P. je kopao samo noću, polako i oprezno, ispod slušnog praga prosečne mušice – da slučajno nekoga ne probudi. Posle mukotrpnog, filigranskog probijanja poda i pažljive izrade prekrivača za rupu (srećom, soba je bila prizemna, inače bi beg ionako bio nemoguć), projekat je postao lakši. Konačno je stigao do zemlje, mekog tkiva puta u slobodu. Kada je mogao da se ugura u rupu i da iznutra rije po humusu, buka više nije bila problem. Brigu su predstavljale gomile otkopane zemlje – kuda sa njom?
Pronašao je sistem za ispiranje niz wc šolju. Prethodno je morao još i da rastopi grumenove, tu, u šolji, da se ne bi zapušila prolivom od zemlje. Kako bi to objasnio? Dok je to radio, po dobrih sat vremena bi se čuo vodokotlić, ali to očigledno nikom nije bilo sumnjivo. Svejedno, tokom dana se, za svaki slučaj, hvatao za stomak i glasno se žalio na probavne smetnje.
Noći kopanja su se razvukle. Prodirao je napred, držao se pravca koliko je bilo moguće. Trebalo mu je nekoliko nedelja da stigne do mesta gde bi, prema proračunima, konačno mogao da počne da kopa na gore. Prema izlazu.
Kroz rupu koja je trebalo da vodi u slobodu, upao je u noćnu moru. Zakoračio je pravo u svoju sobu.
Pokunjen, spustio se nazad u rupu kako bi proverio šta se dogodilo. Išao je do kraja rova i kroz otvor ponovo stigao u sobu. Bilo je stvarno. Sa tupom upornošću koju je pothranjivala čežnja, sve vreme je kopao polukrug, podzemni rondo koji je vodio prema svom polazištu. Kao kad bi se smejao sopstvenoj volji.
Nije mogao da veruje. Otpuzao je u rov u suprotnom smeru da bi proverio i sa druge strane.
Kako je samo mogao tako strašno da zavije? Rupe su jedna od druge bile udaljene samo tri i po metra. Ležao je na krevetu i gledao otvore. Ako ga sad otkriju, smejaće mu se. A sigurno hoće, takvu glupost nije moguće sakriti.
Problem je u tome što dole nema orijentacije, razmišljao je. Jeste da svetliš lampom, ali zapravo ne znaš gde guraš. Nema koordinata. Kao kad si u dubokoj vodi gde ne razlikuješ dno od površine. Smer nije više smer, već samo razdaljina između određenih tačaka.
Isto kao u glavi. I tamo kopaš. Mozgaš, a ne saznaš gde si. Ideš levo i desno, spustiš se, potrčiš, zaustaviš se. Ideš uzbrdo, prema vidiku, ali ga nema. Ne znaš kuda si se uputio. Zaista, uvek su blizu koncepti i pojmovi, smucaju se iza ugla i važe za nekakve svetionike. Da bi izgledalo kao da nema mraka. Ali kad im priđeš, posumnjaš da je išta jasnije.
U mislima nema mapa i zato se, nesvesno, okrećeš ka polaznim tačkama.
Posle nepomičnog i dugotrajnog vegetiranja, iznenada je ustao i šutnuo vrata koja su se neočekivano otvorila. Izgledalo je kao da se ne plaši. Popeo se stepenicama do dnevne sobe, išao u kuhinju, kupatilo. Pretražio je sva mesta: nigde nikog nije bilo. Izašao je na balkon – samo nekoliko metara odatle, sused je uređivao gredice u svojoj bašti. Kada je primetio P-a, mahnuo mu je.
P. je otpozdravio i vratio se unutra. Posmatrao je, stojeći iza zavese, hteo je da proveri da li i komšija možda kopa rupu, a gredice su mu kamuflaža. Činilo mu se da vidi jamu, stvarno je bilo tako, sada je mogao jasno da je vidi. Ali nije nameravao da ga pita. Komšija bi se vadio da traži voluharicu. Možda bi čak izjavio da je rupa od ranije, da ju je, navodno, iskopala štetočina koja je iz dana u dan produbljuje, a svuda unaokolo je zemlja već sasvim raskopana i uvelike se urušava. Tako bi nešto rekao.
Vratio se u podrum.
Dugo je stajao tamo dole i pažljivo posmatrao pod. Merio je i izračunavao. Više puta je pomazio tle. Razmišljao je kako će, bez obzira na sve okolnosti, morati da počne sa kopanjem nove rupe.
Sa slovenskoga prevela Ema Mimica