#440 na kioscima

30.3.2015.

Protiv večnosti  

Marjan Čakarević


Manifest neoliberalizma

Ja sam bezosećajni neoliberal

i važan mi je samo jezički profit!



Sa svojim tajnim bratstvom pesnika-brokera

(među kojima ima i žena i poneka manjina,

ali to je više fasada

i ustupak duhu vremena)

kontrolišem pesničku berzu:



nameštamo jedni drugima poslove,

proizvodimo balone jezičkog kapitala,

vešto prikrivamo simboličke tragove.



Mi nemilice teramo u bankrot

drugorazredna jezička preduzeća,

preziremo provincijalne književne poslove

i pesnike sa posebnim jezičkim potrebama.



Igru krupnih pesničkopolitičkih koncepcija

ja uvek igram va banque:



ja sam pesnik 24 sata dnevno

7 dana u nedelji,

uključujući i državne praznike;



ja sam lučonoša globalizma

i sklon sam apsolutizmu:



pesnički poredak je surov

i u njemu nema mesta za sve,

ponavljam:

u njemu nema mesta za sve!



Kome se to ne sviđa –

nek’ se žali Akademiji i Univerzitetu

i ostaloj komunističkoj boraniji,

nek’ piše projekat za nevladinu organizaciju,

neka priča o alternativnom kanonu

i drugim levičarskim glupostima.



Kada je pesma u pitanju

ja uvek igram na sve ili ništa

i uvek stavljam svoju glavu na panj

(a kamoli tuđe);



kroz ruke mi neprestano prolaze

ogromne količine živog pesničkog novca,

koje dodatno oplođujem;



tradicija je mrtav kapital

dok ne dokažem suprotno.



Ja sam pesnik sada,

sutra će biti kasno!



Ko danas želi da rimuje –

sebi neka ga rimuje!



U pesničkom poretku

nema mesta za sve!



Svakog sam pesnika,

svaki sam krvavi stih

ovom glavom i ovim srcem

ja stvorio –

i ne dam!



Gost u domu

uspomeni na dostojanstvo Jana Skacela



U igri se moralo učestvovati:

živeti:

na mahove spokojno,

obasjan žižom stiha

ili tišinom vina,

okružen mladim lavovima

i njihovim lovačkim nagonima,

divokozi iščupati jezik,

trebalo je pisati neprikosnovene stihove,

zajedno sa nekolicinom

čuvati ključ (doma),

iako ih je nekolicina u svakom slučaju;

ono bitno

uvek je pucalo u oči,

potom susprezanje,

iskustvo iskušenja,

najviše strepeti od tih sitnih,

beznačajnih kompromisa,

živeti među žicama,

prošetati gradom slobodno,

odmoriti pod drvetom,

ispišati se u reku,

vratiti se domu

kao uvek neželjeni gost,

uvek neizračunljivo živ.

Brka

Stjepanu Gulinu



jednom je jedan negovao brkove

kao pesme

kao instalacije

ali u modi su krediti

i poludisperzija

zgrade uspijuše

u njima starci žive večno

kao Srbija kao Jugoslavija

sišu limunove i grickaju jabuke

bikovi elastične krave i deca telad

ali nije brka vo

nije brka veselnik

prišao bi on na prstima

pljunuo bi im u prozor

da se smrznu do zuba

ali pred zgradama su daske

sa ekserima na gotovs

pred zgradama su lepljive trake

sa dlakama od podavljenih mačaka

druga će hirurgija ovde da radi

pomisli brka i ode dole

pravo u grad

dođe brka do srži pa vikne

banko, lepojko

spremaj miraz

oženi se mnome

ili ću te licem u lice silovati

a ona mu se podade

i eno ga sad!

na to prisutni građani povikaše: tako je!

i dadoše se u beg

Sveti bol

Voji Jovanoviću



Bolest je pitanje časti,

ostalo proguta voda.



