Darko Šeparović  

MOGUĆNOST DA SE GOVORI I SLUŠA

Pesničenje je trening aktivne poezije, nastao na inicijativu grupe Škart 2008. godine kao pokušaj da se poezija približi publici jednim otvorenijim i neformalnijim pristupom koji svima daje mogućnost izražavanja na sceni. Pesničenje se sastoji od mjesečnih festivala poezije, kao i od drugih pjesničkih, izvođačkih, izdavačkih i edukativnih inicijativa i poetskih provokacija, a sve u cilju stvaranja i isprobavanja nove i drugačije forme dijaloga između različitih kultura, socijalnih grupa i individua. Već šestu godinu za redom, Pesničenje služi kao medij za promociju novih aktera poetske, aktivističke i kantautorske scene. Kako su organizatori Pesničenja najavili prekid dosadašnjih jednomjesečnih nastupa, razgovarali smo s troje članova redakcije o začecima Pesničenja i transformaciji tijekom petogodišnjeg ciklusa. Pored njih, redakciju Pesničenja čine: Đorđe Balmazović (Škart), Dušica Parezanović (KC Rex), Ljiljana Ilić, Đorđe Ilić, Filip Zarić, Tamara Petrović, Miloš Trifunović i Ružica Dević.

OD PROVOKACIJE DO NAZNAKA LITERARIZACIJE

Možete nam za početak reći kako je došlo do organiziranja programa Pesničenja?

V.B.: Godine 2008. grupa Od do pozvala je grupu Škart da učestvuje na izložbi u galeriji Ozon, ali umjesto da postave uobičajenu izložbu, Škartovci su pozvali svoje poznanike i prijatelje za koje su znali da se bave pisanjem, te je namesto izložbe organizovano javno čitanje poezije.

M.A.: U svakom slučaju, Pesničenje je nastalo kao provokacija na dizajnersku izložbu, a ne kao promišljeni koncept. Prilikom prvog održavanja u galeriji Ozon skupilo se dosta ljudi, a već drugi put u Ozon nije moglo da se uđe. Nakon toga Pesničenje se preselilo u KC Rex, gde se i nastavilo održavati svih ovih godina.

D.P.P.: I mi sami, kroz Škart, prošli smo kroz skoro dvodecenijsku nemogućnost ulaženja u samozadovoljne literalno-bibliotečke krugove, koji kao da su oduvek bili slepi za nove forme, tu pored nas. Početkom 1990-ih radili smo festivalske prevare, šaljući svoje pesme pod imenima naših prijatelja, nepostojećih pesnika, da bi čak, 1992. godine, na festivalu Majska rukovanja u Podgorici, naša grupa lažnih pesnika činila jednu trećinu pesnika. Odlučili smo da sada, toliko godina posle, ponovo krenemo s novom vrstom subverzije.

Spominjali ste prije ovog razgovora “pješački dio posla” koji ste odrađivali. Posjećivanje raznoraznih udruga, sindikata, staračkih domova, svih mjesta na kojima ste tražili moguće sudionike. Koliko vam je bio problem nagovoriti te ljude da se odluče na javno čitanje svoje poezije i kakve su bile njihove reakcije tijekom priprema za Pesničenje i nakon nastupa? Kako je publika prihvaćala njihove nastupe?

D.P.P.: Ništa se ne može ishitreno obaviti i ne treba računati na prebrzi efekat. Proces upoznavanja i sticanja poverenja nam je jako važan. I samo takvim kontinuitetom saradnje na scenu se izvlače i nevidljive i otpisane snage. Evo, nedavno se, na septembarskom Pesničenju, pesnička grupa psihijatrijske radionice sama prijavila da učestvuje. Publika je uvek iznenađena novootkrivenim autorima i autorkama i, srećom, jako podržavajuća.

