Jedan minut: Dambova smrt

(60) u poslednje dve godine nije se više ni pomerao iz svog mračnog kutka u Calle de Colon (59) niko ga nije dirao niti terao odatle, postao je neka vrsta atrakcije, crna tačka inače besprekornog grada (58) turisti su svakodnevno dolazili da ga slikaju, skretali su s ušančenog pravca kroz La Ramblu (57) saginjali se, dlanovima se oslanjali o kolena i zagledali ga, diskutovali tihim glasovima (56) fotoaparati su škljocali, blicevi sevali, kamere zujale (55) studenti umetnosti sedali su prekoputa njega prekrštenih nogu, leđima se oslanjali o hladan, kameni zid (54) vadili blokove i sveske i pribore za crtanje, olovke, ugljen i flomastere, brzopotezne skice su nastajale (53) gradski psi su ga njuškali pa odlazili zgroženi a da on ničega nije ni bio svestan (52) jednom se čak, iako mimo svog znanja, našao i na jednoj razglednici ali bio je to, hvala bogu, samo nekakav umetnički projekat (51) na toj slici ležao je na hladnom kamenu poput klade, poput mrtvog mesa (50) niz hrapavi obraz slivala mu se povraćka a za njom gusta slina (49) prošarana crvenim vlaknima krvavog ispljuvka i formirala baricu na pločniku (48) dok je iznad njegove glave bleštao natpis na nekoliko evropskih jezika (47) ’DOBRODOŠLI U PREDIVNU BARSELONU! – Hasan, 27’

’Jes vazda bio ružan, očiju mi’, tako je davne osamdeset četvrte govorila Hasanova pijana majka pred rodbinom i prijateljima okupljenim na proslavi njegovog dvanaestog rođendana, i slegla ramenima, s neobičnom mešavinom ljubavi i gađenja osmatrajući koščato lice, impozantan nos i upale, sitne oči svog sina jedinca pre nego što bi joj pogled obuhvatio i njegova dva kolosalna uha, ’al na koga je vako klempav, e to nikom nije jasno!’ Za stolom se zaorilo od pijanog, razularenog smeha. A klempav je Hasan bio toliko da mu je neko još u prvom razredu osnovne škole u rodnom Sarajevu doviknuo: ’Vid Dambe majketi!’ I to je tako ostalo i nalepilo se na njega zauvek kao maska koju nikako nije mogao da strgne sa sebe dok su podrugljivi glasovi oko njega godinama odjekivali: Dambo, Dambo, Dambo, Dambo!

(46) a sad je leto 2000. i kiša neprestano pada, nebo se otvori odjednom (45) pa dobuje, dobuje, budi čak i Hasana iz njegovog večitog sna (44) on s težinom podiže glavu da osmotri krupne kišne kapi kako padaju na svet izvan njegovog skloništa pod kolonadom (43) i opet je nemoćno spusti u sopstvenu povraćku – taj meki, mlaki jastuk koji se odmah razbeži pod pritiskom (42) sve dok mu se obraz napokon ponovo ne susretne s hladnim kamenom (41) tik do raspadnutih invalidskih kolica u kojima bučno hrče Aurelio (40) grbavi Aurelio bradatog lica prekrivenog slojem višegodišnje štroke i gadnom uvoštenom dubokom kapuljačom (39) Aurelio koji je negde usput u životu izgubio levu ruku i obe noge (38) njegov jedini pravi preostali prijatelj na ovom svetu

Plivanje je bilo sve što je Hasana u životu interesovalo. U Sarajevu, tom gradu neplivača, osećao se poput delfina među krticama. ’Znaš li ti Dambo da bi cirka sedamdes posto tvojih vršnjaka potonulo ko klada u ovom bazenu!’ govorio mu je tamo negde 1987. njegov trener, debeli Čarli – jedino se na njega nije ljutio kad bi ga tako zvao. ’E pa, ima da mi plivaš za sve njih, jesil me razumio!’

’Brže Dambo’, urlao je na njega 1989.  ’Brže, jebogati!’

