Bojan Krivokapić  

Dijamantske suze

Godišnja književna nagrada Istarske županije – Regione Istriana "Edo Budiša" dodjeljuje se od 2012. godine u spomen na rovinjskog književnika Eda Budišu (1958. - 1984.), čije je djelo unatoč preranoj smrti ostavilo snažno i prepoznatljivo nasljeđe u istarskoj i hrvatskoj književnosti, pogotovo u kratkim pripovjedačkim formama. Nagrada Edo Budiša dodjeljuje se jednom godišnje autoru/ici do 35 godina starosti kojemu/kojoj je u tekućoj godini objavljena zbirka kratkih priča na području s kojeg nije potreban prijevod na hrvatski jezik (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora). Za nagradu Edo Budiša mogu konkurirati i autori/ice do 35 godina starosti iz zemalja srednje i jugoistočne Europe ako im je zbirka priča prevedena na neki od spomenutih jezika. Nagrada Edo Budiša sastoji se od jednomjesečnog boravka u Kući za pisce – Hiži od besid – i jednokratne novčane nagrade od 1.000,00 eura.

Nek se zove, nek se zove, nek se zove… Gregor. Zove se Gregor.

Sunčani je oktobar i Gregor se obreo u Marseilleu. Došao je na jedan dan, a to je kratko, to je prekratko, svestan je da skoro ništa neće videti, a ne zna ni šta bi gledao. Zapravo, najradije bi gledao u more, u more i u masline, u ruzmarin, on neobično voli ruzmarin, gledao bi i u smokve. Njegova je baba posadila smokvu kad je bio mali. Smokva je danas ogromna, iako se nekoliko puta preko zime skoro smrzla, jer vojvođanske zime znaju biti surove.

Marseille mu se sviđa, OK mu je, najvažnije je da je sunčano i da je na moru. Šeta uz more, pušta da ga šibaju marseilleski vetrovi, da mu raznose kosu koja je prerasla. Ne žmuri. Gleda širom otvorenih očiju. Ne zna francuski, ali ga brzo uči. Svaki dan po nekoliko reči. Stane tako ispred nekog izloga, ili ispred restorana, pa počne da čita, prvo u sebi a onda naglas. Nije očaran tim jezikom kao mnogi, zapravo je sasvim ravnodušan. Poslednji put je bio očaran slovenačkim, pa je upisao tečaj. To je bio potpuni promašaj, taj tečaj, a ne jezik. Dakle, Gregor upija francuski, sluša, hvata melodiju, počinje da kapira. Već danima malo govori, skoro ne govori, samo sluša. Sluša i ono što ga zanima, i ono što ga ne zanima. Sluša i ne upliće se. Ima i težih poslova od ovoga na Côte d’Azur, svestan je, i težih i dosadnijih, a najčešće nikakvih, posla najčešće nema, tako da je Gregor zadovoljan što ima taj trenutni posao, i što će za njega biti plaćen. Neki njegovi prijatelji otišli su iz zemlje, one tamo zemlje koja njemu nije ni domovina ni otadžbina, već zemlja čiji pasoš ima, jer nema drugi. Većina tih koji odlaze idu na brod, na brod se ide masovno, radi se sve, svi su spremni na sve. Većina se neće vratiti.

Ovde ga nekad pred spavanje boli glava. To je sigurno od tog negovorenja, jer nije dobro negovoriti, nije zdravo. Ljudi koji ne govore, koji prećutkuju, koji ćute i samo ćute, dobiće rak. Neizgovaranje izaziva rak. Pomisli to pa odmah progovori, izgovori nekoliko rečenica, onako za sebe, sebi.

Ulice su prepune ljudi. Neki vode pse. Gregor gleda u njih, u pse, a ne u ljude. Shvata da mu nedostaju psi. Njegovi su psi udomljeni, spašeni sa ulice i sad godinama žive s njima. On sve češće razmišlja o ulici, ostajanju na ulici, izbacivanju na ulicu, o udomljavanju, o spašavanju. Zamisli se tako pa se uznemiri. Onda pomisli na nešto drugo. Pobegne. Kad bi mogao, kupio bi veliku kuću sa velikim dvorištem i u nju pustio sve te pse sa ulice. Ali on nema para za tu kuću, a i pasa je na ulici sve više, pa bi trebalo kupiti i više kuća.