M.A.: Šta ja znam, to dosta zavisi. Nekada jedva dočekaju poziv i priliku da ta svoja pisanja na marginama nekih svezaka i života podele sa nekim, a nekada to ubeđivanje traje jako dugo. Većina ljudi ima strah od scene, misli da ona pripada boljim pesnicima, političarima, nekoj drugoj vrsti ljudi. To je najteže slomiti. Ja sam na vrhuncu svog entuzijazma znao da budem toliko dosadan da bi ljudi na kraju pristajali kako bi meni “učinili.” A onda se navuku, ne možeš ih skinuti sa scene.

Od svojih početaka Pesničenje nije bilo zamišljeno kao događanje na kojem se primarno čita poezija autora koji se bave pisanjem poezije ili imaju takvu ambiciju. Ipak, u posljednjim izdanjima Pesničenja sve više se osjetila prisutnost književne komponente. Kako je došlo do takvog razvoja situacije?

M.A.: Nikada tendencija Pesničenja nije bila da postane ozbiljan pesnički festival, više je to stvar inercije. Uspostaviš manifestaciju na kojoj se redovno okuplja tristotinjak ljudi, jasno je da će se prije ili kasnije početi pojavljivati autori koji napisano žele podeliti s većim brojem ljudi, videti njihove reakcije na ono šta pišu. Problem je što se uglavnom prijavljuju oni koji pišu s primarnom ambicijom da budu pesnici. Ostale i dalje najčešće moraš da vučeš za rukav.

D.P.P.: Pošto ne ljube lepi, nego oni uporni, ispostavilo se da autori i autorke novih izraza najčešće ne žele da izlaze pred toliku mnogobrojnu publiku u onoj meri koliko smo mi mislili da bi im bilo intrigantno i dragoceno za suočavanje tog eksperimentalnog izraza s novom publikom. Svi oni su prošli kroz Pesničenje, ali ih je bilo teško u ovolikom kontinuitetu održati uz ovaj jednomesečni cirkus.

V.B.: Pesničenje zapravo nikada u fokusu nije imalo književno, nije imalo ambiciju da predstavlja novu književnost, da se iz toga izrodi nova poetska generacija. Više je bilo okrenuto načinima percepcije poezije i njenog izvođenja, van ustaljenih literarnih krugova. Bitna nam je bila i inkluzija, angažman, uključenost marginalnih grupa, kojima se pružila prilika da izađu na scenu, a sebe ne doživljavaju pesnicima ili piscima. U centru scene opet jeste bila riječ, živa i javna, načini na koji ona može da se prenese, izgovori, otpeva, kako se izvodi, kako dopire do drugih, kako se percipira. Scena kao mesto dijaloga.

M.A.: Čini mi se da je najveći kvalitet Pesničenja upravo taj dijalog koji se dešavao na sceni, gde s jedne strane imamo na primer nekoga iz udruge slepih koji čita svoje pesme, a s druge stane beogradski hipsteraj koji je došao podržati svog drugara pesnika. Svi se okupe na jednome mestu i slušaju jedni druge. Taj momenat demokratizacije scene je ključan. U toj meri svi tu scenu osećaju svojom. Pesničenje nije učinilo mnogo za poeziju, ali jeste za dijalog među različitim profilima ljudi.

RECEPCIJSKA I PRODUKCIJSKA TEKTONIKA

Umjesto karte svaki posjetitelj Pesničenja dobije publikaciju autora kojeg ste odabrali za taj mjesec. Možete nam reći koji je princip odabira autora i jesu li neki od tih autora kasnije nastavili s publiciranjem svoje poezije?