’Šezdeset sekundi, ba! Šezdeset jebenih sekundi! Kad probiješ tu granicu, mali, to ti je ko ulaznica za reprezentaciju a onda ti ni Olimpijada ne gine. Barselona, Dambo, zapamti to, Bar-se-lo-na!’ – obećavao mu je 1991. Ipak, ništa od svega toga: Hasan nikad sto metara leđno nije uspeo da prepliva brže od šezdeset sekundi. Iste te godine grunuo je rat u Hrvatskoj, goreli su Dubrovnik i Vukovar, a onda se, devedeset druge, u proleće, baš pred Olimpijadu, zaratilo i u njegovom rodnom gradu. Ali tad je već sve otišlo dođavola pa zašto ne bi i životni planovi i ambicije Hasana Halilovića na nesreću nazvanog Dambo?

(37) ’Aurelio, ti si najružniji prizor u ovom gradu, cabron’, kaže onaj Huan, Mexicano (36) koji neprestano dolazi i odlazi na štakama i koji je sad zastao tu da se skloni od naglog pljuska koji se sručio na grad (35) ’ti si najružniji prizor u Barseloni, pendejo, trebalo bi da ti daju penziju’, (34) dodaje zapevajućim naglaskom i škripavo se smeje sve dok Aurelio ne izvuče glavu iz kapuljače (33) pogleda ga svetlucavim očima koje zablistaju spram mrkog lica i nasmeje se i sâm (32) bezubo i hrapavo – šta on o svemu tome zna, ali smešno je svejedno (31) hah hah hah hah, bole ga pluća kad se smeje ali ne može da izdrži (30) ’Hasane, Hasane!’ zaurla, ali kako Hasan da ga čuje i kako da ga vidi, da se odazove (29) oči su mu zakolutale, glava mu leži u smrdljivoj, skoreloj bljuvotini, niz hrapavi obraz sliva mu se krvava slina (28) baš kao na razglednici dobrodošliupredivnubarselonu (27) ’Ne, ne, ne, germ?’, urla Aurelio tada i ponovo se okreće prema Huanu, ’mira Hasan! Pogledaj Hasana!’

U rat je ušao nevin. Četnici su danonoćno granatirali Sarajevo. Čarli je nestao iz grada – tek tad mu je sinulo da je i on bio Srbin. Majka se strašno brinula za njega i molila ga da ostane kod kuće. Ali, otkad više nije bilo treninga, u Hasanu je sve vrilo. Strašna energija nagomilavala se u njemu. Nije ga bilo briga ako pogine i nije poginuo – poginula je zato majka kad je granata uletela kroz podrumski prozor i eksplodirala u prostoriji ispunjenoj ljudima. Ostatak rata, Hasan je proveo u sastavu Armije BiH, uglavnom na položajima oko grada. Među saborcima bio je poznat po hladnoj, nemilosrdnoj okrutnosti. Niko se više nije usuđivao da ga zove Dambo. Jednom je kod zarobljenog četnika pronašao štopericu. Istu kao što je bila ona koju je imao debeli Čarli. Pogledao je bolje telo zgrčeno na podu – pa, to je stvarno bio Čarli. Mršav, ispijen, bled, sa strahom u očima.

’Jebem ti sreću’, procedio je Hasan. Ubio ga je brzo, u naletu gađenja. Posle je mislio, možda to i nije bio Čarli. Štopericu je zadržao. Pred sam kraj rata, u dvadeset trećoj godini života, jebo je po prvi put. Mladu a već istrošenu ratnu kurvu. Nije pamtio ništa osim da je zaudarala na druge vojnike.

