#440 na kioscima

12.2.2016.

Arvis Viguls  

Kako vezati pojas


Knjiga

 

Naizmenično dodirujem moje ožiljke,

moju jedinu kamuflažu,

da bih mogao da zapamtim ko sam.

Ne znam više kako da napravim znak krsta –

ovo je moj poslednji ritual.

 

Najstariji je na mom levom ramenu –

od vakcine protiv malih boginja –

okrugao, kao da je neko

tu ugasio cigaretu.

To je bilo moje prvo krštenje.

 

Imam mnogo finih ogrebotina

svuda između mojih deset prstiju –

jedan prst za svaku zapovest.

Kao dete voleo sam noževe.

Tih dana nije bilo drugih igračaka.

 

Običavao sam položiti sve

oštre predmete koje sam mogao naći kod kuće

na sto ispred sebe,

i davao im imena

kao imena za decu.

 

Konjima određuju godine prema zubima,

starost bolova – prema ožiljcima.

A ja sam još uvek veoma mlad.

Ovde je – i to se mora reći kroz šapat –

još uvek mnogo mesta ostalo.

 

 

Bodibilderi u teretani

 

Tetive njihovog tela oblikuju složenu šaru

nalik na fine tetovaže,

njihovi mišići imaju grimase –

čak im i guzovi imaju dva lica,

dva vrlo tužna lica,

koja liju slane suze znoja.

 

A krvni sudovi pod njihovom kožom

mreži su nalik,

uhvaćeni su u nju,

iz nje se neće živi izvući.

 

A negde duboko u središtu svega

radi glavni mišić – srce –

atleta veličine pesnice,

teretana koja staje u džep,

koja mora ovu zver održati u formi,

mora je održati na nogama.

 

Zamišljam kako se nakon što su

pretovarili tonažu jednaku nizu

vagona sa jednog ramena na drugo,

tuširaju svi zajedno pod istim tušem,

jer im nije lako da se savijaju

niti mogu da dohvate iza sebe i operu leđa

jer je pranje takvog tela

nalik pranju kamiona sa poluprikolicom.

 

Potom se vraćaju kućama

svojim ženicama 

tim malim tegovima ljubavi

izbeljenim plavušama ili farbanim brinetama,

toj ljubavnoj snazi, (koje vole snagu)

sa kojom dele depilator (sa kojima oni dele depilator)

i kremu za samopotamnjivanje,

one im glancaju kupove i medalje

peglaju gaćice u kojima poziraju na takmičenju,

jer snaga i lepota zahtevaju žrtvu

a ove žene to nude.

 

Ali noću ovi ogromni, lepi muškarci

ležu pored njih –

ležati u istom krevetu sa ovakvim džinom

je kao ležati u istom krevetu sa kućom od cigle,

(i) potrebna je cela noć,

da se svaki pod i svaka cigla pomiluju

a onda konačno padaju u san,

odmarajući svoje umorne, blažene glave

na tvrdim jastucima mišića njihovih muškaraca.

 

 

Brat

 

Imao si četiri godine kad su ti rekli

‘Ovo je tvoj brat’.

Ništa više nisu objašnjavali,

prosto su rekli:

‘Ovo je tvoj brat’.

 

Bio si radoznao

polako se u tebi rodila sumnja.

 

Pratio sam tvoje korake,

kuda god bih krenuo već si bio ispred mene.

Kvaka je još bila topla,

kada bi je moj dlan stegao.

 

A ko je uvek sedeo

na prednjem sedištu auta pored tate?

 

Skrivao si me.

Svi su sigurno mislili da si jedinac.

Kako bi iko verovao tvojim moćima,

ukoliko je ovaj dvojnik

iza tvojih leđa?

 

Plašio si se da ću ti oduzeti miris

pa te niko više neće moći prepoznati.

 

Stajao sam iza tebe

u tvom starom džemperu,

cipelama, sa pertlama koje se uvek

odvezuju.

Stajao sam iza tebe

sa kamenjem u džepovima

kako bi svet konačno osetio

moju težinu.

 

Posmatrao sam i proučavao

Nisam još bio spreman

i sam sam morao

da glačam svaki pršljen,

svaki zglob 

koji sam dobio, dok sam stajao u senci

i čekao,

sve dok tebi

oni više neće biti potrebni.

 

Piljevina se prosula po zemlji.

Radio sam kao strpljivi zanatlija,

dok sam samog sebe sastavljao.

Ponekad si želeo da tvrdoglave mladice

vratiš u mene,

one koje su te podražavale,

izvrgavale ruglu

Mislio si da je to oružje

koje ti preti.

 

‘Ne možeš to da uradiš’, rekli su ti

‘To je tvoj brat’.

Ali ti im nisi verovao.

Biti brat bio je zadatak

koji je ipak trebalo da ispunim.

 

I ja sam čekao.

Posmatrao sam i proučavao.

Na vrhovima prstiju,

upinjao sam se da pogledam preko tvog ramena.

 

Godine su radile meni u korist,

i onda, jedng dana, izašao sam na svetlo.

 

Dobio sam porodični miris

nosio sam porodične crte na licu.

 

Sunce je sijalo, ali to mi nije smetalo.

Konačno sam imao svoju senku, ipak sam morao da je razgazim.

Još uvek nisam bio savršen, još uvek sam to bio ja.

 

‘Ovo je moj brat’, rekao si.

‘Ovo je moj brat’.

 

 

Kod frizera

 

‘Skroz kratko’, odgovorio sam.