Idući dalje seti se da treba da pošalje razglednicu barba Ljubi, na Drvenik Veli, jer barba Ljubo mu je rekao kako više niko ne šalje razglednice, a dobiti razglednicu velika je radost. Barba Ljubo živi na tom poludivljem dalmatinskom otoku, baca mriže, sluša Radio Split i sritan je. Barba Ljubo neodoljivo podseća na Ljubišu Samardžića, pa su Gregoru dok je bio na Drveniku non-stop kroz glavu prolazile scene iz domaćih filmova. Sutra će kupiti razglednicu omalenog mesta pored Toulona i poslaće mu je. On gleda taj Marseille i to more i shvata da bi momentalno otišao na Drvenik.

Dok o tome razmišlja, u moru dve babe plivaju, uzduž pa popreko, uzduž pa popreko, tresući guzicama povremeno. Gregor ih gleda, te babe, i dođe mu da i on sad skoči u more i otpliva, daleko, daleko.

*

U ovom omalenom mestu na Côte d’Azur, Gregor ima svoj omiljeni kafić na koji je naleteo odmah, prvog ili drugog dana. Taj se kafić zove Le Cercle des Travailleurs, što znači Krug radnika, ili skraćeno samo Le Cercle, što posve je simptomatično, ili Gregor samo umišlja.

Le Cercle des Travailleurs osnovan je 1878. godine i u njemu su se “radnici okupljali, po dolasku ili pred odlazak, i tu diskutovali”, tako piše. Danas se tu okupljaju uglavnom penzioneri koji skoro svi, svi, nasmejani su i razdragani, što Gregoru nikako nije jasno, otkud tolika razdraganost pod stare dane. Jer tamo, u onoj otužnoj zemlji odakle Gregor dolazi, starost je depresivna, troma i teška, a penzioneri skoro svi, svi, izgladneli su. Oni koji su u gradovima, u topla ili prohladna predvečerja, dok se polako smrkava, izlaze iz svojih stanova, spuštaju se liftom ili stepeništem, polako i tiho, i onda mile do obližnjih kontejnera. Prave se da su izašli u šetnju, glume, pognutih glava, spuštenog pogleda, jer bilo bi sramota da ih neko vidi, da ih prepozna, jer siromaštvo je velika sramota, ako si siromašan (u toj zemlji), to znači da si gubitnik. A oni nisu gubitnici, o ne, pa oni su ceo život radili, neki su čak rmbačili, oni su punili penzione fondove koji su kasnije pokradeni, ti fondovi više ne postoje, u toj otužnoj zemlji živi se simulakrum, laž se živi, jer kad bi se poverovalo u istinu, u stvarnost, ta bi otužna zemlja eksplodirala, u trenutku bi se raspala u param-parčad, pretvorila se u prah, i ne bi bilo vetra da taj prah raznese.

Tako oni u predvečerja mile do kontejnera, pa onda malo čeprkaju, pa nešto nađu, pa nešto ne nađu, pa iz džepova vade najlon kese, kese koje šuškaju, kese koje se cepaju ali se ne razgrađuju, i u te kese trpaju plen koji sitan je, to je beznačajan plen, ali oni su zadovoljni, jer najgore je vratiti se praznih ruku.

Mrak je pao i oni se polako vraćaju u svoje čahure. Zaključavaju vrata, stavljaju reze, onda još jednom provere da li su zaključali. Zavučeni u svoje rupe, oni tu onda kunjaju, ućebani i gladnjikavi. Tako je to u toj zemlji, tako i nikako drugačije.

U ovoj zemlji čini se da je ipak malo drugačije, ili Gregor ne izlazi u predvečerja.

*

Oluja. Počinje oluja.

Gregor je u potkrovlju velike kuće, to je mansarda, prozori su na stropu. Dosadno mu je. Dosadno mi je, kaže, ne znam šta bih sa sobom. Kiša lupa, udara u okna, vetar šiba, izgleda kao da se cela kuća ljulja, kao da će se iščupati iz temelja i odleteti, zauvek. Počinje grad, tuče grad kao ledene suze, suze dijamantske, pada na terasu, pada i gomila se, zatrpaće terasu, zatrpaće ga te dijamantske suze, zauvek će ostati u toj mansardi, s pogledom na brodogradilište, ne na more. Previše je vojnog u ovom omalenom mestu, ratna mornarica, utvrde, visoki betonski zidovi ograđeni bodljikavom žicom, sve to Gregor ne voli, ide mu na živce i plaši ga, toliko vojske. Užasava ga ta bodljikava žica. Ta je žica zatvorska, logorska je to žica, kao u Omarskoj o kojoj se tamo odakle Gregor dolazi, u toj otužnoj Srbiji, ćuti, ćuti i uživa u nesvesti, jer ta je otužna zemlja sva u nesvesti, ona (kao da) pojma nema gde se nalazi, šta je uradila, i šta nije. Gregor zamišlja kako se hvata za tu žicu, dobija sepsu i umire. Vojna utvrda ostaje.