V.B.: Zbirke se štampaju novcem sakupljenim od ulaznica prethodnog meseca. Tiraž varira, ali najčešće je između 500 i 800 primeraka. Obično neko od nas iz organizacije ili od poznanika i prijatelja predloži nekog autora s kojim se onda intenzivno priprema zbirka, da bi izašla za mesec-dva, ovisno o potrebnoj uredničkoj intervenciji. Suštinski uvek gledamo da zbirke prvenci budu od ljudi koji su nam se svideli, bilo nastupom, bilo kvalitetom poezije. Samoodrživi krug u kojem posetitelj plaća upad na Pesničenje 100 dinara (7 kuna), ali za te novce dobije zbirku, čini nam se dosta uspešnim u mogućnosti širenja pisane riječi. Neki od autora su već objavljivali ranije i profilisali se kao pesnici, a neki, poput Davida Albaharija, u našoj ediciji su objavili svoju prvu zbirku pesama. Delu objavljenih autora svakako je to bio podstreh da nastave pisati, dok se deo autora tu zaustavio. Te knjižice su od ruke do ruke stizale mnogo dalje nego bilo koja druga objavljena zbirka.

M.A.: Neki od objavljenih autora su počeli da pišu zbog Pesničenja. Tako smo za neke bili sve, od inspiracije do izdavača. Mi smo do sada izdali oko 50 knjižica, to je više od 30 000 podeljenih zbirki. S druge strane, imate veliki broj ljudi koji daju pare izdavaču kako bi ovi objavili njihovu knjigu poezije koju onda kupuje i čita rodbina. I u tom kontrastu se možda najbolje vidi koliko je dijalog ključan. Samo kroz deljenje scene sa drugima će tvoja poezija pronaći neočekivanu publiku. A na sve to, takvi susreti još mogu i da finansiraju samizdat izdanja koja će završiti u Ljubljani, u školskoj biblioteci u Crepaji, u rukama raznih zanimljivih ljudi.

D.P.P.: Na poslednjem Pesničenju su nam rekli, samo vi možete da napravite pesnički događaj s anonimnim pesnicima na kom se naplaćuju karte i nema dovoljno mesta za sedenje.

KUHINJSKIM STIHOVIMA PROTIV KULTUR-FAŠIZMA

U kontekstu tih publikacija koje nemaju zanemarivu količinu ljudi do kojih dolaze, kakva je percepcija Pesničenja na beogradskoj, ali i srpskoj kulturnoj sceni? Jesu li se u međuvremenu pojavili slične manifestacije?

M.A.: Bilo je dosta ljudi s te ozbiljnije scene koji su prepoznali potencijale Pesničenja, a i nama je bilo važno da uključimo ceo spektar stvaralaštva. Ipak, oni koji mnogo drže do poezije smatraju Pesničenje svetogrđem, uništavanjem poezije, iz razgovora s kultur-fašistima raznih provenijencija dobivamo odgovore da se ne može svatko tko prelomi tekst nazivati pesnikom. Tu dolazimo do ključne stvari u kojoj se mimoilazimo s takvim ljudima u sagledavanju poezije. Mi smo naime eksperimentirali s poezijom kao medijem ne kao umjetnošću. Poezija nam je služila kao filter kojim bi se čovek kroz scenski nastup oslobodio. Poopćeno, Pesničenje je bilo i ostalo na književnoj margini, unatoč kvaliteti autora koji su se tamo pojavljivali. Ono zbog čega je ipak zapaženo i zbog čega intrigira tu kulturnu scenu je to što je i dalje najposećenija literalna manifestacija.

D.P.P.: Shvativši da ni ne treba da se trkam sa mrtvim magarcima, odlučili smo da Pesničenje izmestimo na razne strane: radili smo seoska Pesničenja, školska, dečija Pesničenja, a počeli smo i kuhinjska - mikroforme kojima ćemo se više posvetiti u narednom periodu.

