Zozobra

...strange montage of ambience, Neurosis-world dementia and complete sound-art in a musical frame... soundscapes... it travels in arcs, building in intensity... the transition from soft and quiet to the dense... not being forced or unnatural... static and noises... eerie feeling you’re eavesdropping on voices in the void... harsh nature of the music... hidden beauty behind it all... one that becomes much more apparent with succesive listens... to turn the crushing sound into gorgeous art... the listener may never be aware of the passing of time until the very end...

John Chedsey

*

To je glib, u mojim očima. Prsti zariveni u močvarne duplje. I kričanje iz tužne pustinje. A voleo bih jezero. Toplo jezero. Trebalo bi da je ono na kraju. A glib da bude tek na njegovom dnu. A na dno da mogu a ne moram. Na kraju.

 Otkuda onda plamen? Otkuda? Otkuda? Šta to znači? Da li možemo išta da poništimo? Da zanemarimo ono što držimo u rukama? Da zanemarimo ono što ostane? Nas dvoje... Da zanemarimo ostatke sopstvenosti? Ko smo mi? Ja sam joj rekao i nije vredelo. Ipak, ne mogu da kažem da je ne razumem; sve ono što dolazi posle svega previše je za nas ovakve, projektovane da grabimo samo iz trenutaka kroz koje prolećemo. Prevazilazimo vreme samo ako se isključimo iz jedne njegove dimenzije, iz trenutnog. Kao da bežimo. Ne zaustavljamo se da pogledamo iza sebe. Sve dok ista stvar ne rikne iz zasedâ nailazećeg. Isto je, na kraju. Vreme... je smrtno. Srećom.

 Rekla je da se zaustavim na mestu s kog ćemo najbolje videti ponoćne zvezde. Preori zemaljska mora, rekla je. Dok ne nađeš.

 Bilo je podne kada sam se zaustavio. Pomislio sam kako su se do sada sigurno već dobro unervozili. Gurkaju se i zgledaju pred kapelom, stežući natopljene maramice. Grč. To je. Napor iščekivanja. Dok se lagano kreću u krug. Neki grbavac ponizno sipa oporu rakiju u plastične čašice koje im nespretno dotura. Oni koji kasnije nailaze nemo se klanjaju. Kaplje vosak.^*

 Iz automobila sam izašao pomalo teatralno. Sve ovo, meni je nametnuto. Ono što mi je preostalo je da se uživim. Kao kad bi mi Tea rekla, poljubi me poslednji put, posle toliko godina. I ja bih se trudio. Da joj ostanem. Da joj ostane taj časak, a u njemu ja. Neuništiv, kao žig. Zasebna vrsta napregnute energije, tamnog kovitlaca, razjarenog od želje za ovaploćenjem. Sve prihvatam. Možda ću tako lakše zaboraviti, ako prihvatim i pustim da bude. Kako da zaboravim nešto čega nikada nije bilo?

 Čekam: prostori, svuda po Zemlji nešto niče, razmatram tiha vrenja ispod površine, mogu da ih čujem. Svet je oboleo od previše sunca. Umorio se. Čizme su mi prašnjave. Obuo sam ih uprkos zastrašujućoj vrućini. Učinilo mi se da ću tako lakše uveriti sebe da verujem u sebe. Nikada ranije nisam bio toliko slab da poverujem u takvu besmislicu. U odlučnost da razmišljam pravolinijski, da se opredelim za sasvim određenu misao, izaberem baš nju i uz pomoć nje zasnujem plan. Izbor nisam napravio sam, zapravo, nisam ga napravio uopšte. To je Tea. Sve je ona. Sve to. Ja sam pristao. Zbog toga sam zabrinut. Po mom mišljenju, sve ono što smatramo pravolinijskim drastično odstupa od božanske namere. Na nama je da preispitamo nesavršenosti i srastemo uz njih. Principijelna nesavršenost prava je riznica oblika. Idući ka sreći, mi upravljamo pogled ka milijardama oblika. Ka jezicima, idejama, osmesima, svetovima, snegovima, slikama, snovima. Ka telima. Tea je sve svela. Sa redukcijom sam se pomirio, znajući da je u pitanju samo obred koji je ona isplanirala. A svaki ritual je čin ograničenih dometa, izveden u striktno oivičenom okruženju. Mi ćemo preživeti. Nadživeti. Čak i ako to znači da nadalje živimo izvan svoje autentičnosti. Čak i ako smo je prethodno napustili, mireći se sa tim da su nam osnove odrečene.

