Pernilla Berglund  

Rasteš

Rasteš



1.

Jutro, zemlja najbliže drvetu. Ovde

počinjemo. Linije, kako to može biti uzduž. Biram

tebe i da mislim isto. Ne kao obećanje, samo

očiglednost. Kora drveta, rukom te dodirujem, tvoju

kožu. Bliža sam ti ovde.



2.

Tražiš ono jednostavno u meni, ono što ne zauzima prostor. Svetlost sunca

što jutrom te budi, ništa osim toga ti ne možeš znati.



3.

Nemaš predstavu odakle ti to. Putevi su oni

koji putuju. Nema zapleta, tek guranje

unapred. Ovo mesto oko tebe, samo što se nije otkačilo.



4.

Ako je moguće protumačiti moju stvarnost, nemoj da govoriš o meni.

Ne želim da predviđam, želim da budem pojava. Dokle god mogu da se

pružim i ponovo vratim.



5.

Nisi sam u otkrivanju. Tamo gde se drveće

otvorilo, močvare, buseni, žutilo vazduha. Svetlo

govori tako mnogo. Mi ovde nismo važni, dođe mu to poput

olakšanja. Čekati dok više ne moram.



6.

Žudim za onim što dolazi, za zemljom koja se zagreva,

otapa. Govorim o njemu, ako se distanciram

zbog njega, vremena. Tražim kuda su ledovi otišli;

razlog za čekanje.



7.

Odustaću od mišljenja. Ne vidim ga kao što jeste, to

značenje. Ne govoriš meni, ovo je kako

osećam. Mutim reku, zatvaram branu i

isušujem. Dolina, iskopani kanal, stenovite ploče,

lososi u nizu. Ostavljam je u tišini, bez konstantne

buke, bez nabujale vode, bez pokreta.



8.

Pravo napred, deo puta kroz šumu, proći stabla.

Proći, ne skrenuti. Ići pravo na sever ili naprosto ići.



9.

Skupljam zeleno iza tebe, snagu paprati

među narandžasto-žutim. Vlažna zemlja, zasićenost

u gomilama lišća. Pratim ugaženu stazu kroz sve što je

precvetalo, izbledelo, merim lišće, biljke



10.

Ulazimo dublje, tama, hod, brada od lišaja, borovi.

Reka blista sve dovde. Ne mogu da se dozovem

nazad. Ti koji se okrećeš prema kući.



11.

Odmor, tamo gde mi najbliže dosežeš. A opet ne više od

prostora. Unutrašnjost, korak s puta, nigdina u kojoj sam bila.

Rasteš u meni, sve si mi bliže.





Oboriti



1.

Put liči na put, velika voda s leva a planinske kaskade

visoko na desnoj strani. Putevi onoliko međusobno liče koliko se ja

razlikujem.



2.

Istorija ide uporedo s nama, mi smo išli pored tebe. Da si nas video mimo onoga što smo govorili, skraćivanje vremena, baš kao što sam mogla da budem

neko drugi. To je sad opipljivo. Ožaliću sebi mesto.



3.

Ovde smo kao kod kuće ili je ovaj doživljaj sama granica stvarnog.

Moram stalno da zauzimam mesto s kojeg govorim. Kad bismo se bunili,

Jasnoća bi mogla da važi. Ovde bismo bili sigurni.



4.

Komunicirati da bismo se izbegavali. Pozajmljujem cipele iz skladišta, govorim

na uzbrdici, oboriti šumu kao u osudi. Odlazim od tvoje mogućnosti, okrećem

mahovinu i grane koje skupljamo sa zemlje, prokrčeno šipražje. Gustina

nam je bila na putu, svaki put kad smo u poseti, stepenište sada ponovo narasta. Obraćaju mi se ispod oborenih.



5.

Ako smo dovoljni u jeziku, da je stvar uvek u govoru.

Postojimo u glasu ili onome što može postati snaga. Kako mogu da znam

kada se podudaram sa samom sobom. Leđa od kore drveta takođe su

prednja strana.



6.

Govoriš o krčenju, od Obaranja pa na dole, moliš da ti se pomogne

u ponovnom rastu. Pisanje ostavlja ožiljak na zemlji, više se nećemo prepoznati.

Prvi list u knjizi koji se odvojio i sve vreme ispada.



7.

Na mestu oborenih stabala, dovezli smo se tamo da bismo videli

Kada je vreme za jesen, kada svi odlaze u šumu

Obaraju životinje i padaju na mesto

Upotreba svih tvojih izraza

Mesto kao izgovor za nedostatak

Sa švedskog prevela Svetlana Lučić.

Pernilla Berglund (1982.) poreklom je sa severa Švedske, a svoju prvu poetsku zbirku Tilltar (Rasteš) objavila je 2013. godine te je bila nominovana za debitantsku nagradu Borås Tidnings. Sljedeće godine zbirka je prevedena na danski jezik. Njena druga zbirka Fälla (Oboriti) izašla je u februaru 2015. Obe zbirke objavila je izdavačka kuća Teg Publishing. Studirala je književnu kompoziciju na akademiji Valand u Goteburgu i magistar je komparativne književnosti. Radi kao urednica u književnoj reviji Provins.