Fragment iz romana beogradskoga pisca
PISMO 19 (O vinjaku i knjigama-grobovima), odlomak
Najdraži moj Le Korbizije,
Zamišljam te kako stojiš pred Sredozemnim morem i posmatraš šljunak pod sobom. Vidiš emociju svakog od prisutnih kamenčića – belutaka. U pesmi se svaki od njih, godinama mažen i silovan od morskih talasa, obao i gladak, zagledao u lepu, u oblu, u plavooku, u lakomislenu beskrajnost, sav se u nju premetnuo. Jedino ga ona, ta beskrajnost razume. U slobodnom stihu njen zagrljaj jedini ima oblik njegove mutave i bezdane želje. Svaki od ovih kamenčića u sebi je zarobio senke te beskrajnosti. U poeziji je on slepo zaljubljen, i nikakve druge lepote, osim one koju voli i koja će mu doći glave, on ne vidi. I još jedan do njega. I još jedan. Sve sami mali beskraji – kamenčići beluci na plaži u mondenskom Kap Martinu.
U stihovima su ovi mali beskraji možda mogli tako, zaljubljeno da sanjare, ali samo dok im ti te sanjarije ne bi grubo prekinuo, najdraži moj. Samo dok ne bi njihovu samodovoljnost surovo bacio u utilitarnost sabivši ih u beton. Znaju oni to, i zato su pred tobom zbunjeni i uplašeni. Tresu se kao trska na vetru, kao ništavilo pred materijom.
Ovog puta ćeš ih ipak poštedeti. Samo ćeš ih zgaziti svojom skoro osam decenija starom, a stamenom nogom.
Hodaš po šljunkovitoj plaži sam. Po prvi put sumnjaš. U stvari ne sumnjaš. Znaš da je kraj.
Protiv doktorovih saveta, ulaziš u mirnu vodu. Dišeš.
Kako je najbolje umreti?
Najdraži moj, pri prvim nagoveštajima starosti, možda si mislio, dovoljno će biti, kada dođe tvoj sat, da budeš mudar, i pomiriš se s krajem. Možda si mislio, do tog trenutka ćeš mirisati oko sebe gradove, kaktuse i ljiljane. Svet ćeš šamarati sobom. Klesaćeš spomenike sebi, i ostavljaćeš ih pored puta verziranim prolaznicima, da u njima prepoznaju čoveka, ili bar boga. Mislio si, ljubićeš ruke siromasima, gristi ženske poglede i kolena, disati jake butine, naizgled ravnodušno brisati njihove suze.
Možda si baš to mislio.
Ali, najdraži moj, vreme je prolazilo, a ti si shvatio da krajevi ne dolaze sami. Shvatio si da, samo ako se, svakog jutra, posle gimnastike, uz kafu i čajne kolačiće, budeš molio za smrt, tek onda će te ona, možda, sobom udostojiti.
A ti nikog ne moliš.
Zato bez zastajkivanja, polako i neminovno prelaziš preko plaže i ulaziš u prohladno Sredozemno more svastan kraja. Častiš Kap Martin značajnim događajem. Smeješ se smrti u lice grleći je. Ona te nevoljno prihvata, ali te ipak prihvata. Ko tebe može da odbije?
Ponavljam, moj otac je umro u šezdesetpetoj, slep, zakovan za fotelju, pijan i zaboravljen. Ja ću umreti možda još mlađi, jednako pijan i jednako zaboravljen. A ti? Sa skoro osamdeset godina, znajući da umireš, uronio si u more i nestao u njemu. Mogu da te vidim kako, s ledenim osmehom, uranjaš u ništa. Ti, i takvi kao ti, i u smrti morate da budete veliki. To je degutantno i neodoljivo.
Takvi ste vi ljudi, nametljivi.
Vi često znate manje od nas, vaših epigona. Vi ste nepristojni, bahati, bitange. Ništa vam nije sveto. Kradete, od drugih, od sebe, od prirode, od istorije. To vi radite, idete po svetu i samo tragate za nečim što biste mogli da otmete, bez pardona, bez pitanja, kao da unapred znate da ćete stvoriti nešto veliko, nešto što će vas staviti iznad zakona, što će vam obezbediti naddruštveni imunitet.
U vama jedina neumorna sila jeste ambicija.
U meni takve ambicije nema, sada, pred bogom, pred čašom i pred prašinom od oca, to znam, to priznajem.
Ja nisam jedan od vas, genija, alfa-stvaralaca, dominatnih jedinki u svetu umetnosti. Nisam jedan od državljana Parnasa.
Ja nisam stvaralac. Ja sam kulturan. Ja sam umoran.
Mi, ništavni, skromni i uporni radnici, pregaoci i znalci, mrzimo vas i divimo vam se, najdraži moj Le Korbizije, posmatramo vas, a ne prirodu, ne sebe, ne ni druge.
Mi smo moralniji, pristojniji, bolji deo čovečanstva.
Mi smo slabiji, kukavice.
Mi se ne usuđujemo.
Mi poštujemo.
Mi nismo ljudi. Mi smo tuga ovog sveta.
Mi smo ruševine u izgradnji.
Mi…
Miris vinjaka mi se po prvi put u životu čini privlačnim. Živeli!
Najdraži moj Le Korbizije,
“Neka naša privrženost ostane čvrsta, trajna, apsolutna – kao onaj udaljeni horizont između Lemnosa i Egejskog mora.”
Iskreno tvoj,
Kurvazije.
Bojan Babić (1977., Beograd) dobitnik je stipendije Borislav Pekić 2011. godine za omnibus-roman Devojčice, budite dobre. Njegov roman Ilegalni Parnas, objavljen 2013. godine, bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu kao, i za regionalnu nagradu Meša Selimović. Bio je gost predavač u okviru nekoliko škola za kreativno pisanje. Kao stipendista, boravio je u rezidencijama za pisce u Sarajevu (Evropska mreža za književnost i prevođenje Traduki i Sarajevski Otvoreni Centar) te u Visbiju na švedskom ostrvu Gotland (projekt Create in Residence koji su Udruženje Krokodil i Nova Iskra iz Beograda realizovali u saradnji sa Švedskim institutom). Živi u Beogradu i radi kao kopirajter.