(26) ’Hasane, Hasane!’ zove ga uporno Aurelio, pa urla li urla, hah hah hah hah, pluća mu već gore (25) i trese onim modrim patrljkom zašivenim tako nevešto da izgleda kao da će se svakog časa raspući (24) i otvoriti pa će čitav kroz njega iscuriti i napraviti neurednu baricu na asfaltu (23) idealan obrok za čopore gradskih pasa koje Aurelio i inače hrani ostacima milostinje koju svakodnevno (22) dobije od gazda lokalnih restorana jer i Aurelio je – u granicama sopstvenih niskih (21) mogućnosti, jasno – milostiv, i to isključivo prema onima koji su po njegovoj krajnje neskromnoj proceni (20) potonuli još dublje od njega, poput Hasana, a u pravu je, Aurelio, jer, čak i kad bi (19) nesretnog Hasana neko uzeo pod svoje, okupao i doveo u red, pa onda lečio, lečio (18) od svih tih bolesti, mnogobrojnih kolonija bakterija i virusa koje su okupirale (17) njegovo bolesno, propadajuće telo, čireva i prišteva i lišajeva i osipa (16) koji ga savlađuju poput Jova, kad bi ga, dakle, negovao i sređivao sve dok (15) od njega ponovo ne stvori nešto nalik na čoveka, Hasan bi i dalje bio verovatno najružniji prizor u čitavoj Barseloni (14) ali Hasan više ne mari za to jer Hasan više ni za šta ne mari, njegovo lice (13) samo je maska koju je nemoguće strgnuti (12) a on sam, iza tog lica, on je tek čista bela prazna čaura

Sarajevo je napustio čim se za to ukazala prva prilika. Sa sobom je poneo nešto malo stvari i onu staru Čarlijevu štopericu. Video je da ne vlada svojom sudbinom i pustio talas da ga nosi a on ga je nosio po izbegličkim kampovima širom Evrope, najviše je vremena proveo u Danskoj, tamo je džepario, navukao se na heroin i alkohol, prevarom nabavio lažni pasoš, a jedne je najobičnije večeri u Kopenhagenu pojebao neku ukrajinsku kurvu, onako balkanski, u ćorsokaku, leđima nabijenu na hrapavi zid. Godinu dana kasnije, već je izgledao kao olupina. Pripisivao je to prljavom horsu ali strahovao je i od bolesti čije ime nije smeo ni da izgovori. Telo mu je ubrzano kopnilo. Skupio je sav novac koji je mogao da skupi, zajebao sve što je mogao da zajebe, prodao je prijatelja i video nešto što nikad nije trebalo da vidi, a onda je pokupio prnje i ukradenim automobilom i s lažnim pasošem u džepu doputovao u Barselonu. Kako joj se bližio bilo mu je sve lošije i lošije.  U magnovenju, sve što je posedovao ostavio je u automobilu koji je zaustavio pokraj autoputa pored table s natpisom BARCELONA i odatle peške nekako stigao u grad. Bilo mu je muka, preznojavao se, goreo je i drhtao od hladnoće istovremeno. Usta su mu bila suva a jezik natekao. Prve noći krizirao je na klupi u nekakvom parku, sledećeg se dana vukao unaokolo gladan i bolestan, druge noći bilo mu je još gore, a onda su ga treće noći pod groznicom i u bunilu brutalno pretukli neki lokalci, šutirali su ga po glavi neprestano, obraćali mu se na nekom jeziku koji nije razumeo, pljuvali mu u lice, oteli mu sve stvari i ostavili ga da se batrga i grči tu, poput crva, dok mu je u džepu bespomoćno unazad otkucavala pokvarena Čarlijeva štoperica – jedino što mu je još u životu preostalo. Onako pretučenog, prihvatila ga je grupa beskućnika. Dali su mu vodu i uvoštano, masno ćebe da se ogrne. Com et dius? pitali su ga. Como te llamas? What’s your name? Dugo nije mogao da se seti a onda mu je napokon sinulo:

Hasan Halilović Dambo.

Jedan i jedini.

