Lažeš li, mišu? Danas stojimo iznad štednjaka i gledamo u punu džezvu crne kave. Glatka je kao puding, kažeš. Crna kao danas, kao jučer, kao sutra, pomislit ćeš dok odgovaraš na moje rečenice. Nasmiješ se i brzo loviš duhoviti trenutak. Smijeh je zaglavio između nas, koprca se kao škakljivo dijete.
Kupila sam novu džezvu za tursku kavu, sjajnu i modernu, za dvije porcije nesanice. Sasvim sličnu onoj maloj staroj, u kojoj sam utapala još studentska vlažna jutra. Kupila sam džezvu za dvije porcije, za tebe i mene, da stojimo iznad nje kao dvije svijeće.
Kava miriše i crni se, ali čudimo se jer se ne penje uvis od vrućine vatre koja pod njom tinja. Kao ti i ja, pomislit ćeš dok me grliš oko struka i smiješ se mojim prstima koji petljaju oko štednjaka kao jezik oko teške rime. Oči su ti tamne i vlažne.
Znam te iz priče. Imaš ime i lice i hod jednog od glavnih likova. Ti si taj. Posipaš parmezan preko fino skuhanog tijesta jednom rukom, drugom gasiš cigaretu u punoj pepeljari. Ja sjedim na drugoj strani terase i igram ulogu života. Srest ćemo se kad pojedeš ručak do kraja.
Kava je dobra, tako gusta i vruća (tako nepoštena i lažljiva, dodat ćeš), nalit ću ti do vrha, da stane samo kap mlijeka. Tražiš na polici čašu koju si mi kupio u supermarketu onda kad sam ti nešto prepričavala pa sam rekla da sam toliko ljuta da moram nešto razbiti. “Kupit ću ti čašu, maco, evo, ovu lijepu, skupu, ali samo jednu. Razbij je dobro, poslije, iza dućana, razbij je dobro.”
Razumiješ me. Nikad ne dovršavaš moje rečenice, ali tvoje uvijek duže stoje u zraku. Riječi koje izgovaraš nekad se slažu u stupove među nama. Idem glavom kroz zid zbog tebe, goloruka i spuštene kose. Ali to je samo nekad, dogodi mi se kao loše vrijeme, kao kratka bolest.
Sad je dobro, mislim. Sad je ovdje ta vruća kava koja miriše na jutro, a već je kasno poslijepodne i ti ćeš pomisliti da su jutra samo talog crne skorene krvi koja ostaje nakon tvojih noći. Ipak, reći ćeš da sam ti važna. Možda najvažnija ikad, kažeš. Gledam u tvoja koljena, mogla bih se zakleti da ih poznajem.
Otpijam gutljaj. Šalica zvekne o tanjurić, prsti isprave stolnjak, noga se prebaci preko noge.
Jednom smo sjedili u nekom kafiću, bilo je kasno i glazba je bila glasna. Pričali smo o nekoj preminuloj književnici koju si poznavao, a onda smo se slikali i ti si me prejako stisnuo oko vrata. Imaš dobre ruke i duge prste, vukla sam te za njih da idemo plesati. Poslije si mi napisao pjesmu o tome. O tome kako smo bili sretni. Kako smo samo mi na svijetu bili sretni. Napisao si je. Jedne noći, jednog trenutka koji je prošao brzo, onako kako prolazi život.
Tražiš još kave, osjećam nervozu u tvom pokretu dok povlačiš rukave do laktova. Zvoni ti mobitel, zove te mama, pričaš s njom i glas ti je nježan, prijateljski, poznat.
Tvoja mama te voli. Tvoja mama me voli. Drage su joj rupice koje se naprave u mojim obrazima kad ti se smijem. Zovem te “mišu”, ona sluša iz svoje sobe. Tvoja mama je snažna i uspravna, tvoj otac je crvena rana koju pokrivaš mekim jastucima i guraš na lijevu stranu postelje.