V.B.: Književna i poetska scena u Srbiji oživela je u zadnjih 4-5 godina potpuno neovisno o Pesničenju. Ako govorimo o marginama te poetsko-književne scene, Pesničenje možda jeste isprovociralo neka događanja od koji se neka primarno bave književnošću – tako scenu čini Poezin kojeg vodi Milan Mijatović i koji je okrenut underground/queer autorima ili ARGH! koji već treću godinu za redom uspešno vode dvoje mladih pesnika Ana-Marija Grbić i Danilo Lučić, mesto na kom se promoviše naša nova poezija. Sva ta okupljanja i akcije definitivno su otvorile i oslobodile zatvoreni i zapostavljani prostor poezije, izvukle stihove iz učmalih biblioteka, lupile po stereotipnim shvatanjima, omogućila da se ona drugačije čita, čuje, razmenjuje, dopre do nove publike, pa neka bude i pop! Da se ne lažemo, ipak – poezija slabo stoji danas, kod nas ili u svetu, gotovo da je niko ne čita, nije ovaj krajnji liberalnokapitalistički vek njen, pesnici odavno nisu zvezde. Pitanje je u kom će se pravcu ona razvijati, kamo će krenuti. Ali evo tri pesnička mesečna čitanja u jednom Beogradu – nemoguće je natrag.

M.A.: Treba spomenuti i Poeziju u kući, u Novom Sadu, koja je godinama imala kontinuitet. Postoje i mnogi drugi događaji o kojima znamo malo ili ništa. Ono što je moja bojazan u vezi svih tih okupljanja jeste da ona ponovo getoizuju poeziju i ljude, da stari čitaju starima, slepi slepima, a studenti književnosti sami sebi.

Radili ste i akciju lijepljenja poezije u obliku naljepnica po kavanama i u javnim prostorima. Nešto slično radio je i Josif Brodski sa svojom Poezijom u pokretu. Kakve su bile reakcije ljudi na tu akciju?

M.A.: Akcija je bila osmišljena kao još jedan način disperzije poezije. Još jedan raskid s tom tradicijom tretiranja poezije kao lepe umetnosti koja se čita pored kamina. Nema više kamina, ljudi su u autobusima, liftovima i redovima, pa zašto i poezija ne bi bila tu. Obično bi 6 od 7 papirića bilo poderano jako brzo. Ali u nekim situacijama ljudi bi nadopisivali stihove,ostavljali poruke kao što je “hvala komšiji koji ovo lepi” itd. To je suština ovakve intervencije, da se između ljudi koji se svakodnevno mimoilaze u gradu, ulicama, hodnicima stambenih zgrada, otvori neki prostor pa makar bila to poezija, ali prostor u kojem se sluša i komunicira.

D.P.P.: Nedavno su nastale i životnice, anti-posmrtnice s poezijom umesto spiska ožalošćenih. I već su ih naručivali iz mnogih gradova.

PROBLEM GOSTOVANJA ILI KAKO IZVOZITI SPONTANOST

Vaša gostovanja po Srbiji i regiji izazvala su dosta zanimanja lokalnih scena u gradovima u kojima ste bili gosti. Kako je dolazilo do tih suradnji, jeste li posredno uspostavljali komunikaciju s određenim ljudima ili ste bili pozvani od lokalnih sredina?

V.B.: Želeli smo i išli smo po manjim mestima u Srbiji, ali s namerom da taj koncept čitanja nastavi neko drugi. To jedno događanje koje bi organizirali trebalo je rezultirati poticajno na scenu u mestima koja smo posećivali. Nažalost, veoma retko se negde forma čitanja u javnosti održala. Naša saradnja s akterima tih lokalnih scena svodila se isključivo preko ličnih poznanstava i lične inicijative, na čemu se uostalom i zasniva čitava kulturna saradnja u regionu. Ne postoji sistemska i institucionalna saradnja u regionu, postoji samo saradnja između pojedinaca. U Hrvatskoj smo tako dobro surađivali s Markom Pogačarem, Booksom, Mariom Kovačem i klubom Močvara u Zagrebu, išli smo i u Rijeku, Mostar, Banjaluku, Ljubljanu, Konjic....