(11) a pljusak je u međuvremenu prestao jednako naglo kako je i počeo (10) ’Pues Juan, por favor, imira a Hasan, hermano!’ kaže Aurelio još jednom naizgled slabo zainteresovanom Huanu (9) ovog puta na španskom, ne bi li ga ovaj bolje razumeo pa se zakašlje i doslovno poskoči u kolicima (8) dok se Huan, osmotrivši Hasana pažljivo, trgne na štakama (7) pa se bez ijedne reči okrene i užurbano zaždi od neke iznenadne i samo njemu vidljive opasnosti (6) (pijan ili ne on je primetio nešto što Aureliju i dalje izmiče: da Hasan više ne diše i da su mu oči staklaste i nežive) (5) i dok Aurelio briše oči od svih tih silnih suza pa se naginje nad Hasana i drmusa ga štapom (4) iako nikoga više nema tamo dole pod njim, nikog osim mrtvog tela (3) Huan zamiče za ugao i gubi se u gomili koja je ponovo izmilela ispod streha, tendi, kolonada, kafea, restorana, radnji i haustora (2) pa, uz guranje i sudaranje, sporo ali uporno, poput svečane povorke na nekom frizu ili fresci

(1)

napreduje

(0)

La Ramblom

On vjeruje u anđela pauna, po vjeroispovijesti je jezid, po nacionalnosti Kurd iz grada Halabje, državljanstvo mu je iračko, žrtva je Sadama Huseina i Sadamova rođaka Kemijskog Alija, zove se Nihil Musa i živi u svijetu bez Boga, kraće vrijeme se bori zajedno s pešmergama, nakon mnogo lutanja i nevolja privremeno se skrasi kao kuhar u azilantskom centru u Danskoj, odakle odlazi u S.A.D. gdje preko interneta pronađe TV-zvijezdu na zalazu Oahu Jima koji cijeli život jedva čeka nekoga tko će ga pojesti. Na tu središnju i naslovnu priču zbirke Predator Vladimir Arsenijević je na različite načine navezao ostale priče i tako stvorio romanesknu cjelinu koja suočava čitatelja s opakom komadinom vrlo suvremenog svijeta u kojemu je sve globalno povezano: protjerani Albanac s Kosova punker Dren Kastrati, bosanski junkie Hasan Halilović Dambo, prečasni Padraig O’Neill, irački isljednik, beogradski mangupi i berlinski anarhisti. Arsenijevića pri tom više opčinjava lokalno, nesvodljivo i različito, nego globalna uravnilovka. Govor njegovih likova sa svih strana svijeta protkan je frazama na materinjem im jeziku (što nimalo ne otežava čitanje), a priče donose i lijep popis lokalnih jela, namirnica i običaja. I jednog kanibala, spomenutog nihilističnog Nihil Musu, kao i prosvijećeni gastronomski hedonizam, diktature, prvomajske demonstracije, ljubav, politiku, opsesije, narkomaniju, književnost... Knjige Vladimira Arsenijevića prevedene su do sada na dvadesetak svjetskih jezika. Ovo izdanje, čiju svjetsku premijeru imate prilike čitati, uvjerljivo pokazuje zašto.

Vladimir Arsenijević (Pula, 1965.) srpski je književnik, prevodilac, urednik i publicist. Za prvu knjigu U potpalublju, 1994. (koji je ujedno i prvi dio predviđene tetralogije Cloaca Maxima) dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine kao njezin najmlađi dobitnik ikad, a to je djelo dosad jedini debitantski roman kojem je dodijeljena ova nagrada. Roman U potpalublju preveden je na dvadeset jezika. Roman Anđela, drugi dio ciklusa Cloaca Maxima, objavio je 1997. godine. Godine 1999./2000. boravi u Ciudad de Mexicu gdje svira s međunarodnim teksaško-britansko-srpskim punk bendom Los Armstrings s kojim objavljuje i svoj jedini nosač zvuka, Wanderlust. Iste godine izlazi mu treća knjiga MEKSIKO ratni dnevnik, a 2004. godine objavljuje ilustrirani roman Išmail u suradnji sa stripovskim crtačem Aleksandrom Zografom. Redoviti je kolumnist beogradskog dnevnog lista Politika kao i nekoliko drugih novina i časopisa na prostoru bivše Jugoslavije. Prevodi s engleskog jezika, živi u Beogradu i radi kao urednik.