 

‘Ovoliko’ pokazuje mi ona,

uzevši jedan pramičak svojim mesnatim prstima.

 

‘Zar ti neće biti krivo?’ postaje znatiželjna.

 

I ranije sam imao dužu kosu.

U to vreme frizerka je

morala da se suzdrži od plakanja kad ju je odsecala.

Ne, danas ni za čim ne žalim.

Danas svodim račune. 

 

Tada mi je kosa

bila duga kao zamah sablje,

sada želim da je kratka

poput zelenih pisaka trave,

kratka kao puls.

 

Tih dana mi je kosa mirisala na šumu,

danas želim da

miriše na

piljevinu.

 

Ima nas samo dvoje u frizerskom salonu,

koji se odjednom povećava.

 

Prostorija se širi.

 

Sedim miran

u središtu njene nege.

Više neću reći ni reč.

Plaćam joj da i ona

ćuti.

 

Razmišljam o tome

da li bi moja žena bila ljubomorna,

kad bi videla,

kako ova nepoznata žena

nešto radi s mojom kosom

makazama i češljićima,

provlačeći prstima kroz moju kosu,

nežno uzdišući u svojim naporima,

kako bi se njeno telo moglo kretati oko moje stolice.

 

Dok se služi trimerom

osećam kako mi duva u vrat –

ova profesionalka sa bledim brkovima

figure nalik na pijačnog prodavca mesa.

Uprkos svim njenim naporima,

ja sam za nju samo meso,

ovca za strižu,

mušterija.

 

Pošto je stigla do kraja,

oduvala je nežne, crne varnice fenom

sa mog čela, nosa, ušiju.

 

Ali, dok utrljava gel u moju kosu,

na kratko mi se čini,

da sam ja njen dečak –

odojče u plavom plaštu,

koji ona naposletku skida i otresa,

razbijajući ovu trenutačnu iluziju.

 

‘Potpuno druga osoba!’

kaže, ponosna na ono što je uradila.

 

Da, ja sam potpuno drugačiji –

sličan nekome,

čija se teška kruna podigla sa njegove glave

i sada on mora hodati

hladnim, kišnim ulicama –

bez skiptra i kišobrana,

slobodan, jednak i tričav

kao svi ostali.

 

 

Šekspir

 

Glumci su našli sklonište na selu –

kuga se pojavljuje sa predstavama u Londonu.

 

Pozorište – to je biznis

ali sonete možeš pisati za svoju dušu.

 

Crne iskre rukopisa

urezuju se svuda po papiru.

 

Ništavilo, udaljena zemlja, počinje izvan gradskih zidina.

Ples smrti vraća se u modu.

 

Oni koje još nije odnela četvoronožna kutija,

uče koraci ovog plesa.

 

Toliko se stvari dešava na ovoj zelenog graškastoj planeti.

Peniji se obrću a buve skaču.

 

Ušće Temze zaudara.

Hromi pas pokušava da podigne nogu pored stuba kapije.

 

Glad baca drvenu kocku

na sirotinjski sto za večeru.

 

Slovoslagač se počešao nad štamparskom presom

i udario Gutenbergovu paklenu mašinu.

 

Dok dželat zeva, jezik budala postaje razvodnjen

poput supe u sirotištu.

 

Brodovi stoje u lukama, doneli su sa sobom

pacove i bacile.

 

Australija će se tek otkriti – Terra Australis Incognita,

Zajedno sa malom planetom Yersinia Pestis.

 

Grašak skuplja paru

vrteći se sve brže oko sunca.

 

Ali ovog trenutka naš heroj to ne primećuje,

jer je slučajno zadremao na stolu.

 

 

Lice

 

Nema mira čak ni u snu –

čitave noći korenje lica

naporno radi pod kožom

obrađuje bore.

 

Povremeno se napregne

kao da podiže tegove

ili pokušava da pomeri nameštaj

snagom misli.

 

Samo se retko pojavi osmeh tokom sna –

slobodan i pun poverenja kao dečji

čineći ga neprepoznatljivim –

to je moje pravo lice.

 

Iz Kraj leta i druge pesme.

 

 

 

***

 

Meteorolozi i bolničari su se još uvek raspravljali

o našoj budućnosti: hoće li ona biti vrela i bolna

ili će biti ledeno hladna obamrlost.

 

Vazdušne mase su se kretale,

voditelji vremenske prognoze su ih milovali

na mapama u svojim sparnim TV studijima.

 

Radost je otkrila nešto skriveno u nama

kao osmeh žene koji ti pokazuje

male bore oko njenih usana skrivene šminkom.

 

Nada je udaljena zemlja. Za nekoliko dana

bili smo so te zemlje:

krupnozrnasta, sjajna.

 

 

***

 

Bili smo blizu u tami

dok prekidač nije klinknuo svetlo

oslobodivši zle duhove velikih udaljenosti.

 

Naša lica su se videla u odsjajima

na autobuskom staklu

sa znakom RAZBITI

U SLUČAJU OPASNOSTI.

 

Na papiru recikliranom od starih spiskova za šoping

neko je napisao kratku oproštajnu poruku

pre dugog putovanja.

 

Nijedan let nije kasnio,

vozovi su stizali na vreme.

 

Tvoj osmeh je već bio osmeh stjuardese

koja pokazuje kako vezati pojas.

 

S engleskoga prevela Ivana Maksić.

 

Arvis Viguls latvijski je pjesnik i prevodilac, rođen 1987. godine. Objavio je dvije pjesničke knjige. Živi i radi u Rigi.

preuzmi
pdf