M.A.: Kad odemo negde u region, ljudi su čuli za Pesničenje i dojam je da dolazi ozbiljna manifestacija iz Beograda, da se tu okuplja neka ne znam kakva pesnička scena i onda nam i lokalni učesnici budu etablirani ili ambiciozniji pesnici, gubi se taj inkluzivni momenat. Na Pesničenje se drugačije gleda u Rijeci, Zagrebu ili Novome Sadu nego u Beogradu. Ali i tamo funkcioniše, ljudi se okupe, bude im zanimljivo, čuju svašta i onda misle da smo otkrili recept za uspešnu literarnu manifestaciju. A kad ogoliš, to je samo grupno čitanje s brzom dinamikom. Nadam se da ćemo u budućim gostovanjima uspeti da probijemo te standardne krugove učesnika pesničkih čitanja..

D.P.P.: Dragocena su bila iskustva Pesničenja u sredinama gde se govori drugi jezik, London, Brisel, Riga. U sva tri slučaja tamošnjoj sceni je bila interesantna degetoizacija forme i prilika da se sretnu neuparivi akteri različitih scena. Osamdesetpetogodišnja bivša glumica u crvenim rukavicama napisala je prvu pesmu za londonsko Pesničenje i od tada neprestano piše i čita pesme svojim kolegama u gerontološkoj radionici na East Endu.

MIKROFORME KAO IZLAZAK IZ ĆORSOKAKA

Odlučili ste, nakon što je Pesničenje ušlo u šestu godinu održavanja, da prekinete s jednomjesečnim ritmom. Vaši razlozi očito nisu manjak interesa od strane publike. Jeste se nakon toliko održanih Pesničenja umorili ili postoje neki drugi razlozi? Hoćete nastaviti organizirati neka slična događanja?

M.A.: Veliki intenzitet događaja, preko 150 Pesničenja što u Srbiji, što u regionu. Onako kako smo to radili, vremenom smo to počeli da doživljavamo kao svojevrsnu obavezu. Sada nam treba da nemamo obaveze, da vidimo u kojem se smeru to može razviti.

D.P.P.: Dala baba dinar da uđe u kolo a dva da izađe. Trenutno zaista jedva čekamo da izađemo iz svakomesečne obaveze ne bi li se posvetili već spomenutim malim i eksperimentalnim formama. Već su u najavi razna dečija Pesničenja, mnoge knjige još čekaju na štampu i distribuciju, stižu pozivi za saradnju, sajt nemamo, pa čak ni spisak dosadašnjih učesnika... Takvi smo ti mi.

V.B.: Nadali smo se da će se dogoditi zamajac dolaskom nekih novih snaga koji će doneti drugačije pomake, igrati se na novi način, promeniti samo izvođačku formu. Prota je stalno sa scene pozivao ljude da se odazovu, da nam se priključe na bilo koji način. Da li nismo bili dovoljno uporni, ili opet nedovoljno jasni u tim pozivima, tek nismo uspeli da dozovemo nove, da prepustimo nekom započeto. Svi u redakciji smo osetili da je došlo do zamora materijala, pa smo odlučili da se zaustavimo i ukinemo mjesečni regularni ciklus Pesničenja. Ali to će sigurno otvoriti neki novi prostor za druge akcije, nemamo nameru da stanemo. Pesničenje je u svojih pet godina dosegnulo svoj vrhunac i iscrpilo se u smislu tih mesečnih izvođenja. Ukidanje ovog ciklusa ipak ne doživljavamo kao kraj nešto će se već izroditi iz te stanke.

M.A.: Lično doživljavam to osobnim neuspehom jer očito postoji potreba publike i scene za nečim takvim, a mi nismo uspeli naći model po kojem bi se Pesničenje nastavilo i kad se naša organizaciona jezgra raspadne, nismo uspeli da uverimo te razne stidljive i marginalizovane da dođu sami u meri da ih ne moramo više sami tražiti. U tome smislu nešto smo verovatno krivo iskomunicirali. Naš neuspeh je da nismo privukli ni saradnike koji će odrađivati pešački dio posla. A to što ima publike za nešto što nama više nije inspirativno ne može biti dovoljan razlog da se nastavimo baviti time.