Razgovor s Ivanom Radenkovićem

Udruženje mladih filozofa/filozofkinja Gerusija iz Novog Sada uskoro organizira filozofski simpozij nihil.net. Kako ste zamislili program i koji su danas izazovi nihilizma?

– KSF Gerusija već iza sebe ima dva organizovana simpozijuma na kojima su problematizirana određena filozofska pitanja – identiteta, slobode, subjekta kao umreženog subjekta, tačnije, intersubjekta. Neka preokupaciona nit koja bi ulazila u sam koncept rada KSF Gerusije odnosila bi se na praćenje izvesnog reciprociteta između aktuelne društvene stvarnosti i potrebnog angažmana na planu interpretacija koje pak zahtevaju sve kompleksnije teorijske strukture. Intervencija filozofije na planu društvene realnosti imala je za cilj da ovim simpozijumom propituje neka polja unutar kojih je moguće sagledati nihilističku česticu, detektovati je kroz različite poretke: nihilizam u nauci, književnosti, politici, religiji, nihilizam svakodnevice... Nihilizam je već uvek na neki način aktuelan, pogotovu u doba tzv. Velikog transfera u kome se pokazuje jedna opšta dezorijentacija na svim nivoima. Tako bi nihilizam u tehnologiji bio detektovan kroz različite moduse gubljenja senzorne percepcije u korist tehnološke apercepcije, u književnosti kroz raspadanje i hiperprodukciju novih naracija, u poeziji kroz dekonstrukciju naracija, na webu kroz transparentnost i sveprisutnost na način neprisutnosti itd. Zapravo, izazovi nihilizma se odnose na uočavanje nestabilnosti granica između svih poredaka, na uočavanje njegovog funkcionalnog, političkog, umetničkog, kulturnog i teorijskog aspekta. Kroz izbor radova smo hteli da pokrijemo sva ta krizna područja i predočimo, diskusijama i raspravama, konstruktivni aspekt nihilizma.

Filozofija i suvremena elektornička glazba

Tvoje područje interesa je suvremena filozofija i elektronička glazba. Možeš li nam preciznije reći čime se trenutno baviš?

–Vidim veliku povezanost između savremene filozofije i elektroničke glazbe i mislim da se jedan elektronski diskurs može naći i u filozofiji. Filozofija isto tako sa svoje strane može pružiti glazbi različite modele, bilo na planu kompozicije, orkestracije, produkcije... Gaston Bachelard je u svojim imaginacijama materije govorio o analizi, tačnije ritmolizi subjekta kao njegovom primarnom određenju. No ono što je meni najzanimljive u svemu tome odnosi se na interakciju filozofije i softvera (glazbenih softvera), što je, čini mi se, pravac u kome će se kretati savremena filozofija muzike. Naime, oblast kojom se trenutno bavim i u kojoj bi filozofska interpretacija mogla biti relevantna odnosi se na sintezu zvuka. Sinteza je pojam koji u filozofiji ima veoma bitno mesto, ali koji u softverskoj tehnologiji doživljava značajnu promenu značenja. Pojam sinteze će u tehnologiji upućivati na spoj svih funkcionalnih karakteristika unutar jednog modela i njegovih parametara. Od broja parametara zavisi i kvalitet performansi softvera, uopšte kontrola i veza sa ostalom softverskom okolinom. Dakle, sinteza više nema onaj karakter koji će jednostavno integrisati u sebe ekvivalentne sisteme. Ekvivalencija se mora precizirati u zavisnosti od modela u kome se delovi pojavljuju kao funkcionalna celina. Stvar je u tome što funkcionalno jedinstvo i čini jedan model ograničenim. Fascinantna stvar u tom pogledu jeste softver koji se zove Absinth i koji dolazi iz produkcije nemačke firme Native Instruments. To je inače firma koja ima najmoćniju glazbenu sofversku produkciju i koja je svojim softverima Metaphysical function i Absinthom napravila revoluciju u softverskoj tehnologiji. Ti softveri mi trenutno služe kao teorijski modeli na osnovu kojih je moguće razumeti fenomen sinteze zvuka kroz primenu jednog logičkog sistema koji inkorporira u sebe i Fournierove matematičke nizove kao i fizičke zakone. Mene je u tom smislu motivisala knjiga Zaobilazne Strategije, autora Brian Enoa, koji je dao “filozofsku” interpretaciju elektronske i ambijentalne glazbe. Mislim da je od izuzetne važnosti za filozofsku svest njeno angažiranje na interdisciplinarnom nivou i to u cilju prepoznavanja svoje uloge i potrebe da se direktno uključi u proces stvaranja modela za različite načine generisanja informacija. To bi učinilo samu filozofiju primenjivijom u smislu da se njen konstruktivni karakter iskoristi za predefinisanje i reselekciju informacija. Naravno, ne treba izgubiti iz vida i aspekt koji se odnosi na monopol nad informacijama i informacionu politiku, gde je filozofija u dosta nezavidnom položaju. Međutim, taj položaj je više posledica filozofskog akademizma i njegovog svesnog izolacionizma u odnosu na ostale poretke, nego položaj filozofije koja interveniše na svim ravnima društvene stvarnosti. Jednostavno, mislim da se filozofija mora obazrivo kretati na planu tehnologije, da i pored svoje kritičke oštrice mora znati kako da iskoristi taj mrežni prostor u kome su moguće nove relacije i njena nova uloga. 

