Odlomak iz romana švedskoga romanopisca
Bolesni je umočio koščatu ruku u jezero, pa ju je provukao kroz kosu i preko lica. Vazduh je bio tako vreo i suv da su one kapi koje se nisu zadržale u njegovim borama isparile u senu pre nego što su uopšte stigle do palube čamca. Nije imao nameru da umre ni za šta, živeo je ni za šta. Judita nije obraćala pažnju na njega. Bila je prezauzeta veslanjem.
- Sigurno si želela da ostanem kod kuće i da ti ne budem na teretu.
- Nisi ti meni nikakav teret.
Ovih dana nije bio čak ni naporan. Još jednom je spustio čvornovate prste u vodu, koja se jedva zatalasala, a zatim je s mukom usmerio pogled ka Juditi. Ali bilo mu je mutno pred očima, nije hteo da je uznemirava. Žurba, jesen, kiše i promene, i njegova smrt koja nikako da stigne.
Judita je skupljala seno na livadi nasred jezerskog ostrvceta, a bolesni joj se pridružio iako to nije želela. Sada su u tišini hodali kratkom stazom do naselja. Juditine haljine su se ukrutile od osušenog znoja, katrana, smole i blata. Fleke od osušenog semenja, smrskanih insekata i ribljih iznutrica oformile su šare na tkanini, koje su u sebi nosile i miris i ukus. Njena marama podsećala je na krljušt čudovišta iz dubokog mora. Nosila je seno, srp i grabulje, bolesni je nosio samo sebe. Ni struk sena nije ostao za njega. Krijući to od nje, sakupio je poslednje jesenje crne borovnice da ih samelje i osuši. Čista hranljivost.
Svo seno koje su ljudi sakupili ovog leta ne bi bilo dovoljno ni da dve koze od njega prežive do zime. Nomadi koji su prolazili kroz naselje na putu ka obali pričali su im da je žetva svuda bila podjednako loša. Šume su se sušile bez daška vetra, a sve su životinje pobegle. S vremena na vreme, na obalu je stizao dim mnogih požara na kopnu, zajedno s glasinama o raznim vrstama bede koja je narastala na oranicama. Ni gradovi nisu donosili mnogo nade, ratovi su i dalje besneli na jugu. Ipak, sad je bilo vreme svečanosti, da bi se još po koje ljudsko biće namamilo iz materice. Hildin stomak bio je dovoljno prostran za dva ploda, ali samo jedan od njih dvoje se ritao. Taj plod treba sad namamiti da izađe, i ljudi su naumili da sve svoje nade o nadolazećem životu i planove za sledeće proleće usmere na to nerođeno dete. Stolovi su postavljeni, a poluprazni čardaci potpuno su ispražnjeni. Sreću je valjalo istisnuti, a za njom i volju za radom i životom ljudskog bića. Po šumama su tumarali oni koji to više nisu bili. Ljudi im se nisu pridruživali, čuvali su ono malo pristojnosti.
U sumrak, ljudi su pevali i jeli i igrali. Judita nije mogla da ih čuje, dok je ležala u malom čamcu na jezeru. Koza koju je ukrala leškarila je kraj nje. Svaki od glasova sa svečanosti bio je prepoznatljiv. Kikot, vrisak, kašalj i čitav dijapazon telesnih zvukova plovili su preko mirne vode. Od svega će joj najviše nedostajati Loov slabašni smeh. Možda će umreti od tuge ako ga i ona, njegovo omiljeno dete, napusti. Verovatno ne bi preživeo potragu za njom. Judita je spustila srolane nogavice i rukave, uspravila se u čamcu i veslajući udaljavala od svih njih. S obale pod šumom, bolesni ju je špijunirao držeći svoj hranljivi poklon. Sad će iskopniti bez nje. Ostalo mu je sto hiljada otkucaja srca, ali neće mu svi oni biti potrebni. Odšetao je nazad do naselja, polako, jer nije imao nikakvih planova, i pridružio se svečanosti. Zvao se Skordr. Nekoliko dana kasnije, oba deteta su se rodila, oba živa, ali jedno iscrpljeno od ritanja. Deca su živa, bolesni su živi, ljudi su živi. Uskoro, i voda će nadoći, a čamci su za svaki slučaj izvučeni daleko od obale. Bolesni je živeo u šupi dok je bila prazna, jer je bio nepoželjan u svim kućama. Jedno dete mu je zavidelo.
