Kako ide onaj vic što mi ga je Pejo juče pričao? Nešto o impotenciji. Ne mogu da se setim. Ne pamtim viceve! Ali, bio je smešan, smešan! Samo kada bih ga se setio. Lakše bi mi bilo da podnesem sve te tužne face po ulicama mog voljenog grada. Mog Severnog S.. Pih! Gle ti tugu i jad. Daj nasmej se malo mladiću! Šta ti baba hoćeš? Šta me tako gledaš, jesam ti ja kriv što si savila do poda, a nema nikog mlađeg da umesto tebe ide na pijacu? Ti čiča? Šta buljiš tako ponizno u mene? Očekuješ spas? Ljubav? Ma, makni se od mene matori! Tako.
A sećam se onog od pre dve nedelje! Taj je bio dobar. Hahahaha! U bračnom savetovalištu savetnica pita muža i ženu: ‘’Kada ste poslednji put imali seks?’’, a muž će ko iz topa: ‘’Ja juče!’’. Hehehehe. Pejo uvek zna da me razveseli, pa čak i onda kada počne da se hvali šta je sve povalio dok je vozio kombi ravnicom raznoseći hartiju za štampariju. Prava je seljačina, ali više volim njegov duh nego gomilu ovih poštenjaka što me urokljivim očima gledaju kao da sam đavo.
Šta je ono pričao za onu konobaricu? Da! Vraća se on u Severno S., lep dan, proleće, kombi klizi po putu. Stane u Bife kod Geze na ulazu u selo Štrče da se počasti vinjacima posle obavljenog posla. Popije par komada, a konobarica samo ćuti i bulji u njega. Vidi on, baba nije za bacanje.
- Kako je gospođo? - pita on, a ona odmahne rukom i namršti se.
- Kako je gospođo? - ponovi on, a ona ga otera u materinu.
‘’E’’, kaže Pejo, ‘’tako nećemo’’. Naruči naš vozač još vinjaka i sede za sto. Posle pete ture skine gaće i poče da se igra sa svojom stvarčicom, dugom i debelom, pa Pejo ima četrdestogodišnji staž, ha! Vide to konobarica i isceri se! Raširi se takav smrad iz tih trulih usta da se ono što Pejo naziva ‘’život’’, ta njegova stvarčica, smanji za pola i skrati joj se upotrebna vrednost za nekoliko meseci. Hohohoho! ‘’Nisam pogledao žensko par nedelja posle toga’’, kaže.
Vidi ovog ispred mene. Šta se ti buniš bradonjo odrpani? Psuješ državu. Psuješ političare. Psuješ televiziju. Imaš pravo! Psuj. Psuj! Jače, glasnije! Nek’ te čuje i sam Gospod sa nebesa kako si ti celog života pošteno radio i kako ti se vratilo. Nek’ cela vasiona odzvanja od tvojih jauka! Želim ti svu sreću. Hvala ti što me nisi pogledao svojim strogim pogledom, što me tako nisi za nešto optužio. Ali i da si me optužio, veruj mi poštena starino, to me uopšte ne bi pogodilo. More pljuvačke ostalo je za mojim leđima. More!
Žena. Draga moja gospođa ljubavnica. Plakala mi je na ramenu žaleći se na svog muža, kako je vara, kako je ne poštuje, nju lepoticu i intelektualku par excellence. Osećajnu ženu. Toliko me je pogodila njena nesrećna sudbina da i sad zajecam. Šmrc! To me toliko potresa da mi se, evo, otvorio apetit. Prijaće mi svečani ručak u restoranu Evropa kod mog prijatelja Kvrge. Pojma nemam šta je te povod svečanosti, ali šta je tu je.
Kako je bila divlja moja ljubavnica. Kako mi prijaju uspomene na to veče! Rado im se vraćam. Kada se isplakala, prvo smo otišli u Evropu na pečeno jagnje, a onda sam je odveo u Ulicu ljubavi, u porodičnu kuću mojih prijatelja koji su se odselili u Australiju i nemaju nameru da se ovde više vraćaju. A i šta će u ovoj vukojebini? E, šta je onda bilo! Hvala Bogu, ja još za bacanje nisam. ‘’Pocepaj me! Udri me! Slobodno!’’, drala se moja draga ljubavnica, prozori su se tresli, malter je padao sa starih zidova poput snega. Jedino mi je bilo malo neprijatno zbog ikone tamo nekog sveca, ali dobro. Uostalom, možda mi je baš taj svetac dao snagu da usrećim gospođu ljubavnicu.
