Knjiga
Naizmenično dodirujem moje ožiljke,
moju jedinu kamuflažu,
da bih mogao da zapamtim ko sam.
Ne znam više kako da napravim znak krsta –
ovo je moj poslednji ritual.
Najstariji je na mom levom ramenu –
od vakcine protiv malih boginja –
okrugao, kao da je neko
tu ugasio cigaretu.
To je bilo moje prvo krštenje.
Imam mnogo finih ogrebotina
svuda između mojih deset prstiju –
jedan prst za svaku zapovest.
Kao dete voleo sam noževe.
Tih dana nije bilo drugih igračaka.
Običavao sam položiti sve
oštre predmete koje sam mogao naći kod kuće
na sto ispred sebe,
i davao im imena
kao imena za decu.
Konjima određuju godine prema zubima,
starost bolova – prema ožiljcima.
A ja sam još uvek veoma mlad.
Ovde je – i to se mora reći kroz šapat –
još uvek mnogo mesta ostalo.
Bodibilderi u teretani
Tetive njihovog tela oblikuju složenu šaru
nalik na fine tetovaže,
njihovi mišići imaju grimase –
čak im i guzovi imaju dva lica,
dva vrlo tužna lica,
koja liju slane suze znoja.
A krvni sudovi pod njihovom kožom
mreži su nalik,
uhvaćeni su u nju,
iz nje se neće živi izvući.
A negde duboko u središtu svega
radi glavni mišić – srce –
atleta veličine pesnice,
teretana koja staje u džep,
koja mora ovu zver održati u formi,
mora je održati na nogama.
Zamišljam kako se nakon što su
pretovarili tonažu jednaku nizu
vagona sa jednog ramena na drugo,
tuširaju svi zajedno pod istim tušem,
jer im nije lako da se savijaju
niti mogu da dohvate iza sebe i operu leđa
jer je pranje takvog tela
nalik pranju kamiona sa poluprikolicom.
Potom se vraćaju kućama
svojim ženicama
tim malim tegovima ljubavi
izbeljenim plavušama ili farbanim brinetama,
toj ljubavnoj snazi, (koje vole snagu)
sa kojom dele depilator (sa kojima oni dele depilator)
i kremu za samopotamnjivanje,
one im glancaju kupove i medalje
peglaju gaćice u kojima poziraju na takmičenju,
jer snaga i lepota zahtevaju žrtvu
a ove žene to nude.
Ali noću ovi ogromni, lepi muškarci
ležu pored njih –
ležati u istom krevetu sa ovakvim džinom
je kao ležati u istom krevetu sa kućom od cigle,
(i) potrebna je cela noć,
da se svaki pod i svaka cigla pomiluju
a onda konačno padaju u san,
odmarajući svoje umorne, blažene glave
na tvrdim jastucima mišića njihovih muškaraca.
Brat
Imao si četiri godine kad su ti rekli
‘Ovo je tvoj brat’.
Ništa više nisu objašnjavali,
prosto su rekli:
‘Ovo je tvoj brat’.
Bio si radoznao
polako se u tebi rodila sumnja.
Pratio sam tvoje korake,
kuda god bih krenuo već si bio ispred mene.
Kvaka je još bila topla,
kada bi je moj dlan stegao.
A ko je uvek sedeo
na prednjem sedištu auta pored tate?
Skrivao si me.
Svi su sigurno mislili da si jedinac.
Kako bi iko verovao tvojim moćima,
ukoliko je ovaj dvojnik
iza tvojih leđa?
Plašio si se da ću ti oduzeti miris
pa te niko više neće moći prepoznati.
Stajao sam iza tebe
u tvom starom džemperu,
cipelama, sa pertlama koje se uvek
odvezuju.
Stajao sam iza tebe
sa kamenjem u džepovima
kako bi svet konačno osetio
moju težinu.
Posmatrao sam i proučavao
Nisam još bio spreman
i sam sam morao
da glačam svaki pršljen,
svaki zglob
koji sam dobio, dok sam stajao u senci
i čekao,
sve dok tebi
oni više neće biti potrebni.
Piljevina se prosula po zemlji.
Radio sam kao strpljivi zanatlija,
dok sam samog sebe sastavljao.
Ponekad si želeo da tvrdoglave mladice
vratiš u mene,
one koje su te podražavale,
izvrgavale ruglu
Mislio si da je to oružje
koje ti preti.
‘Ne možeš to da uradiš’, rekli su ti
‘To je tvoj brat’.
Ali ti im nisi verovao.
Biti brat bio je zadatak
koji je ipak trebalo da ispunim.
I ja sam čekao.
Posmatrao sam i proučavao.
Na vrhovima prstiju,
upinjao sam se da pogledam preko tvog ramena.
Godine su radile meni u korist,
i onda, jedng dana, izašao sam na svetlo.
Dobio sam porodični miris
nosio sam porodične crte na licu.
Sunce je sijalo, ali to mi nije smetalo.
Konačno sam imao svoju senku, ipak sam morao da je razgazim.
Još uvek nisam bio savršen, još uvek sam to bio ja.
‘Ovo je moj brat’, rekao si.
‘Ovo je moj brat’.
Kod frizera
‘Skroz kratko’, odgovorio sam.
