Idem ka fakultetu kako bih podigao svoju bednu platu. U stvari, bednik sam ja. Nekoliko koraka ispred mene mlada gospođa, blista od sreće, gurajući kolica. Iznenada, setih se rasprave koju sam vodio sa ženom, pre nekoliko dana. Gledali smo vesti, u poslednja tri meseca samo u Bukureštu je preko 200 dece napušteno još u porodilištu, u Jašiju oko 70. Novorođenčad i deca do dve godine koja nemaju ništa, koja nemaju šansu. U najboljem slučaju, na 50 beba rade po dve medicinske sestre i jedan doktor koji ne mogu vladati situacijom. Deca jedu halapljivo, deca koja plaču, deca bez ljubavi, bez odeće, bez igračaka, deca koja nikada ne izlaze napolje jer nema ko da brine o njima. Nesrećna deca. Iz očaja bolnice apeluju na medije, na ljude, traže pelene, odeću, igračke, novac, sve što je toj deci potrebno. Očajničke poruke kruže i društvenim mrežama. Neki ih lajkuju. Mi smo čak hteli da usvojimo dete, da spasemo bar jedno, ako ništa drugo već ne možemo. Činilo nam se da je to ok, da je izvodljivo. Želeli smo dok nismo videli zakon. Više nije bilo ok, niti izvodljivo. Mislili smo, logično, posetiš par bolnica, sirotišta, ispituješ, tražiš, kao kada u sportu skauti traže mlade sportiste, izabereš jednog i to je to. Ta verzija je ok, stabilizuje nedostatak DNK, osvajanja, instinktivne atrakcije, verovatno bi uradili psihološke testove da vide da li su dete i porodica kompatibilni. Razmišljao sam otprilike tako. Ali ne, uverio sam se da nije tako. Po zakonu ti moraš prvo da prođes ispitivanja, da dobiješ neko sranje od sertifikata da ste porodica koja želi da usvoji dete i zakonski će vam poslati, ne znam kojom logikom, idealno dete za vas. Super, ali ako mi po "zakonu" pošalju dete od pet godina, a ja sam želeo dete do jedne godine koga ću ja da vaspitavam? Makar bi toliko prava i mogućnosti trebalo da imam, zar ne? Da ih vaspitam… Kroz glavu mi prolazi stotine slika napuštenih bebica, čujem ih kako urliču, čujem bol i nemoć.
Kažu da se čovekova ličnost formira do druge godine i ljubav koju osetite prvih meseci nakon rođenja jeste osnova za stabilan karakter. Šta će biti od te dece, šta očekujemo od njih, od nas? Kada bi bar ta bedna plata po koju idem bila malo veća, jedno dete, makar mi ga i zakon dodelio, opet bih ga uzeo.
Dakle, ispred mene žena s kolicima, kaže: "Pile, pile, šta želiš da ti mama spremi za ručak, hm? Džigericu? Džigericu će da napravi mama, nego. Vodi tebe mama na igralište. Hoćeš na igralište, naravno da hoćeš pile..!"
Pomislih, kakvo srećno dete i drago mi je zbog toga, dete koje ima šansu, veliku šansu. Pružio sam korak i zaobišao gospođu. U prolazu bacam pogled kako bih mu namignuo, kad u kolicima, ušuškana u finu svilu drhti mala pudla koja čak ni ne deluje naročito srećno.
S rumunjskog prevela Irina Đuran.
Cosmin Perta (1982.) rumunjski je pjesnik, prozni pisac, esejist i dr. sc. svjetske književnosti. Objavio je pet zbirki pjesama, dva romana i dvije zbirke kratke proze Dve priče i Posjet. Objavio je preko dvjesto tekstova u rumunjskim i međunarodnim kulturnim časopisima.