Divno. Bilo, ponovilo se.
Evo, izgleda da počinje da pada kiša. Samo je ona falila pa da upotpuni sivilo. Nisam poneo kišobran. Navikao sam na automobil, pa to ti je. Volim automobil. Nisam više mlad pa da moram da pazim kako ću izgledati. Šta fali mom trbuhu? Ja još dobro izgledam. Kada vidim moju generaciju, svi su ili bolesno debeli ili suvi k’o prutovi. Zdedili se, hoće u grob patetično da siđu. Pa nek’ izvole. Ja volim točkove, ne volim da šetam.
Ovo ispred mora da je neki protest. Grupa bledih mrtvaca pognute glave nešto galami, dernja se na sivu, oronulu građevinu. Derite se prijatelji! Vidi, vidi, kako krajičkom oka čkilje u mene! Primetili su me, dakle. To je još jedan razlog zašto volim da se vozim automobilom. Mada me ne uzbuđuju, ipak volim da sretnem što manje tih tužnih, ucveljenih pogleda. Gle, oni ne samo što me posmatraju, oni me i ogovaraju. Ovo počinje da me zabavlja. Šteta što ne mogu još bolje da ih čujem. Misle da će me uvrediti ako me glasno ogovaraju. Ogovaraju me i u rođenoj porodici, pa sam evo ostao zdrav i prav. Savest me ne muči, a i zašto bi. Porodicu, svoje najbliže, finansijski sam namirio, ništa im ne manjka. Mogu da me opanjkavaju, nek’ im ide na čast. Ali koreni mog porodičnog stabla neće uvenuti za narednih sto godina!
Kakav mi je raspored za večeras? Da. Posle ručka ću malo da dremnem. Da. Kartanje i druženje sa Vlatkom i Krstom oko devet. Pa za tu misiju moraću propisno da se odmorim. Njih dvojica su neumorni, ali nisam ni ja loš. Neću prvi otići kući kao prošli put! Ovoga puta je i domaći teren na mojoj strani. Kafana Severni bard. Onaj mali iz kafane je obećao da će dovesti muzikante, tamburaše. Prošli put nije ispunio obećanje, pa je rekao da će se ovaj put iskupiti i muzikom i nekim plesačicama. Živi bili pa videli! Ali, za to će mi biti potreban propisni popodnevni odmor. Hvala Bogu, zdrav sam i jak, pa kada se dobro naspavam izdržaću svako iznenađenje.
Uh! Sada sam se setio. Moraću sutra rano ujutro u crkvu. Neki svetac je u pitanju. Obećao sam ženi. Nadam se da će me onda ostaviti na miru. ‘’Kada ćeš u crkvu, kada ćeš u crkvu, idi zbog sinova, zbog unuka’’, stalno mi zvoca. Kao da će to nešto pomoći ili odmoći našoj familiji. Pa niko se od njih ni na šta ne žali, žive k’o bubrezi u loju. Moj sutrašnji odlazak u crkvu, kao što moj Pejo stalno govori, neće preduprediti da se slučajno ne desi nešto loše. Ali, otići ću. Ja držim reč. Da me narod, što moja žena kaže, vidi kako palim sveće i da svi znaju da umem da se prekrstim. Moj slobodni duh izdržaće tu muku.
A kada obavim crkvu, kupiću novine i otići u Severni bard da ih uz kaficu i doručak lagano prelistam. Taman do podneva, kada se mojoj slatkoj ljubavnici završavaju časovi u školi. A onda ćemo otići u naše gnezdo u Ulici ljubavi. Da obnovimo uspomene od pre neke večeri! Da mi moja draga ljubavnica svojim umećem produži život!
Morao sam da se pohvalim Peji da imam nekoga. Jedino njemu. Ta seljačina mi je u poslednjih par godina najbolji drug i saradnik, jer ume da čuva tajne. No, ne bojim se ja ni toga da on nekome nešto izlaje. Tako ću mu onda srediti život da će prositi po ulici kao ovaj čiča ispred mene. I još gore! Ali, znam ja da on neće nikome ništa reći. Lepše je njemu da živi sa mojim tajnama, svestan je toga taj stari odrpani bilmez.