- Kad bih ja imao kuću samo za sebe.
- Ko bi ikad želeo kuću samo za sebe?
U šupi, Skordr je sakupio drva koja je voda nanela, sunce osušilo, a vetar otrgao iz šume koja više nije bila tako mračna, a posekao je i jednu jelu. Jednog dana ju je iscepao u drva, a ona je njemu zauzvrat otcepila čitavu jednu nedelju preostalog života. Hodao je prema smrti, a smrt je hodala prema njemu. Da nije ništa postigao, ne bi mu se činilo da je smrt tako blizu, a sva mesta na kojima je Judita bila ispunila bi se pričama i legendama. Dakle, mora da radi. Istina, Lo nije bio u potrazi za svojom ćerkom, isto kao što nije tražio ni svoju ženu Siri, kad je na isti način otišla od njega pre mnogo godina. Nije on doneo tu odluku, obe su prerasle domašaj njegovih kratkih ruku. Kad su nosili seno, ljudi su mu davali polovinu naramka. A tugu je celu, ipak, morao da nosi sam.
U naselju je bilo tiho i kiše su napokon stigle. Zemlja je upijala i upijala, ali voda nije prodirala dublje sve dok rana jesen nije prešla u pravu jesen, a onda se pojavio i onaj srkutavi zvuk, kao da je ceo svet postao ploveće ostrvo. Zatim su suvo semenje, izdanci, korenje, lišće iznenada oživeli i rasli, iako kasnije nego inače. Uspavane životinje su se probudile i otresle krzno, odbegle zveri su se vratile, a pojavile su se i razne vrste krilatih insekata. Uskoro su borovnice, brusnice, maline i pečurke nikle iz šumskog tla. Cveće i lišajevi prekrili su zemlju. Kasna jesen će ih sve ugušiti; ako je uopšte bilo nečega za jelo, trebalo je to odmah pojesti, a za biljojedima su stigli i mesojedi pa su šume postale zakrčene ubrzanim životom i jednako ubrzanom smrću. Samo je Skordr sačuvao mir. Napravio je sklonište od jelovih grana i ležao tamo iščekujući zimu i hladnoću. Kada bi ga Juditin odlazak prejako pogodio, pratio bi svaku kap kiše pogledom dok ne bi pala i dotakla zemlju. Sve je mirisalo na proleće. Zar ne bi sve moglo odmah da umre? Kolibe su ispraznili, zapalili su preostale suvarke, a iznenadna žetva će ih ponovo napuniti. Zima će biti bogata, ljudi će živeti još jednu godinu. Ali ne i on.
Sa švedskog preveli Micke Berglund i Ana Pejović.
Micke Berglund (1977.) odrastao je na severu Švedske. Radi kao nezavisni internet-dizajner u Omnejden Design & Communication za koje proizvodi sajtove i drži predavanja na temu komunikacije za male i/ili društveno odgovorne kompanije i fondacije. Počeo je da piše prozu 2011. podstaknut lokalnim konkursom za kratku priču. Od tad u proseku piše jedan do dva romana godišnje. Njegova sklonost društveno odgovornom radu reflektuje se u često marginalizovanim glavnim likovima, dok se njegovo severnjačko poreklo u stvaralaštvu otkriva kroz činjenicu da najčešće odabire prirodno okruženje kao početnu tačku pripovedanja.