Skrivene čari zapadnog Balkana

17. 9. 2004.

Na autobuskoj stanici u Francuskoj ulici, odmah iznad Dušanove, momak i devojka stoje zagrljeni, pripijeni. Međutim, ni njemu ni njoj oči nisu zanete, već oboje preko ramena onog drugog pomno motre prolaznike. Istovremeno, on joj dobuje po nabreklom dupetu utegnutom u farmerke (ni dupencetu ni dupištu) – udara neki ritam onako posednički, malo rasejano, iz navike ili dosade. To je telo žene, čudesnog bića, prostačino, nauči se da to uvažavaš, mislim, ali ne s puno uverenja.

18. 9. 2004.

Makedonskom ulicom mi u susret ide, samosvesnim hodom, jedna moja lepa drugarica dvadesetih godina. Pitam je, A kako je danas izvolela biti gospođica ribetina? Smeje se na beogradski način i ni najmanje ne ljuti.

21. 12. 2004.

Oko 11,30 ujutro, ugao Strahinjića Bana i Kapetan Mišine. Mladi čistač ulica, možda Rom, podižući neki odpadak s trotoara, mumla (kao za sebe kobajagi, ali dovoljno glasno da ga ja čujem). Ni ulica ni dupe ne mogu biti čisti! Pesnik, očigledno.

21. ili 22. 12. 2004.

U kafiću Insomnija (ugao Strahinjića Bana i Dobračine) je sniman video spot za MB pivo u kome su učestvovali Lazar Ristovski (navodno dobar glumac), Ceca Ražnjatović (navodno sisata pevaljka) i Pierluiđi Kolina (navodno bolesno ćelav sudija u nekakvom nevažnom sportu). Zaista svašta u mom kraju.

16. 9. 2005.

Preko puta hotela Mažestik, ispod table na kojoj piše Ulica Obilićev venac, jedna srpska ruka je ćirilicom napisala Šešelj, a druga je latinicom dodala Je u Hagu HA, HA. Pakost brata bratu: dobro je poznato da Srbima nije potreban inostrani neprijatelj. Fotografisao sam ovaj pre mural nego graffito.

19. 12. 2006.

Na tv kanalu Sport klub (29 na SBB-u), serija zaista neverovatno degutantnih spotova za kondome američke firme Trojan (Trojanac). Iz iskustva znam da se takvi nikad ne bi pojavili na američkoj televiziji. Očigledno se radi o srpskim marketinškim konsultantima školovanim na Zapadu koji Amerikancima samouvereno tumače ukus tipičnog srpskog prostaka-jebača i njegove jebačice… jer i žene gledaju Sport klub, zar ne?

19. 12. 2006.

Spot nekakve hrvatske grupe u kome pominju regione bivše Jugoslavije. Kosovo je tu među prvima, pa raznorazni delovi Hrvatske, a tu su i Koruška, Štajerska i Hercegbosna; a onda se pominju Negotinska krajina (odmah mi bi jasno, zbog vlaške manjine) i Sandžak (zna se zašto). Pametni neki političko-geografski klinci, školovani u hrvatskom Stejt Departmentu (mada sa medveđim šubarama na glavama). Međutim refren tkzv. pesme je išao ovako:

Riječke pičke

vole svoje dečke

riječke…

daju meni pičke

čke, čke, čke

riječke pičke

su najljepše!

Ono što me je oduševilo su bile moderne Hrvatice. One su bile pred samom binom – vrlo mlade, sisate, poluodevene devojke-čke koje su ushićeno skakale na čke, čke, čke… rimovalo se.

2007.

E ovo me podseća na majušni vulgarni dogadjaj u jednom ljubljanskom autobusu. Dva klinca od 16-17 godina, usred dana, sasvim trezni, su ušli u autobus i uskoro počeli da glasno i uporno pevuškaju: pičkaste pičke, pičkaste pičke… (možda su upravo izgubili nevinost o trošku tatica biznismena u nekom ljubljanskom burdelju koji je izbegao pažnji strogih kontrolora Evropske unije; uzgred budi rečeno, Brisel oslobađa od ogovornosti stare članice, kao što je Holandija – mora da su u pitanju istorijske evropske kulturne vrednosti finansijsko-turističke prirode). Naspram mene je sedela plavuša Slovenka od oko 24 godine koja se na sve to smejuckala, a onda se zaustavila i upitno me pogledala u smislu da li razumem slovenski (za Slovence se iz principa oblačim četiri do šest puta bolje od njih) i svestan sam o čemu se tu peva? Jer je sve to navodno bilo zabavno i dečački neozbiljno i simpatično (a možda ste se malo i uzbudili, a gospođice Slovenčice?). Ali da bi zapadni Balkan bio potpuniji, bila je tu blizu prisutna (verujte mi na reč) i muslimanka od oko 27 godina u kompletnoj uniformi i, naravno, sa troje veoma male dece (kako bi inače bila prava žena?). Na tu Bosanku niko nije obraćao pažnju sem mene. Ona je očigledno sasvim dobro čula i razumela značenje pičkastih pičaka. Nije pocrvenela, garantujem. Ali je bila istinski šokirana. U civilizovanoj Sloveniji, u Evropskoj uniji, kuda sam pobegla od onih Srba i Hrvata? Prvo je pogledala u mene i u Slovenku da nadje potporu za svoju šokiranost, a kad je nije dobila zagledala se kroz prozor.

U tom momentu – jer je gledala daleko, umesto da počne da se bavi dečjim drangulijama –  sam bio siguran da to lice i taj pogled nisu izražavali samo bosansko-muslimansku kasabsko-malograđansku hipokriziju. Ona je bila normalna žena, što bi se u Srbiji reklo, starog kova, koju su bujice istorije bacile u Novu Evropu koja se pretvara da je voli iz svojih perverznih razloga, a učiniće njoj i njenoj deci puno zla.

U Beogradu, 1. januara 2009.