Na kraju, ima previše crnog taloga. Dođe mi da uronim kažiprst u taj mrak i vrtim ga dok se ne ispuni želja. Kažem. Ti kimneš, ali se okrećeš prema prozoru, želiš uzeti jaknu, želiš se ustati, želiš proći. Kažeš da se želje mogu ispuniti. Ali ne tako, ne uronjene u crnilo, ne uprljane ispijenim pričama, umornim likovima tuđih romana, tuđih mučilišta, tuđih amputacija života.
Počeo si pisati, ima već neko vrijeme. Pričaš mi o tekstu već danima, mjesecima, godinama. O tim ljudima koji sjede jedno drugom nasuprot i gađaju se napuklim tanjurima na kojima su nekad meso rezala njihova djeca. Poznanik mi je rekao da si nedavno poslao životopis u kojem se nazivaš drugim imenom i kažeš da si otac dvoje djece.
Odlažem šalice u sudoper, one se predaju i izvrću i iz njih curi to gusto crnilo. Pitanje mi zapinje u grlu, iza mene glasni prasak. Okrenem se. Uz moj stol stoji visoki stranac vlažnih očiju, a krhotine finog stakla pucketaju pod njegovim nogama.
Nije bila takva Kužiš, nije bila takva kad sam je upoznao. Bila je slatka. Iskrena. Dobro, to je bilo davno. Ali ja je pamtim takvu, točno takvu, iz srednje. Bili smo skupa na recitatorskoj, ona i ja smo imali neki kvazi dijalog, nešto o ratu. Znaš kako je bilo u to vrijeme, sve o ratu.
Ona je stalno nosila nekakve duge haljine i imala je tamniju kosu, nije bila ni približno kao sada, kužiš. Tad smo se upoznali, na toj jebenoj recitatorskoj. Nešto smo mrcvarili po tim stihovima, a onda, poslije nastupa na Lidranu ili kako se to zvalo, otišli smo na piće, samo nas dvoje. Bilo je oko sedam navečer, ništa posebno.
I onda ta glupa spika. Gledali smo ljude u prolazu i izmišljali njihove živote. Dječja zajebancija. Svi su prolazili pored nas, tamo na Varoši, a mi smo ih sprdali. I njih i njihove živote i face i hod, sve smo ih bezobrazno zajebavali, a oni nisu imali pojma. I to nam je bilo zakon. Ne znam tko je počeo s tim, možda ja. I smijali smo se, onako, kako se smiju srednjoškolci, kužiš.
I ništa, poslije te godine samo na bog-bog. Bila mi je super i htio sam nešto s njom, jesam, ali nisam imao muda zvati, a nije bilo spontane prilike. Čak sam je znao nazvati pa poklopiti, znaš ono. Bili smo klinci. A ona nije ništa spominjala, nije pokazivala nikakve namjere. Nije bila takva, kužiš.
I onda je otišla na faks, ja sam ostao tamo, to znaš. Kad sam došao u Zagreb, slučajno sam naletio na nju u tramvaju. Bila je već drukčija, skužio sam da glumi isti čas. Shvatila je u međuvremenu da je lijepa i to ju je jebalo opasno. Imala je već plavu kosu, kao sad. Pričala mi je o nekakvim tipovima s kojima izlazi u KSET i Jabuku, o tome kako pleše nekakav jazz dance i kako se totalno zaljubila u Krležine drame. Kad sam joj rekao da ja nikad ne bih posudio dramu u knjižnici, stavila je prste preko usana i stisnula oči kao da me proučava. Kao neki mali mudrac, presmiješno. Pa smo se nasmijali, sjetili smo se valjda i one zajebancije na Varoši. Gledala me kao da se kužimo.
Znala je tako pogledati, jebote, da se odmah pitaš što to znači i gleda li tako sve ljude. Ili bar sve muškarce. Onda zabriješ na tu neku kemiju, kužiš, nakon par takvih momenata s njom, tih nekih zalijepljenih pogleda, i prije nego što dotakneš tu temu, skužiš da te dobila. Tad sam se sjetio koliko je dobra. Kužiš, nije da nisam i prije mislio tako o njoj, ali, kužiš, nije bila takva...
