Dobitnica nagrade Prozak za 2015. godinu je Marija Rakić Mimica!
Snijeg se zavukao tako duboko među granje da se činilo kao da bjelina nema kraja; započinjala je na tlu, a završavala tamo negdje na sivom nebu. Planina se objesila ispod sve te težine. Vrhovi su se pretvorili u sjenu, a padine ispod njih su se jedva ocrtavale prije nego što prijeđu u još jedan brdoviti uspon.
Tri muškarca su gazila po debelo utabanoj stazi, a bijelu tišinu su sjeckali samo zvižduci iz njihovih crvenih i ozeblih noseva. Ponekad bi glasno opsovali četvrtog, koji se vukao za njima. Nije ni mogao drukčije, šake su mu bile divlje zgrčene na leđima, a tijelo okovano u dugi željezni lanac čiji se kraj povlačio za grupom.
− Šta se bre vučeš k’o jebeno neko pseto?! – zagrmi Boško i pogleda put brda koje im se otkrilo pred nogama.
− Hodaj, đubre ustaško! Hoćeš ja da te nosim, mamicu ti?! – okrene se Slavko.
− Ma nećemo mi ovo uspeti, Slavko, kako bre?! Ima još deset kilometara do sela, kako da stignemo živi dotamo? − uskoprca se Dragan i spusti ramena.
− Sereš brate, ima još kilometer. Neću da crknem zbog smrdljive ustaške pacovčine! – ukopa se Slavko, zavuče ruku u stražnji dio hlača i izvuče pištolj.
− Nemoj da si lud jebote, moramo da ga dovučemo živog do Jasenice, imamo još nerešenog posla s njim!
Slavko škljocne pištoljem uprazno i ošine pogledom Antu, obješenog poput mršavog crva na udici.
Hodali su satima dok su konačno stigli do livade usred šume. Izgledala je mirno uljuljkana usred uspona gigantskog Velebita. Uska staza vodila je do prve kuće koja je nalikovala otužnom svratištu za životinje. Jedan dio kuće bio je nedovršen, a vrata su napola visjela.
− Povuci ovo magare gore da otvorim kapiju! – gurne Slavko Dragana i krene prema hrđavoj ogradi.
− Slavko, koliko misliš još da ga vucaraš? Zove nas Vučemilović na desnu stranu – prihvati Dragan vrata dok su uvlačili zatvorenika.
− Sve dok ne izlaje gde su mu smrdljiva braća ustaše! – odgovori mu i baci Antu na vlažni pod. Tijelo mu sklizne niz drvene daske.
− Već sam ti reka da ti neću reć pa taman krepa! Crknit ću radije nego izdat svoje! – oglasi se prgavi Dalmoš.
− Ma govno jedno, sačekaj sekund da te ja malo ubedim! – umiješa se Boško, otkopča remen s hlača, skine ih i stane mokriti po zavezanom čovjeku ispod sebe. Ante je zatvorio oči, stisnuo se i uvukao usne dok je mlaz mokraće prskao po licu, vratu i udovima.
− Fino si ga bre okupao. Ajmo, ostaće Dragan s njim! − nezainteresirano reče Slavko.
− Jedi govna bre, nema šanse! – problijedi Dragan i okrene se prema izlazu.
− Vidi ovu pičkicu! Od tebe ionako nema koristi... ostaće on sa mnom pa ćemo nas dvojica lepo da popričamo! – kaže Slavko i sjedne na ofucanu klupicu.
Ante je ležao na podu, još uvijek čvrsto vezan. Iz usta mu je izlazio inat, ali tijelo je odavalo strah. Boško i Dragan su otišli, a za njima su pala vrata šugavog svratišta.
− Aj odveži me, čoviče, žedan sam ka psina!
− Šta kenjaš, ustašo?... − prene se Slavko iz polusna.
− Žedan sam, jebate.
− Zaboli mene što si ti žedan, znaš!
− A znan, ti si životinja, a ne čovik.
− Rizikuješ svoju glavu, Dalmošu – namigne mu Slavko i izvadi iz svoje naprtnjače bocu votke. Nagne je junački. Vrući alkohol strese mu čitavo tijelo, a usne se iskrive u grimasi. Ante spusti nos.
− Vidi ga, bališ ko ker! – Slavko obriše usta rukavom i pruži bocu.
− Makni mi ovo s ruku...
Slavko ustane i namjesti lanac oko njegovih nogu, oslobodivši mu pritom ruke.
− Fala. Ima bit da ste i vi Srbi ljudi.
− Opet on. Dobro bre pa da li si ti normalan, majke ti? Hoćeš sad da ti prosviram mozak?!
Ante kao da nije čuo.
− Iman ja tetku u Somboru. Materina sestra, udala se tamo.
− Koga to boli kurac?! – frkne Srbin, otpije i zavrti još jedan krug.
− Imam i ja rodbinu u Šibeniku pa koga sad briga?! Sedim tu s jebenim ustašom u nekoj prčvari i čekam da progovori! Ako neće ova boca da te natera, šaka će.
Dok su pričali, boca votke prebacivala se iz ruke u ruku. Alkohol im je bojio obraze u žarko crveno, a jeziku naredio da mlati.