Aktivistički performansi o nasilju nad ženama... 

Sudjeluješ u brojnim multimedijalnim performansima, pa bih te zamolila da nam kažeš nešto o nekim recentnijim. Posebno bi me zanimalo kako u te performanse inkorporiraš elektroničku muziku.

– Zanimljivo je to da se u Novom Sadu sve učestalije pojavljuju performerske grupe sa sve raznovrsnijim sadržajem. Poslednji performans u kome sam učestvovao nosio je naziv Ovde skoči, ovde reči ujedaju, i bio je koncipiran tako što su se različiti performeri okupili i zajedno napravili specifičan hepening. Performans je otvoren aktivističkom poezijom Milene Stefanović u kojoj se tematizira nasilje nad ženama u jednom ambijentu crnih hronika, demonskih scena, sadističkih poriva i logikama nasilnika i žrtvi. Inferno scenografija sa mrtvom devojkom koja leži na klaviru zamotana u krvavu plahtu i dijalogom između sekire i noža, bila je dopunjena i muzičko-vizuelnim delom koji je bio podrška i amplifikator celokupnog performansa. Nakon “krvave” izvedbe prvog dela performansa nastupio je deo u kome je performer Dejan Čančarević izvodio svoju poeziju u pratnji video rada i fuzionirane bas gitare. Dejanov aktivizam je dobio svoj izraz kroz kritiku patriotizma, nacionalizma, ovdašnjeg političkog diletantizma i socijalne katastrofe, ukazujući pritom na gubitak perspektive i sveopštu dehumanizaciju društva.

...i moralu u zdravstvu

– Zadnji deo performansa se odnosio na kritiku zdravstva i opštu narodnjačku religizaciju zdravstvenih radnika kao i potpuna odsutnost profesionalnosti i moralnih načela. Tina Solar, Maja Solar i ja smo napisali tekst kojim se propituje pozicija zdravstva kroz polne, rodne, verske itd. uloge, putem primera devojke koja je trudna i koja se odlučuje na abortus, na kraju doživljava pobačaj. Odnos zdravstvenih radnika/ radnica nije isti prema ženama koje očekuju dete, jer se to smatra ulogom koja se preuzima, i prema ženama koje se odlučuju na abortus ili ne ispunjavaju već na neki način “svetu” ulogu majke. Gde je tvoje mesto u zdravstvenim institucijama? Da li imaš dovoljno novca da platiš lečenje, da platiš život? Da li znaš šta je to kiretaža?... to su samo su neka od pitanja koja su se provlačila kroz performans i koja su išla na video radu. Video rad koji sam radio za taj performans bio je baziran više na promotivnoj logici reklame iz razloga što je to najefikasniji način da poezija prodre u institucije i da probudi pasiviranu javnu svest. Pitanja se dakle, postavljaju, a glazbena logika na jednom atmosferskom nivou prati poeziju stvarajući ambijent u kome je moguće isprovocirati publiku i tako proizvesti reperkusije na opštem doživljajnom planu. Inače u radu pratim prvenstveno ideološku poziciju sa koje se nešto govori, kritikuje, itd. Potom se stvara muzički koncept na osnovu kojeg se određuje jačina psihološkog efekta koji je potreban da se izazove reakcija na širem planu. To nije nikada jednoznačan proces, ali neke simboličke matrice postoje, na osnovu kojih se mogu stvoriti muzički i vizuelni koncepti koji će isprovocirati željenu reakciju. Zatim se događa dovođenje u vezu sa vizualnim sadržajem i montaža koja čini ključni deo celokupnog procesa. Onda se asocijativni lanac odvija kao perpetum mobile, stalno proizvodeći sebe. 