 Pokušavam da odgodim razmišljanja koja me podmuklo zatrpavaju. Bilo bi dobro da se, umiven, uspnem na vrhunce zamišljenih visoravni. Da razmotrim nepregledno. Da duboko udahnem. Svaka linija kojom sam ogradio horizont prelomljena je na nekoliko mesta. Prizivam kišu. Prizivam vetar.

 Vreme je da sahrana počne a mene nema. Koga li će sad sahraniti? Svakoj majci savetujem da čvrsto zaveže svoje dete za butinu i prikrije ga dugačkom, teškom suknjom. Tea će stići oko sedam. Drugim putem. Svako ima svoj.

 Ravnica je natopljena zvukom motora. Zuji joj u kostima. Širom sam otvorio oči i stao mirno da pozdravim vozača iz suprotnog pravca. Plava boja njegovog automobila podseća me na sanjarenja o nebu rođenom iz Teinog i mog držanja za ruke. Izašao je i prišao mi. Težak od znoja, mesinganih zuba.

Kaže: Dobar dan.

Kažem: Dobar dan.

Kaže (i protrese glavom): Na sahranu?

Kažem (i ne uradim ništa): Ne, ne tamo.

Kaže (i uzdahne): A šta je u sanduku?

Kažem (nevešto izbegavajući istinu, sve je pogađajući u centar): Neke lične stvari.

Kaže (već nezainteresovano): Aaa, tako. Dobro onda.

Kaže (nešto prisnije): Da ne znate možda gde je put? Kao da sam se izgubio.

Kažem (rasterećeno): Na njemu ste, niste se izgubili.

Kaže (s mukom): A dalje?

Kažem (bez muke, glasno): Nema dalje. Negde mora da bude kraj. Zar ne?

Kaže (pomirljivo): A šta sad?

Kažem (ponosan na jezgrovitost odgovora): Sad nazad.

Kaže (da potvrdi): Samo to preostaje?

Kažem (smireno): Da.

Odvukao se do automobila i zamišljeno zatvorio vrata. Znoj po volanu. Nekoliko sekundi gledao ka nedostatku puta pred sobom. I otišao. Dražim sebe pomislima na sve ono što sam mogao da mu kažem a nisam. Dodirujem lako svoju lobanju i grudi i razmišljam gde ću sa svim tim što mi je preostalo. Pitam se da li bi bilo bolje da smo sve podelili. Ili da sam mu nešto od toga spakovao. Da mu se nađe.

 Tea je redukciju sprovela i na nivou elemenata. Ne veruje u posvećenost zemlji. Misli da tako pritiskamo senu. Da zatrpavamo svaku nadu duha.

 Ima teških smrti. Ima neosetnih. Ja znam. Ja sam izneo tone mrtvog mesa. Razlozi su jednostavni, neki od nas odnose sa sobom ono nedokučivo, neshvatljivo, puni su, naduveni, odlaze nezadovoljni, ljuti zbog činjenice da nisu istekli do kraja, da je to bilo neostvarivo. Drugi su kao lahor, istočeni, samo školjka, okvir nesaznate mogućnosti, srećni u smrti, svesni da ih je bilo taman koliko je trebalo, ni manje ni više.

 Pitao sam se o vremenu. To me je zaslepelo i više nisam mogao da vidim selo. Mogao sam samo da osluškujem narastajući žamor nad praznom humkom. Tamne, unezverene figure, međusobno su se pogledale. Šta je to čemu prisustvuju, nije im bilo jasno. To odustajanje, to nepristajanje. Počeće da se razilaze, tiho i u potaji. Neko će procediti: kakav gadan skandal. Poželeo sam da mogu da držim svoje srce i podignem ga. Da ga približim suncu.

