Skočio je na sto i pogledao kroz prozor. Beli automobil je upravo skrenuo iz ulice. Jedno vreme je ostao tako, propinjući se na prste, posmatrajući, iako, osim dobro poznatog prizora, ništa novo nije mogao videti: ulazi lamele s druge strane ulice s izvučenim kantama za smeće i uska ulica u centru grada oivičena tujama, predstavljaju dosadne rekvizite popodneva jesenjeg raspusta.
Kada je bio dete, stražario je u potkrovlju, čekajući mamu i tatu, a ako su kasnili, satima je drhtao stojeći na pisaćem stolu ili sklupčan na svom krevetu, u mraku. Kako je bilo dobro kada se čuo šum točkova i kada je škripa ručne kočnice javljala da su stigli kući. Koliko puta je bio zabrinut, koliko puta je sklapao ruke za molitvu, iako nije dobio religijsko vaspitanje, koliko puta je osećao strah da će jednom ostati sam. "Samo te molim, dragi Bože, da ih vratiš žive i zdrave. Ali, sad mu je sedamnaest i bolje da matorci otperjaju iz kuće. To je rekao drugarici iz razreda kada su mu roditelji bili u Egiptu i prvi put ga ostavili samog kod kuće, i to odmah na šest dana. Laura je klimala glavom s razumevanjem i zaigrala se tankm cigaretom među prstima. "Da li je dozvoljeno?" Kako ne bi bilo dozvoljeno, zato ju je zvao. Klimnuo je glavom. Pušiti i pričati u stanu, u njegovoj sobi, dok iz kasetofona svira rok muzika. Nadao se da će se konačno dogoditi. Zadimili su mali spratni prostor, nije prestajao da provetrava kada se vratio od devojačkog internata, ali je još danima osećao miris mentola u sobi. Sutradan je na hodniku pravo prišao Lauri koja je mahnula glavom da uđu u učionicu jer dolazi nastavnik, ali je dodala: "Bilo je dobro kod vas, stan je lep." Bilo mu je sumnjivo, da to ne znači da više neće dolaziti, pušenje u maloj sobici u potkrovlju s beznačajnim Bon Jovijem za nju nije izazov.
Teatralnim pokretom je skočio sa stola. Roditelji su otišli, vazduh je čist.
Prevrtao je kasete, ali mu ništa posebno nije dolazilo pod ruke, ništa što bi odgovaralo. Na kraju se odlučio za Scorpions. Smestio se u fotelju, podigao noge na sto. Sklopio je oči od uzbuđenja i, kao toliko puta do tada, zamislio devojku u beloj odeći pred sobom. Brzo se ugrejalo, plinska peć je veselo pucketala, ali šum, koji inače nije primećivao, sada se zauvek umešao. Nestala je čar. Skočio je i, s nestrpljenjem čoveka koji nikako da pozavršava svoje poslove, istrgnuo fioku iz stola. Pored kaseta nalazila se roze torbica s kondomima, dve Sofi cigarete, parfem, beleške. Razmišljao je da li da zapali. Odustao je i uključio radio koji je emitovao hladan pop. Legao je na krevet. Na njemu je sedela Laura u toku Bon Jovi popodneva. Ponovo je zamislio kako je cigareta plesala među dugim prstima i Lauru kako se smeje nekom vicu koji joj je ispričao na putu do kuće, ali nije mogao da ne misli na zbunjenost koju je osećao dok je pokazivao devojci kuću, ovo je donji WC, ono je trpezarija, ovo je soba mojih roditelja... Kako se ponašati prema osobi u koju smo smrtno zaljubljeni? Do tada disciplinovano kruti alat, počeo je da omekšava u njegovoj ruci. Uprkos tome što ga je držao, nije ga slušao. Napolju su već bile upaljene lampe. Krevet je postao neudoban, ustao je i izišao iz sobe. Čuo je glas žene koja je pevala o ljubavi, toliko je razumeo, za to je bio dovoljan gimnazijski engleski, ali nije mogao pažljivo da sluša. Na rubu okrugle kade, skinuvši donji deo trenerke, potpuno se opustio i u božanstvenoj tami kupatila prepustio se nadolazećem golicljivom osećanju. Gutao je ogromne knedle i nekontrolisano pomerao kukove kada je zaškripala ručna kočnica. Ukočio se, živa slika, i osluškivao. Ispuštena kita mu se ošamućeno klatila. Niko. Bila su to komšijina kola. Plava svetlost pilota. Na radiju čitaju vesti, ali nije razumeo ni jednu reč. Teško je disao, bilo je toplo. Izdahnuo je. Pomilovao je testise i krenuo ispočetka. Ponovo se pojavljivala ženska u beloj odeći, a zatim se pojavila slika Laurinog učtivog osmeha. Ubrzavao je pokrete, osećao je da se približava kraj, ali i to da je nešto izostalo na sredini. Biće dobro, ali ne kao što je moglo biti pre škripanja ručne.