‘Ovoliko’ pokazuje mi ona,
uzevši jedan pramičak svojim mesnatim prstima.
‘Zar ti neće biti krivo?’ postaje znatiželjna.
I ranije sam imao dužu kosu.
U to vreme frizerka je
morala da se suzdrži od plakanja kad ju je odsecala.
Ne, danas ni za čim ne žalim.
Danas svodim račune.
Tada mi je kosa
bila duga kao zamah sablje,
sada želim da je kratka
poput zelenih pisaka trave,
kratka kao puls.
Tih dana mi je kosa mirisala na šumu,
danas želim da
miriše na
piljevinu.
Ima nas samo dvoje u frizerskom salonu,
koji se odjednom povećava.
Prostorija se širi.
Sedim miran
u središtu njene nege.
Više neću reći ni reč.
Plaćam joj da i ona
ćuti.
Razmišljam o tome
da li bi moja žena bila ljubomorna,
kad bi videla,
kako ova nepoznata žena
nešto radi s mojom kosom
makazama i češljićima,
provlačeći prstima kroz moju kosu,
nežno uzdišući u svojim naporima,
kako bi se njeno telo moglo kretati oko moje stolice.
Dok se služi trimerom
osećam kako mi duva u vrat –
ova profesionalka sa bledim brkovima
figure nalik na pijačnog prodavca mesa.
Uprkos svim njenim naporima,
ja sam za nju samo meso,
ovca za strižu,
mušterija.
Pošto je stigla do kraja,
oduvala je nežne, crne varnice fenom
sa mog čela, nosa, ušiju.
Ali, dok utrljava gel u moju kosu,
na kratko mi se čini,
da sam ja njen dečak –
odojče u plavom plaštu,
koji ona naposletku skida i otresa,
razbijajući ovu trenutačnu iluziju.
‘Potpuno druga osoba!’
kaže, ponosna na ono što je uradila.
Da, ja sam potpuno drugačiji –
sličan nekome,
čija se teška kruna podigla sa njegove glave
i sada on mora hodati
hladnim, kišnim ulicama –
bez skiptra i kišobrana,
slobodan, jednak i tričav
kao svi ostali.
Šekspir
Glumci su našli sklonište na selu –
kuga se pojavljuje sa predstavama u Londonu.
Pozorište – to je biznis
ali sonete možeš pisati za svoju dušu.
Crne iskre rukopisa
urezuju se svuda po papiru.
Ništavilo, udaljena zemlja, počinje izvan gradskih zidina.
Ples smrti vraća se u modu.
Oni koje još nije odnela četvoronožna kutija,
uče koraci ovog plesa.
Toliko se stvari dešava na ovoj zelenog graškastoj planeti.
Peniji se obrću a buve skaču.
Ušće Temze zaudara.
Hromi pas pokušava da podigne nogu pored stuba kapije.
Glad baca drvenu kocku
na sirotinjski sto za večeru.
Slovoslagač se počešao nad štamparskom presom
i udario Gutenbergovu paklenu mašinu.
Dok dželat zeva, jezik budala postaje razvodnjen
poput supe u sirotištu.
Brodovi stoje u lukama, doneli su sa sobom
pacove i bacile.
Australija će se tek otkriti – Terra Australis Incognita,
Zajedno sa malom planetom Yersinia Pestis.
Grašak skuplja paru
vrteći se sve brže oko sunca.
Ali ovog trenutka naš heroj to ne primećuje,
jer je slučajno zadremao na stolu.
Lice
Nema mira čak ni u snu –
čitave noći korenje lica
naporno radi pod kožom
obrađuje bore.
Povremeno se napregne
kao da podiže tegove
ili pokušava da pomeri nameštaj
snagom misli.
Samo se retko pojavi osmeh tokom sna –
slobodan i pun poverenja kao dečji
čineći ga neprepoznatljivim –
to je moje pravo lice.
Iz Kraj leta i druge pesme.
***
Meteorolozi i bolničari su se još uvek raspravljali
o našoj budućnosti: hoće li ona biti vrela i bolna
ili će biti ledeno hladna obamrlost.
Vazdušne mase su se kretale,
voditelji vremenske prognoze su ih milovali
na mapama u svojim sparnim TV studijima.
Radost je otkrila nešto skriveno u nama
kao osmeh žene koji ti pokazuje
male bore oko njenih usana skrivene šminkom.
Nada je udaljena zemlja. Za nekoliko dana
bili smo so te zemlje:
krupnozrnasta, sjajna.
***
Bili smo blizu u tami
dok prekidač nije klinknuo svetlo
oslobodivši zle duhove velikih udaljenosti.
Naša lica su se videla u odsjajima
na autobuskom staklu
sa znakom RAZBITI
U SLUČAJU OPASNOSTI.
Na papiru recikliranom od starih spiskova za šoping
neko je napisao kratku oproštajnu poruku
pre dugog putovanja.
Nijedan let nije kasnio,
vozovi su stizali na vreme.
Tvoj osmeh je već bio osmeh stjuardese
koja pokazuje kako vezati pojas.
S engleskoga prevela Ivana Maksić.
Arvis Viguls latvijski je pjesnik i prevodilac, rođen 1987. godine. Objavio je dvije pjesničke knjige. Živi i radi u Rigi.