Mobitel je zvonio. Držala je dijete. Zvonio je dugo. Pisalo je Sestrin muž. Javila se. Kad je on kasnije došao rekla mu je: „Zvala te sestra.“
Odmah je osjetio nelagodu.
„Šta je tila?“ pita je.
„Nije rekla“, odgovorila je.
U zadnje vrijeme kad bi zvala počela bi: „ Pa tebe tvoja sestra zove da te malo čuje. Kako ste?“
Na to bi joj rekao: „Ajde ne seri. Šta tribaš?“, a sve bi završilo sa „Šta mene zoveš za te svoje pizdarije? Odakle meni? Zovi ćaću. Pitaj njega.“
Početkom miseca joj je rekao da nema i da odjebe, da ga ne zove više za ta svoja sranja, a ni za šta drugo. Pa mu je za po ure bilo krivo pa je nazva i reka joj da će mu 23. isteć štednja, da ga zove tada ako se ne snađe.
Danas je 16-i. „To me zove da me siti ili da me na brzinu spizdi“, pomislio je pa mu je bilo krivo šta mu je prvi put bilo krivo da je mora zvat i onako se izlajat.
„Kupite prnje. Idemo kući“, rekao im je. Bili su kod babe i dida. Obiteljski. Odjednom više nije imao strpljenja. Želio ih je što prije strpati u krvet da zaspu, pa da bude na miru. A bilo je prerano. Tek nešto malo iza osam. Počelo se smrkavat.
U autu je zbrajao razloge za i protiv da joj da i kako je u zadnje vrijeme loš sa pamćenjem, a u takvim situacijama i gori, pa se stalno vrtio u krug sa tih par razloga kojima mu je krivnja i ljutnja igrala tenis u glavi.
Djeca su sjedila iza. Žena sa njima. Jednoga je uspavljivala na rukama. Ugasio je radio kada je u retrovizoru vidio da će dijete zaspati.
Ostali vozači na cesti su ga živcirali da je cijelim putem do kuće mrmljao: „Ajde u pizdu mater’nu“; i „Ma vozi kretenu; A budaletine u pičku mater’nu; Izađen li iz auta razbit ću ga.“
Pred kućom dijete koje je držala je spavalo. On je uzeo drugo, veće. I torbu sa stvarima. Iz torbe se čula igračka kako na dodir svira. Sa djetetom u jednoj, torbom u drugoj, izlazeći iz auta, manevrirao je i sobom i djetetom i torbom kako da se istovremeno ustane i pomakne ono što je pritišće da svira a da svi skupa ne padnu. Nije uspio.
Spustio je dijete. Spustio je torbu. Dok je iz torbe vadio stvari jedna je bočica pala i otkotrljala se pod auto.
„Pa di je?“ upitao se. Osjetio je kako ga boli vilica. Nije bio svjestan kako je stišće ni zbog čega. „Na dnu? O, jeben ti mater“, pomislio je.
Zaustavio se da je ne otrese o pod. Dijete mu je stajalo tik do nogu. Nije ga želio prepasti. Toliko se još pogubio nije.
Napravio je korak unatrag i trznuo sa njom što je dalje mogao, preko auta prema susjednoj zgradi.
„Ne bacati. Tata“, reklo je dijete. Baš tako. S pauzom.
„A živaca u tebe“, rekla je ona.
„Mater joj jeben, pala je na travu“, pomislio je.
Josip Alebić (Hrvace, 1982.) diplomirao je komparativnu književnost i pedagogiju na FFZG. Do sada je objavio tri zbirke kratkih priča: Starac koji je provodio vrijeme smišljajući kratke priče (2011.), Ne ja nisam Iggy Pop (2012.) i Što je vrjednije od života (2014.), sve u izdanju Naklade Bošković.
Trenutno priprema zbirku kratkih priča pod naslovom Ja ću bit Paul McCartney.