Beckettova utvara: protuvreme Sonje Savić

Sonja Savić: prva moderna glumica jugoslovenske kinematografije i scene, vladalo je ?mišljenje velikog broja studenata generacije FDU-a kojoj pripadam, davne 1986-1990. Čak su i najveći dogmati holivudske?B-produkcije, zahvaljujući svom velikom vođi, profesoru Nebojši Pajkiću, dopustili sebi makar i krišom, u mraku, Davitelja protiv davitelja, za koji je, istina, profesor lično napisao “scenarij”. Sonja je mislila brzo, govorila tečno, “reči se nikada nisu dosađivale u njenim rečenicama”, gibala se ?još brže, umela je, po sopstvenom priznanju, ?“da celu rečenicu bez mucanja i pljuckanja saspe u kadar”, a i da, povratno, filmsku brzinu, ritam, rez, fragmenat, strukturu jazz improvizacije koju je nosila u žilama, ?prenese u scenski pokret, na scenu, u svoju novu i do tada nikada u nas viđenu pojavnost na njoj. Mislila je, i ne samo interpretirala uloge, uključujući i svoju životnu, ulogu glumca u svetu, najbliža onom dijalektičkom teatru Bertolda Brehta po kome je budućnost pozorišta u filozofiji:?distanci i kontradikciji i nikada više ne i  fascinaciji i identifikaciji svetom i društvenim ulogama u njemu.

Gvozdena disciplina prekovremenog rada

Osim čuvenog ?“znamo se iz bioskopa?” kojim je na sebi svojstven način “razstiđivala” svoju mnogobrojnu publiku i obožavaoce prilikom slučajnih susreta i “produženih pogleda” koje su joj upućivali na ulici, Sonju se početkom osamdesetih godina moglo istinski upoznati i van bioskopa, u Pivari, pozorištu Nova osećajnost, gde je kao već gigantna filmska zvezda tražila svoje sporedno nebo: u asketizmu i izolaciji tipičnoj velikim atletama duha, sa krevetom od gajbica za jogurt, pri gvozdenoj disciplini prekovremenog rada, u susretu sa ?modernizmom Beketove poetike i traganju za scenskim sazvežđima klasične drame i minimalizma, primera radi, jednog Pola Pinjona. Sa naivnom verom da je?drugo ime?za ono, istinski novo, nikada viđeno i genijalno, što je ,?tada i tu,?u svom svom materijalnom bljesku, pred nama?inkarnirala ?Sonja Savić – upravo akademija filmskih i scenskih umetnosti u Beogradu i njen pedagoški modernizam – veče provedeno “u društvu” Savićeve iz ?Beketove duo-drame?“Ne Ja”, 1981, Pozorišta Nova osećajnost,?direktni je razlog upisivanja čitavih nekoliko generacija ?na Fakulltet dramskih umetnosti u Beogradu. No ipak, nekoliko godina kasnije, svima koji su se kretali na rubovima scenskog i filmskog eksperimenta postaće jasno koliko je Sonja već?tada bila ispred, odnosno izašla, da bi na kraju i sasvim ispala iz svog vremena. Možda upravo na način svog nesumnjivog direktnog pretka Antonena Artoa, ili ?“rođake” ?po glumi, Gordane Kosanović, tada već onovremenske u svakom smislu: ?naime, ispostaviće se da?kroz led i mećavu ideološkog razvođa i meteža jedne već surovo teatralne epohe,?započetu?artoovsku modernu “pozorišta surovosti”, Sonja, “dvojnik pozorišta’, al ii filma,?nije mogla da prti sama,?okružena čak i mnogoljudnošću nesumnjivog, vlastitog genija. U vremenima u kojima su se aveti tradicionalizma i konzervativizma ancien regimea?neprestano tukle sa avangardom “modernih vremena” i njenim reakcionarnim derivatom post-modernom, da bi ih na kraju i sasvim dotukle, sama u “pustinji realnog” mutni ideološki mulj kraja osamdesetih i početka devedesetih preživela je na krilima duha jugoslovenskog internacionalizma, najmodernije tekovine jedne opskurno arhaične i atavističke epohe.

Biografija pobune

?Njene izjave:?Verovati u ideju 1991, jeste verovati da je još moguće?prevoziti ?se nevidljivim prevoznim sredstvima, a ne tenkom. Ili:?Bilo je najteže proći rat, a nikoga ne ubiti. Ne ubiti, a proći rat znači pronaći paradoksalni izlaz. I još: Posvećeno onima koji su sa bombom pod trbuhom umirali ?kod Vukovara* – prvi proglas o masovnim ubicama vukovarskog fronta, izgovorene u obnevidici, između sumraka i prarskozorja dve epohe, bile su i ostaće, među ogromnosti drugih, najblistaviji primerci nepristajanja i pobune kao ličnog, intelektualnog čina, onog jedinog dostojnog življenja. Okačena na ofinger, kao meso na koski,?krikom koji je zaposedao ne samo nju,?kroz prozore jednog beogradskog podruma u centru grada, proleća 1992, odašiljala je svoju poruku svetu, na otvaranju kreativnog pogona Svetokret: Svetokret: Zagreb-Ljubljana-Beograd! Svet-Okret! Svetokret! Život životu i smrt smrti. Smrt ratu!, da bi se ista bujica reči ubrzo slila i u džingl i špicu istoimene emsije na radiju B92. Da nije bilo Sonje na licu mesta, nikad se ne bi sastali na “slobodnoj, umetničkoj teritoriji post-Jugoslavije”, u studentskom belgijskom gradu ?Luven-la–Nevu (Louvain-la-Neuve), proleća 1993, predstavnici Kugla glumišta (Hrvatska), Rdečeg pilota (Slovenija) i mnogobrojni oni koji su verovali da se duh internacionalizma ne sahranjuje kašikarama. Moderna za sva vremena, umrla je ?baš tako, kao istinski moderni proleter: u ogoljenom stanu, više gladna nego sita, bez prihoda, bez prava na minuli rad (i pored 50 snimljenih filmova i gotovo istog broja “neinstitucionalnih” predstava), po sopstvenom priznanju “zaboravljena” i nikada ?svojom voljom, istinski integrisana u bespoštednu logiku tržišta i njegove bezidejnosti. 23. septembra, započela je rad na novom, večnom komadu,?Neimenljivo, gde sa Beketom u glas, tamo gde sada zajedno jesu, upravo uvežbava.

Predstava

Tekst: Na meni je, treba nastaviti, ne mogu da nastavim, treba nastaviti, dakle nastaviću, treba izgovoriti reči, dokle ih ima, treba ih reći, sve dok me ne pronađu, sve dok mi ne kažu, čudna muka, čudna greška, treba nastaviti, možda je to već i učinjeno, možda su me i odvele na prag moje priče, to bi me začudilo, ako se i otvori, to ću biti ja, to će biti tišina, tu gde jesam, ne znam, neću nikada znati, u tišini ne znamo, treba nastaviti, ne mogu da nastavim, nastaviću. (1949).