Razgovarali smo s beogradskim fotografom koji je o svom pristupu fotografiranju izlagao na 2. Pančevo Film Festivalu
Vladimir Milivojević Boogie fotograf je iza kojeg stoji pet objavljenih monografija, nekoliko u pripremi za objavu, te niz samostalnih izložbi među kojima su posljednje bile u Parizu, Istanbulu, New Yorku i Tokiju. Serije njegovih fotografija nastale su u zakucima velikih svjetskih metropola (Bangkok, Istanbul, Mexico City, Caracas, Tbilisi...), a one prve, snimljene u rodnom Beogradu, pomagale su mu da podnese sve što se događalo u Srbiji devedesetih godina i na neki su način obilježile njegov stil i kasnije interese.
Počeo sam fotografisati u vreme onog haosa. I kad razmislim bolje, počeo sam fotografisati da bih se distancirao od tog haosa. Jer kad si iza aparata, nemaš taj kontakt s realnošću. Ne pogađa te toliko emotivno, nego se usredotočiš na sliku.
I danas si fokusiran na rubne teme, mračne proizvode ljudskih odnosa. One uveliko određuju tvoj stil.
Mislim da je interes za mračne teme nekako došao zbog načina odrastanja, zbog toga što sam iz Beograda, zbog svega kroz što smo prošli 90-ih. Ja sam se tada formirao kao fotograf, tako da je to ostalo u meni. Kao da privlačim mračniju stranu realnosti. Nekako me uvek nađe...
Iako danas živiš i radiš u Brooklynu...
Moja prva knjiga je o gengovima i drogi... Prije sam živeo u jednom delu New Yorka, Williamsburgu, koji je hipsterski. Nije mi bio zanimljiv za fotografiju pa sam ulazio dublje i dublje u taj grad. U jednoj od tih šetnji naletio sam na beskućnike i jedna stvar vuče drugu... I odjednom si usred tog haosa. I poanta je da ispratiš tu priču. Ja uvek idem, idem, idem... Onda se zapitam – jao, šta će mi ovo u životu. U početku sve je projekat, a onda ti preuzima život. To su ludila koja nitko drugi ne može da preživi – i u jednom trenu si u noći s ubicama, kao u gangsterskom filmu, samo šta je ovo realnost. Na to se navučeš. Na kraju ti postane najvažnija stvar u životu.
Posle odem u grad sa svojim drugovima, sedim s njima i čudno mi je – koja je ovo realnost? No ima više realnosti...
Bio sam s tom nekom crack ribom u jednom crack houseu, nekoj napuštenoj bolnici. I ona je otišla da kupi crack, a ja sam ostao unutra sam. Odjednom ulazi neka izbezumljena nadrogirana žena, sa čekićem u ruci. Pogledam kroz prozor i neko staklo je dole. I šta da radim, mogu da skočim i da se isečem, a mogu da uzmem nož i da je izbodem. Obe varijante su grozne. I sad dve-tri sekunde su odlučivale, kad dođe ova moja s kojom sam bio i ispadne da je zna, i sve bude OK... Ali, brate, neki ti momenti...
Kako u drugim gradovima pronalaziš teme? Kako uđeš u njih i pronađeš teme svojih fotografija?
Ne znam, to sve nekako ide čudno. Sad mi izlazi knjiga fotografija iz Kingstona. Od moje žene drugarica udana je tamo za nekog lokalnog tipa pa smo odlučili ići tamo. Ona je bila ranije na Jamajci, ali u hotelu na plaži. I mi odemo, a Kingston pakao, panduri hodaju s mitraljezima M16, haos. Muž od drugarice predavao je matematiku u školi i ostao je s klincima u kontaktu, a klinci poznaju vođe gengova. Onda su me oni povezali s njima. Neko ti pomogne da se upoznaš i na tebi je da ispratiš taj kontekst. Tako je nastala knjiga o Kingstonu.
Slike iz Moskve prikazuju jednu drukčiju atmosferu...
Menjam se kao čovjek, razvijam se. Tako se menja i moj rad. To je normalno, i treba da se menjam. Da me interesuju druge stvari. Ja ne bežim od toga. Nikad ne razmišljam šta moja publika želi da vidi. To ne vodi ničemu, to je grozno.
U fotografiranju ne koristiš niti umjetnu rasvjetu, niti nove mogućnosti Photoshopa, štoviše slikaš na automatiku?
Ne koristim ništa od toga, volim da promatram stvari i hoću da budu onakve kakvim sam ih vidio. Čak i ako koristim nešto u Photoshopu, koristim isto ono što sam prije dvadeset godina mogao da napravim u mračnoj komori. Isključivo sam pristalica toga. No opet, neke stvari koje sam ranije mrzeo, kao slike parkinga ili supermarketa bez ljudi, parkiranih kola... Meni su danas te slike bez ljudi super. Ranije je bilo da moram ljude da slikam. A onda sam nekako počeo bukvalno da čekam da mi ljudi napuste kadar. Meni su se smučili ljudi.
Radiš i velike komenrcijalne projekte. Kako se prebacuješ iz ove svoje priče u takav kontekst?
Meni je to super, volim da radim razne stvari. Dosta slikam neki sport u poslednje vrijeme, slikao sam i neke fashion editoriale preko leta. Volim to da slikam i da proširim horizonte. Ali šta god da slikam, to sam ja. Ne radim na način da mi neko pokaže sliku i kaže “ja hoću da ovo tako izgleda“. Pa ako hoćeš da tako izgleda, uzmi njega pa nek ti slika.
Koju sljedeću temu ili mjesto želiš fotografirati?
Transibirsku železnicu. Ne mogu da zamislim to uopšte. Ta mesta po Rusiji, Mongoliji... Ludilo. Možeš da zamisliš to? Ludilo, sigurno. To bih voleo da odradim. Ali inače, gde god da se nalazim, puno slikam. Svaki dan slikam. Znaš ono kad ljudi krenu: jao ovde se ništa ne dešava, e da sam negde tamo - to bi bilo super... Pa ne bi, prijatelju. Dobre fotke su, bre, svuda.
Vladimir Milivojević Boogie rođen je 1969. u Beogradu. Danas živi i radi u New Yorku. Objavljene monografije:
It’s All Good (powerHouse Books, 2006.)
Boogie (powerHouse Books, 2007.)
Sao Paulo (Upper Playground, 2008.)
Istanbul (Upper Playground, 2008.)
Belgrade Belongs To Me (powerHouse Books, 2009.)