− Bija san jednom u nje tamo, vodila me mater još dok san bija dite. Vozija nas tetak i u Beograd. Velik je ono grad, u pičku materinu. Kad san doša doma, Šibenik mi je izgleda ka selo u dva reda.
− Pa Šibenik i jeste selo u dva reda. Matori nas je tamo vodio kod nekog svog kolege, uvek smo išli na večere negde napolje, muzika bi svirala na terasi hotela. Matorci bi malo igrali... keva bi jedva dočekala da protegne noge. Drmnula bi ćaleta nogom ispod stola, a ovaj otkopčanih pantalona sedi ko car, nažederan – pričajući, Slavko ustane i sjedne pored Ante. Ovaj se promeškolji i glas mu se smekša.
− Znan, lipo smo se lito družili s vama.... Znate i zapivat.
− Pevalo se, brate... pevalo se.
− A sad ovaj šugavi rat.
Boca je već bila pri kraju. Dva muškarca su sjedila zamišljenih lica, gledajući u prljave zidove velebitske prčvare kao da se tamo odvija film iz neke prošlosti, iz nekog drugog života. Slavko glasno uzdahne:
− A što su vam dobre ribe, brate! U onom Splitu nema ružne žene! Dok hodaš gradom na svakom koraku srčka da ti eksplodira. Bio sam s jednom kratko; imala je najlepši osmeh i najduže noge na svetu.
− A bogami nisu ni vaše za bacit.
− Teško da ću skoro koju opet...
− Teško, prika moj.
Ante se pomaknuo udesno da može bolje potegnuti iz boce, ignorirajući željezo oko nogu. Slavko se nije obazirao, daleko su njemu misli od željeza i okova.
− E, a što su vam smešne one vaše babe po Dalmaciji. Jebote, što one mogu da trkeljišu!
− Laju po cile dane, biž jebate.
− Voleo bih opet tu da dođem bez ovog sranja u pantalonama – vikne i baci pištolj koji se glasno otkotrlja.
− I ja bi to volija. Ovo je živo sranje, vid nas... Vid mene, u pičku materinu!
− A stvarno brate, vidi tebe – pogleda ga Slavko i stane se glasno smijati, a velike mu se oči za tren napunile suzama. I Ante odvali dalmatinski cerek, zaboravivši i rat i svoje obraze smrdljive od mokraće.
− Šta se to ovde dešava?! – bane Boško u prostoriju i žestoko ih vrati u stvarnost.
− Šta te boli kurac? – mirno reče Slavko i prebaci desnu nogu preko lijeve, kao da upravo sjeda u neku poznatu kavanu.
− Šta radiš ti s tim šljamom na podu?! Koji ti je kurac jebote, hoćeš da ga ljubiš u dupe?!
− Duvaj ga, brate. Što mi se dereš u facu, bre?
− Ma što "što", đubre jedno izdajničko?! Jesam te zato tu ostavio?!
− Aj smiri se, prika, samo smo malo popili da se ne sledimo − umiješa se Ante, ohrabren votkom koja mu se još cijedila niz grlo.
− Prika?! A sad smo prike?! Dam ti ja priku tačno posred čela! Lezi na pod, mamicu ti krvavu!
Ante se baci na pod, zgrči noge i stane se tresti.
− Nemoj, molin te! − zacvili.
− Šta nemoj?! Misliš, nemoj, "prika moj"! Tako reci!
− Nemoj... prika – iscijedi Ante, buljeći u tlo koje mu je izmicalo pogledu.
− E tako može! – zaključi Boško zadovoljno, brzim mu potezom skine željezo s nogu i počne skidati hlače.
− Daj, ne seri više, jebote! – poviče Slavko.
− A vidi sad njega, brani Dalmoša? Ti bi, pederčino?! Ajde lepo dođi pa ti završi!
− Nema se tu šta da završi!
− A krv ti jebem, ti ćeš meni govorit šta da radim?! − zaurla Boško i zgrabi Slavkov pištolj. Pucao je Anti ravno u glavu. Dvaput.
Slavko je stajao iza tijela i šutio. Onda pogleda Boška i potegne ono malo votke što je bilo ostalo u boci.
− Troši bre svoje metke − kaže, istrgne Bošku pištolj iz ruke i izađe vruć na mećavu.
Marija Rakić Mimica (1982.) profesorica je hrvatskog jezika i komparativne književnosti, zaposlena u srednjoj školi u Splitu. Surađivala s nakladničkom kućom Knjigotisak iz Splita u izdavanju Priručnika za hrvatski jezik, honorarno predaje u informatičkom učilištu Algebra u Splitu. Prozu dosad objavljivala na Arteistu, Knjigomatu i ostalim književnim portalima, na Trećem programu Hrvatskog radija, u Zarezu, Večernjem listu, Književnosti uživo, Književnoj Rijeci, Ulaznici, Sarajevskim sveskama. Kratke priče objavljene su i u zbirkama 20+1 najljepša priča za ljeto u izdanju Brod kulture, Zborniku 2. Gornjogradskog festivala, u finalu Lapis Histriae 2014., zbirci Bedekovčina 2015. Honorarno se bavi novinarstvom, pisala za Forum tjedni magazin.