 Koracima odmeravam dužinu automobila. Farmerke su mi slepljene uz noge i sve počinje da me svrbi. Muve po belom, uglačanom poklopcu sanduka.

 Uključio je farove i puzi. Taj, koji mi dolazi u susret. Oni, sad vidim, devojka i mladić. On se smeje, naprasito, kao da u sebi suzdržava nešto daleko eksplozivnije. Bled, iskrzanog, neprijatnog lica. Poremećenog. Ima crvenu majicu na sebi. I predugačke nokte kojima ju je iskidao. Ona je u crvenoj haljinici. I sva je vlažna. I neprekidno dodiruje svoje telo. Ekstatična, neusklađenih pokreta, željna. Palacaju jezicima dok govore. Sikću.

Ona (unevši mi se u lice, miriše na nešto izgorelo): Da ne čekaju tamo vas? A?

Ja (hrabro i odsečno): Ne.

On (mucajući i sa unakaženim osmehom): A, kkkoga onda, kkkoga onda, čč, ččč, koga?

Ja (ozbiljno): Ko to zna.

Ona (plačnim glasom): A šta će vam leš?

Ja (lažno ravnodušan): Ja prevozim leševe, to mi je posao. Ovaj je voleo da putuje i porodica mi je platila da ga još malo provozam. Njega sahranjuju...sutra, da, sutra, mislim, na kraju, zar je važno, ja samo radim ono što su mi rekli, tako je, samo ono što su mi rekli.

On (nadmeno): Nnnemojte vi meni, nnnee, zznam ja, krijete vi nešto, bbitanga ste vi!

Ona (zaustavlja pesnicu kojom mi je pretio i mazno uzdahne): Mili...miiiiiiili, dođi meni...

 Satima se ukrštaju, kao mahnite mačke. Oko mene, na sve strane: njena karlica je uvaljana u prašinu, on je ranjav, krvav, para je; ona se trese i proklinje ga, tera ga da bude jači, on praska, vređa je, plače, drži je za kosu i udara joj lice o automobilska stakla, baca je na zemlju, udara, ona se smeje glasno i urla da je boli, po asfaltu sagoreva njihova pljuvačka, njihove tečnosti; razvlači je, liže, upinje se da je zatvori sobom, da je porazi. Obema rukama pridržavam sanduk, plašeći se da će ga oboriti, ili da će je on srušiti na njega.

 Odnekud, iz sunčevog kruga, dolazi starac. Pod rukom nosi panj. S mukom se kreće i češka se po glavi, kao da razmišlja šta je to po ko zna koji put zaboravio. Iza njegovih leđa ostaje nagoveštaj predsumračne izmaglice i ja više ništa ne vidim. Njih dvoje su ga primetili i skupili se; dva majmuna pretrnula pred svojim čuvarem. Ispuštaju nerazgovetnu masu iz sebe, mumlaju. Smrdi.

Starac je obazrivo položio panj pokraj mojih nogu i seo.

 Odlazite, odlazite, podviknuo im je, da vas moje oči više ne vide! I oni su otrčali ka zamrlim poljima, sve osvrćući se ka nama panično.

Dobar dan, primite izvinjenje, moliću lepo, svinje, eto šta su, svinje!

Pita:Kako ste?

Kažem: Nije loše, umrlo mi je dete pre par dana i naslonim se na sanduk.