Devojku u beloj odeći je video tri puta u poslednje dve nedelje i nije mogao da je zaboravi. Tek je dobio dozvolu, roditelji mu nisu rado davali kola, za Opel je u redu, ali ni staru štucavu Ladu. Priznao je da ima problema s parkiranjem, ni periferni vid mu nije OK, u stvari pati od kokošijeg slepila, ali jednom se mora početi, a pranje kola i sipanje goriva mu već i samostalno ide. Takve jedne večeri, dok je sipao gorivo, video ju je prvi put. Lik nije mogao izbliza da osmotri. Ili je projurio pored nje, jer bi ga usporavanje otkrilo, ili je devojka tumarala pored ivičnjaka spuštenog pogleda, a njeni pokreti su otkrivali da je svesna koga skriva, koju sortu, svesna kola koja se približavaju, nema potrebe da daje znake telom. Ne postoji još jedna tako istaknuta, savršena zadnjica, izmišljena za vatanje, kao da su je crtali, tako su na njoj zategnute bele pantalone. Evidentno je da je kurva, ali i onda. Odakle je, šta traži ovde, za koga radi? Stalno sama luta, ni u blizini ni u daljini nema nikoga i ničega. Da li treba da se ide s njom u njen stan ili može da se povede kući? Odvesti kući kurvu, Bože dragi, ubila bi ga mati. Ima kod kuće dve Sofi cigarete, a u vitrini konjak. Kondom! Zadihao se od uzbuđenja, mislio je na žensku u beloj odeći i na to da, ne s dozvolom, može uzeti kola. Nepažljivo je povlačio kožicu, od čega se penis, dosadivši mu besciljna igra, brzo opuštao. Dotadašnje rastojanje je neprimetno nestalo i u ovom sumraku mirisa pene za tuširanje nije bilo šanse vratiti se na tačku gde se malopre izgubio. Obukao je farmerke, na glavu je nabio bejzbol kapu i u Ladi izašao u rikverc iz garaže.
Skovao je plan, sve je došlo na svoje mesto. Mesto ženske je kod table s nazivom mesta, to je odavde šest ulica, jedna kod groblja, pa supermarket, odatle vulkanizer, pa dva sporedna koloseka i izbijamo na glavni put. Osmislio je plan, frajersko ćao, onda se raspitati o ceni, rutinsko klimanje glavom, praviti se, kao da računa napamet, da li se isplati, kako da se ne isplati, ali mora malo da se pravi, ne sme lako da se preda, niko ne baca pare. Posle menja ritam, poziva je u kola i nudi joj da je povede svojoj kući. Roditelji su otišli po opremu za skijanje u glavni grad županije, sat i po potpune slobode. Srce mu je lupalo sve jače. Kada se na vidiku pojavila fantastična guzica, stegao je volan, a kad joj se približio, duboko je uzdahnuo i pritisnuo gas. Po njegovom planu iza sporednog puta kod table s nazivom mesta izbiće u jednu Y-krivinu, a u povratku će otvoriti karte. Ćao, zanima me, pošto je jedan krug? Ćao, za koliko pristaješ na jednu turu? Kolika je tarifa s pušenjem? Nikada mi nisu popušili, i poljubac samo dva puta. Odlučio se za drugu verziju.
Ni ispred, ni iza, nikoga. Izbacio je žmigavac i povukao se levo. Nepropisno, ali samo na minut. Spustio je prozor. Devojka je prišla, čista stvar. Bila je lepa, tamnoputa, kao Whitney Houston, lepša i od Laure, verovatno joj je bilo hladno jer je skupila belu jaknu na grudima. Kad je januara doveo Lauru kući, momci su upravo igrali fudbal u dvorištu gimnazije. Srce ga je vuklo, hteo je i on da igra, zaboraviti neizbežno, da je pitanje minuta i ostaće nasamo s jednom ženom, uz to još s najlepšom koja pohađa isti razred, ali nije bilo povratka. Cigarete, ljubljenje i biće kresana. Progutao je gorak ukus koji mu se podizao. Ponovio je pitanje. Bio je pribran, siguran. Da li je videla ovuda neki beli auto, samo je toliko hteo da pita. Devojka je odmahivala glavom. Delovala je iskreno, ljubazno. Ne, nije videla.
S mađarskog prevela Ember Kristina.
László Kiss
(1976.) mađarski je pisac, urednik i srednjoškolski profesor povijesti te mađarskog jezika i književnosti. Objavio je tri zbirke kratkih priča Sinbad ne ide kući (2003.), Sjenoviti lijepi ulični dani (2008.) i Leđima okrenut prema geografskoj karti (2010.) Objavio je knjigu kritika suvremene mađarske književnosti Mali i ostali svjetovi (2011.) Upravo je objavljen njegov prvi roman. Trenutno piše biografiju o frontmenu metal benda Ektomorf koja će biti objavljena na jesen.