Imala je taj dan u tramvaju crveni kaput, a na obrazu joj je bio otisak ruža. Sjećam se da sam joj rekao da ima nešto na licu, ona je odgovorila da ju je neka frendica poljubila i zacrvenila se. Bilo joj je neugodno, a ja nisam imao pojma zašto. Htjela je to sakriti pa se okrenula prema prozoru, kao da me otkantava, ali skužio sam. Opet je u tom trenu bila slatka, znaš ono, kao prije. Uglavnom, napokon sam je pitao broj. Čuli smo se porukama, jednom se našli, a onda si uletio ti. I to je to, kužiš. Nisam ti imao što reći.
Dobro, da, onda me jedne večeri nazvala, vi ste već bili dugo skupa, skroz sam se iznenadio. Nisam više bio mislio na nju, znali su proći dani da je se ne sjetim. Kad bi je ti spomenuo, nije mi bilo bed. Ozbiljno. Navikao sam se, i sve je bilo okej. I onda odjednom taj poziv...
Iznenadilo je i mene, mo’š mislit, nisam imao pojma da bi ona mogla biti takva. Jednostavno me nazvala jednog dana i rekla da bi me baš voljela vidjeti, da je u blizini. U prvi tren sam se probao izvući, ozbiljno ti govorim. Pomislio sam što će mi to u životu, neću se uvaljivati u govna. Ali nije mi dala da se izvučem, navalila je, smijala se i govorila mi da sam papak. I otišao sam, otišao sam. Na kraju krajeva, ona nije bila takva...
Ma koma, kužiš. Nisam mogao znati. Na tu kavu je došla sva nekako zadovoljna i mirna, nikad je nisam takvu vidio. Nije se ni jednom zacrvenila, bila je drukčija.
I ništa, pričali smo o usputnim stvarima, bilo je kao da smo se slučajno našli. Nije mi imala ništa za reći, ja nisam pitao, samo sam skužio da je drukčija. Imala je crne guste čarape rasparane na desnoj nozi, ispod koljena. Neki tip koji je sjedio u kafiću stol do nas stalno ju je gledao. Vidio sam da i ona gleda njega povremeno, godilo joj je valjda. Možda sam čak bio ljubomoran, počeo sam grublje odgovarati na njena pitanja. Nisam htio biti grub, ali je tako izlazilo iz mene. Onaj tip je krenuo prema zahodu, ona se digla i otišla za njim. Za njim, jebote. I znaš što još, skoro sam siguran da se u jednom trenu okrenula i pogledala me nekim drskim pogledom, ono kao “što gledaš, jebena kukavico”, tako nekako. I ušla je za tim tipom u WC.
Ja sam ostao tamo kao zadnje govno, nisam znao što da radim, da idem, da ostanem. U meni je kuhalo, bio sam lud od cijele spike. Zamislio sam ih kako se jebu, kako sjedi na njemu na toj prljavoj školjci, vidio sam kako joj je jedna sisa ispala iz grudnjaka, kako je on čupa za kosu. Sve. Kužiš, zabrijao sam, jebote. Ona nije bila takva, ja znam da nije, ja je volim, kužiš, jebemu mater. Čak mi se učinilo da sam je čuo, kužiš, da sam čuo kako uzdiše. Sve jače i jače, ugrizla si je donju usnu i namrštila se. Tip joj je gnječio guzicu, a ona je bila gotova prije njega. Tu sam puknuo, totalno. Uletio sam u zahod i odmah je vidio. Popravljala je kosu ispred ogledala, tipa nije bilo. I samo se dogodilo. Bacio sam je na pod i udario. Triput. Ne znam je li viknula. Tipa nije bilo, nemam pojma. Tipa nije bilo. Nije ga bilo.
Žao mi je, stari. Nisam si mogao pomoći, ali ti ćeš me razumjeti. Ona je takva.