Sveto izdajstvo jezika,

prilazio sam ti iz nekoliko glava

bivajući uvek sam,

iz svakog ugla,

u svakom smislu sam,

prezrivo sam se ophodio

prema skromnosti reči,

prema sirotinji i trpkosti.



Sveto izdajstvo,

sveta prevaro jezika,

volim kad me pošalješ po doručak

rano izjutra,

kad ti se pod pokrivačem vidi erekcija,

volim ti zube, izlučevine,

snagu želudačne kiseline;



sveta planino jezika,

mesečna krvi kurvice,

moji su brkovi

sveti bol.

Dlake

Siniši Tuciću



Hteo sam da se zaljubim

ali smetale su dlake.

Proklete dlake

nicale su svuda,

izrastale ravnomerno i pune samopouzdanja.

Načuo sam ponešto i o stranim jezicima:

da njihova je tehnika kao brijač,

učio sam navrat-nanos.

Ali dlakav prostor se širio unutra:

u trbuhu je skakutao miš,

soba je puštala brkove.

Bio je to bolan proces,

dlake su urastale u telo zidova,

u moje tople, bele zidove;

na zgradama sam video maljice:

iz daljine delovale su bezazleno,

ali primakavši se shvatio sam:

to je ona oštra bradica od nekoliko dana

tzv. robijaška,

na koju žene najviše padaju.

I na jeziku sam počeo da ih osećam,

lepile su se,

kačile o pljuvačku između zuba,

sve teže sam izgovarao suglasnike.

Ko je tada mogao da mi poveruje

da sam se zaljubio:

niko živ.

Jurodivije

BSO-u



sam sebi razumljiv, dakle

misliv, jedino jezikom grada –

čiji sav prostor kao zapremninu,

kao popudbinu svugde sa sobom nosim –

prošao sam prpošno kroz,

i to nečim nalik na podrivač,

na tanjiraču.



ne rilne i muzikica za samozaborav:

duboko oranje! kao kad se sa ženom

legne treći-četvrti put; luđe,

jurodivije sam reprodukovao –

ja, pesnik među mladićima –

volšebnije sam redistribuirao.



nikako dijački, dečački,

već stvaralačkočitalački, delatno,

mangupski, n-agonski, istinski,

naskakivao sam,

na dubljem planu napredovao,

iskusno, sitnosopstvenički;

iako,

ispotiha,

večiti

đak. 

Nagib

Zvonku Makoviću



Pesma je nagib

jezika kosi hitac



reči drhtave utešitelјke

svojom površinom

dok padaju

poslednjoj igri se prepuštaju



značenja se osipaju

nekadašnji slojevi povremeno zatrepere

tamnom dubinom

samo na rubovima njihovih podatnih tela



reči se smanjuju

ostaju kost i koža

tačne slike više ne žive u tom mesu

mrežica se tanji i postaje prozirna



omamljene prividnom veličinom sopstvenih udova

reči su semantički baloni

u čijoj širećoj praznini nestaje svet



one neprimetno sklizavaju niz strminu

rasplinjući se prevazilaze sopstvene granice

stradavaju na oštrinama

i ostaju zauvek zaboravljene u tajnim ponorima sebe



ali oštri su zubi sveta

stvarni



oni izgrizavaju reči iznutra

precizno se zabijaju u mesto dodira

kidaju tačku u kojoj se reči svezuju jedna za drugu

dok padaju



u dnu prostora

u pustinji jezika tinjaju olupine svetlosti

koprcaju se oči reči

kroz koje slike sveta prolaze kao kroz vodu

ne ogledajući se



u njima se samo ponekad

probudi svetlosni nagon

povremeno

kada preokrene se perspektiva

i hitac krene nazad ka tački polaska



krivulja koja ispisuje pad

tada napukne na najosetljivijim

najopasnijim mestima

u tim tačkama zasija prava krv

i svet na tren

učini se da postoji



na tren

svet bude živ

preuzmi
pdf