 A, jest, vi ste taj, sećam se... Šta da se radi, recite vi meni, šta da se radi? I ja vidim, sad, pa ipak... kako da vam kažem... ima nade, da, ima nade dragi moj, da... ima, ima, kad vam kažem. Treba... kako ono beše... trebaaa... a, da, treba verovati i nadati se... da, i voleti, to najpre, ljubiti sve... prijatelje, neprijatelje, bližnje, roditelje, žene, decu... da, da, sve ljubiti, to obavezno! I onda... ondaaaaaaa... da, tad će biti u redu, baš tad! A vi, šta vi mislite o tome? A da, nije za očekivati... Ni-je za o-če-ki-va-ti! Tako je... ovaj... kako je... tako je kako je, dragi moj! To je važno da znate. Inače, i ja sam, znate, i ja sam začuđen. Prolazim, sada, na kraju svega, i čini mi se, sve mi se nešto čini da mnogo toga... mnoooooooogo toga nije u redu. Ali, ko da zna... Ko da zna, recite vi meni! Imao sam ja i jedno drvo, da vam kažem... rekao sam “Nemoj slučajno da...!”, jest, tako sam rekao... A sad, mrtav panj... mrtav panj, gospodine moj. Da, da... Kažete, dete vam umrlo... Žensko dete? Da, da... grehota je to... ne znam šta da mislim o tome, znate, ne sećam se, to je, ne sećam se tolikih stvari, samo kad bih mogao... kad bih mogao malo, samo malo da se prisetim... e to bi bilo... da, da... Ali, šta ćemo, šta ćemo! Nije ni meni lako, da vam kažem, ne, ne, ni najmanje! Nije to... Treba gledati... sramoti... i smrti u oči... to treba... treba izdržati... to treba... treba... Kakve svinje, malopre, oprostite što ja sad o tome, ali da li ste videli, da li ste, moliću lepo, videli? To su, jedan je rekao, svinjska priviđenja, eto šta je! Da, da... kaže taj meni jednom prilikom “Upaliti treba!”, jest, tako mi je rekao, “Sve upaliti, da izgori!” A ja ću na to “Ne urlaj!” Međutim, sad, možda zbog higijene, možda je na to mislio... Ne znam... Kažem vam da ne znam... “Upaliti!”, tako je govorio, verujte vi meni. Ne znam gde je on sad. Ne sećam se da sam ga video. A i vi, eto, i vi biste da spaljujete. Neka, neka, vaše je, ko može da vam zabrani? Od volje vam, kažem ja, od volje, tako je najpoštenije.

I ustane s mukom

Jest, treba sve to... pogledati... sramoti... i smrti... u oči...

Ode. Stvarno ode. Kao da ga nikada nije bilo.

Kažem, Tea će stići oko sedam. Ja, pogrebnik, čekam svoju ženu. Dogovorili smo se i ništa se više ne može promeniti. Spremio sam baklju. Spremiću i lomaču. Imam vremena. Svoje dete mi ne damo zemlji. Ono nije iz nje. Ono je iz plamena. A plamen smo mi. Ono će u plamen. U nas i u svet. Duša sveta će je primiti.

 Duboko udišem. Možda je moje srce mrtvo? Pucketanje vatre će me uspavati, to znam. Poslednje što želim da udahnem nalazi se na samom vrhu plamena. I zaspaćemo dubokim snom, Tea i ja. Zaboravićemo sve što smo znali. Prepustiti se suncu. Krenuti unazad. Ka životu.¹

Bilješke:

^* The term “Zozobra” has its roots in New Mexico’s rich culture. The rough spanish translation means “the  gloomy one”... John Chedsey

¹ Tekst je soundscape. Prozna reakcija na jedan daleko autentičniji soundscape, na epsku kompoziciju Zozobra američkog benda Old Man Gloom. Pravo čitanje podrazumeva i pravo slušanje. Bar mi se  čini da je tako. Da je uvek tako.

Srđan Srdić (Kikinda, 1977), diplomirao je na Katedri za opću književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, a trenutno je zaposlen kao profesor srpskog jezika i književnosti u kikindskoj gimnaziji. Priča Sivo umorno nešto objavljena mu je u zborniku Da sam Šejn, u kojem su sabrani rezultati natječaja zagrebačkog ‘’Bestselera’’. Godine 2007. pobjeđuje na natječaju zrenjaninskog časopisa Ulaznica u domeni proze. Priče i ulomci iz Romana u nastajanju pojavili su se na web-stranici www.litkon.org.