Ušuškani u deku novovekovne izvesnosti

Ljetos, prije odlaska na tvoj koncert, vratio si se s posla, radio si tada na građevini, teške fizičke poslove. Što moram istaknuti jer ta činjenica svjedoči o tome kako ti nije nimalo lako, a ipak se ne daš. Kakva je uopće trenutna pozicija mladih filozofa/ umjetnika u Novom Sadu, odlaze li u inozemstvo itd.?

– U Srbiji se jako teško dolazi do posla a situacija je takva – u opticaju je premalo plena a hijena sve više. Moj slučaj je takav da sam vremenom morao naučiti da radim različite stvari tragajući za poslom. Sve te veštine (uključujući i rad na građevini) su meni jako korisne ali ne predstavljaju moju profesionalnu odluku. Stanje u državi i u institucijama je nažalost takvo da se poslovi koje bih ja mogao obavljati čine kao nepostojeći: u javnim glasilima, na internetu itd. Činjenica da sam poslao na hiljade aplikacija govori u prilog tome da postoji i profesionalna neopredeljenost kod poslodavaca ili pak sve to predstavlja način da se zaobiđe država i njeni porezi. Nije pravilo, ali do posla se ređe dolazi kvalitetom koliko spremnošću da se neophodne kompetencije zanemare u korist onog što se u Srbiji forsira kao profesionalizam – biti papagajski komunikativan i samouveren čak i u nedostatku kompetencija. Ta logika isto tako predstavlja i ulaznu kartu u institucije, to je već opšte mesto, mesto u kojem se odigrava apsolutna relativizacija međuljudskih odnosa.

Takva perspektiva se hteli to ili ne katkad nameće svima, i to je posledica nekih društvenih prioriteta koji u potpunosti isključuju kulturu (iako se o njoj nekako već govori), gde se vladajući i partijski interesi koriste govorom mržnje pothranjujući na najgori način nacionalistički impuls i gde “rad” na “ekonomskoj infrastrukturi” samo pojačava socijalne nejednakosti. Sa druge strane, mislim da ne postoji neka opšta pozicija umetnika/ca iz razloga što nisu svi umetnici u istoj situaciji. Nespremnost tradicionalne umetnosti da prihvati neke nove vrednosti i tendencije, produkuje i gomile tradicionalnih umetnika/ca koji su mladi i kao takvi svojevoljno zatočeni u muzeju tradicije. Iz toga sledi da će se kriterijum u oceni onog šta je umetničko a šta neumetničko svoditi na selekciju onih koji odlučuju o tome šta je u kanonu jedne tradicionalne umetničke matrice umetničko a šta ne. Pozicija takvih umetnika/ca je svakako znatno drugačija od umetnika/ca koji pokušavaju da pokrenu masu da misli. Naterati ljude da misle ovde znači: stvoriti od tih ljudi neprijatelje. Paradoksalno, jer je ovde i većina tzv. postmodernih ušuškana u elitističku deku dobre stare novovekovne izvesnosti. Oni kojima nije prijalo su već odavno u inostranstvu, što se ne odnosi samo na umetnike/ce, već i na sve ljude koji svoje talente i sposobnosti nisu uspeli da iskoriste ovde. Zapravo, nije sve tako pesimistično, ali je potrebna nadljudska snaga da bi se izgurala umetnost, aktuelna umetnost. Nakon svojevrsne metastaze umetnosti na ovim područjima pomalja se i nešto drugo, pomenuo sam već novu novosadsku scenu koja nosi sa sobom nešto drugačije, nešto što ukršta različite poretke i iz toga uspeva da pomoli nova značenja koja mogu realno da se suoče sa nekim svetskim kulturnim prostorom (Centar za novu književnost Neolit, Klub studenata i studentkinja filozofije Gerusija, Časopis za književnost i teoriju Polja, Asocijacija za žensku inicijativu Ažin u Beogradu...).