Eh, jedino sitna hladna kiša može zaista da me iznervira. A sad baš rominja! Ali šta može meni kiša? Nikada nisam bio ozbiljnije bolestan, nikada nisam ležao duže u krevetu od dva dana. Odrastao sam ja u kući bez krova i umivao se hladnom kišnicom i snegom! Ovi što prosjače sigurno žive u luksuznijim kućama nego što sam ja živeo. Očvrsnuo sam ja pod okriljem surovog Boga koji me je grebao kandžama života. Da. Uskoro stižem, još par koraka i biću pred Evropom.
Još samo da prođem ovu poslednju barijeru!
Dve ženturače obučene u neke krpe dernjaju se i mlate korpama punim povrća. Sakriću se pod kragnu i proći blizu njih, neće me prepoznati! ‘’Kako je smeo da je prevari!?’’, viče žena sa nosem k’o u veštice.
‘’Koga?’’, evo, pitam se ja u sebi, sav zainteresovan za probleme svojih sugrađana. ‘’Moju sestru, moju dragu, stariju sestru! Sada je ona u bolnici!’’, plače dugonosa žena histerično. Svašta. Ako je njena starija sestra lepa poput nje, onda u potpunosti razumem i podržavam tog nepoznatog čoveka koji ju je prevario. Svaka ti čast i Bog te blagoslovio sitni čoveče, što si svoju sreću potražio na nekom drugom mestu i nisi dozvolio da ti ovakve kreature rade o glavi! Vi žene, umesto što stojite i blebećete na kiši, bolje idite kući i nešto radite!
Nadam se da je Kvrga spremio nešto ukusno za taj svečani ručak. Evo me, tu sam! Evropa sja u večernjoj izmaglici. Aha, to je Kvrga, u svečanom odelu, izašao napolje da me dočeka. Maše mi. Eh, taj Kvrga, uvek poslušan, uvek ponizan kao pas. Da vidim šta hoće. Deluje mi usplahireno i uzbuđeno. Ali, doduše, on je uvek takav.
- Gospodine Jankov, predsedniče! Zvao sam vas danas hitno na svečani ručak. Izvinite zbog toga. Došli su mi gosti iz Bosne, sve sami ugledni ugostitelji, pa sam morao da vas pozovem, kao predsednika stranke na vlasti i čoveka od koga zavisi napredak ovog grada.
- Nema problema Kvrga! Tu sam da pomognem!
- Hvala predsedniče Jankov! Samo par rečenica, molim vas! Sada ću vas najaviti u svečanoj sali.
Gladan sam. Ali učiniću starom prijatelju uslugu. Uostalom, imam spremljen papirić za ovakve, hitne slučajeve, na kome je ispisan tekst koji treba da izgovorim. Aha, evo ga. Tu je. Malo da se podsetim. Dobro. Spreman sam.
- Dragi prijatelji iz Bosne, obratiće vam se čovek koga ne treba posebno predstavljati. Gospodin profesor Jovan Jankov!
Eh, šačica jada ljudi. Bolje da mi nisu ni tapšali. I to su mi neki ugledni poslovni ljudi. Svi crveni od alkohola i polupijani.
- Poštovani gosti, čast mi je što ste izabrali upravo Severno S. kao destinaciju za vaše buduće poslovne projekte. Došli ste na teritoriju grada čiji se potencijali svakim danom sve više otkrivaju. Smešten u blizini moćne, plovne reke, opasan plodnom ravnicom i nastanjen dobrim domaćinima i poštenim ljudima, ovaj grad pružiće maksimalne uslove za razvoj vaših ulaganja. Kao što ste već verovatno čuli, niko ko je došao u ovaj grad nije iz njega izašao ravnodušan. Uverićete se u to tek nakon što u njemu budete boravili nekoliko dana. Mirna, spokojna atmosfera Severnog S. omađijaće vas i poželećete da ulažete upravo ovde! Čak, da ovde i živite! Dragi gosti, dragi prijatelji, živeli!
E ovo je već bolji aplauz. Dobro, dosta. Nešto miriše u kuhinji. Kvrga je izgleda spremio neko pečenje!
Ne mogu da dočekam.