On voli da pliva, ali samo u moru, bazene ne voli, reke, a pogotovo one mutne, muljevite i smrdljive poput Dunava, ne dolaze u obzir. Sredina je oktobra i na plaži je tek nekoliko bogate starčadi. Svi su gojazni, debeli su, pa se prelivaju na svojim peškirima. More je dovoljno toplo, šiba neki ludački vetar, valovi su zanosni.

Valovi ga zapljuskuju i Gregor se otisne.

On neobično voli Istru. U Istri on je sretan, on poskakuje dok hoda, poskakuje i pevuši, O bella ciao. Vetar šiba i dalje, on uskoro odlazi i ostavlja bogatu starčad da se prelivaju, na levo pa na desno, na desno pa na levo.

Odlazeći, on se seti svoje majke koja je more obožavala, mnogo češće o njemu govorila nego što je išla, jer ona je ceo svoj kratki život radila, rmbačila do besvesti. Gregor razmišlja kako se njegova majka nikad neće tako prelivati po ručnicima za plažu, na plažama, uz more, jer ona nikad neće biti stara, jer ona se sad već slegla, u blatnjavoj vojvođanskoj zemlji, na seoskom groblju, daleko, daleko od mora. Naj počiva v miru.

A ta njegova majka, Violeta, provodila bi čitava leta u Mošćeničkoj Dragi, plivala i maštala, tada, sedamdesetih i osamdesetih, mlada i naivna. Plivala bi i maštala o dugom i sretnom životu, o sunčanim godinama koje će doći, o životu smirenom, ali iskričavom, iskričavom kao to more u Mošćeničkoj Dragi, o ljubavi. Tridesetak godina kasnije, ona leži u bolnici koja sva nedostatna je, nečista, sirota, ta bolnica, ona leži u najdubljem snu, živa a mrtva, prikačena na razne aparate, cevčicama kroz koje tečnost dotiče i otiče. Aparati ravnomerno pište, otkucaji su sve tanji, njeni su kapci spušteni samo do pola, ona kao da gleda ali ne gleda, a niz obraze joj liju neke trome suze (dijamantske? ne, Gregore, to su suze umiruće). Gotovo. Kraj.

Jutro posle kiše zamirisalo je mediteranski, konačno. Inače, ovde, u ovom omalenom mestu na Côte d’Azur nema onog mirisa mora i borova koji Gregor obožava, kao što ga ima, na primer, u toj Istri.

U nedostatku mirisa, Gregor otkine grančicu ruzmarina pa je premeće kroz prste, primiče je nosu, i udiše, dugo, dugo.

Bojan Krivokapić (1985.), objavio je knjigu kratke proze Trči Lilit, zapinju demoni (Kikinda, 2013.) te zbirku gemischt-poezije Žoharov let (Stolac, 2014.). Dvojezično izdanje prve knjige, s prijevodom na talijanski, Corri Lilit, i demoni inciampano, objavljeno je koncem 2014. u izdanju Gradske knjižnice Pazin te Kuće za pisce/Hiže od besid/Casa degli scrittori. Dobitnik je nagrada za prozu: Ulaznica (Zrenjanin, 2011.), Đura Đukanov (Kikinda, 2012.) i Edo Budiša (Pazin, 2014.), kao i nagrade Mak Dizdar za zbirku poezije (Stolac, 2013.).

Uredio je zbornike književnih tekstova: Radovi u Kući (Novi Sad, 2012.), PitchWise (Sarajevo, 2012.), Na ulici gaze bose ljude (Novi Sad, 2013.) i Poučak o nizovima: čitanka (Novi Sad, 2014.). Književni tekstovi su mu objavljeni u različitim zbornicima, antologijama i časopisima diljem Jugoslavije: Lapis Histriae (2010., 2012., 2014.), Zarez, Odjek, Sveske, Idiot, Novi Ka/Os, i dr. Književni tekstovi su mu prevedeni na talijanski, njemački, albanski i engleski jezik