Brončana gimnastika

Kažimir Hraste, Kuzma Kovačić i Aleksandar Guberina usnuli su isti san: netom je oglašen natječaj za spomenik Tuđmanu u Zagrebu kad su  se našli zajedno u nepoznatom ateljeu, a ondje ih je čekao osobno prvi hrvatski predsjednik. Pristojno je saslušao njihove iskaze divljenja i odanosti, a onda je odmah prešao na stvar.

– Recite vi meni, kako ste me zamislili?

Hraste mu je rekao da ga je zamislio kao u Makarskoj, s rukama dostojanstveno prekriženima na trbuhu, a Kovačić kako drži ruku na srcu. To je bilo malo krivo Guberini jer ga je i on tako napravio u Kaštel Lukšiću, pa je zato šutio.

– Ali to ste već napravili. Gdje vam je kreativnost?

– Možda bismo mogli nešto junačko – rekao je Guberina – pa da nešto držite u ruci: znate već, kralj Tomislav ima žezlo, ban Jelačić mač, partizan na Rabu bombu, a branitelji Iće Malenice kalašnjikove...

– Bez oružja, molim...

– Ali ipak ste pobjednik u ratu – bio je uporan šibenski kipar. – Ima Ićo Malenica i varijante s prstima u obliku slova V...

– Nikakav V. Nešto dostojanstveno.

– Ali, znate, tu su varijante dosta potrošene – uključio se Hraste. –Dostojanstvenost smo već iskazali sva trojica. Osim toga može vas se još samo napraviti s rukama prekriženim na leđima kao Tita, opruženim niz tijelo kao Većeslava Holjevca ili kao Grgu Martića, da imate ruke spokojno položene na koljenima. Ja stvarno ne znam što bi se još moglo...

– Ne želim nikoga imitirati. Smislite nešto originalno.

– Možda bismo mogli nešto s knjigom – rekao je Kovačić. – Ipak ste vi i književnik. Marko Marulić, recimo, drži knjigu. I Marin Držić u Dubrovniku nešto piše, a sjećam se da je jedan od radova koji su pristigli za natječaj Tina Ujevića imao puno naručje knjiga. Ima i jedna žena koja čita knjigu, u Zagrebu ispred medicinskog fakulteta.

– Je li to Kršinić? – zanimalo je Guberinu.

– Da, mislim da je – rekao je Kovačić.

Tuđmanu su se usta sve više krivila.

– Vi ste i akademik – požurio se Hraste. – U nas se umni ljudi prikazuju tako da im se stavi ruka na glavu, kao što je Meštrović napravio Nikoli Tesli i Ruđeru Boškoviću.

– Ili vas možemo prikazati kao pučkog tribuna – rekao je Guberina. – Neku dramatičnu gestu, kao u Grgura Ninskog, ili smireni pokret ruke, kao Strossmayer.

– Pa da, ili neku kombinaciju toga dvoga – palo je na pamet Kovačiću. – Evo, sad je i Vuco Starčevića u Osijeku zamislio kao pučkog propovjednika i književnika istodobno pa će držati u jednoj ruci neku povelju, a drugu će pružati ljudima.

– Da, to bi bilo zgodno – složio se Hraste. – Možda neku kombinaciju tih stvari, nešto što će odraziti vašu svestranost, pušku i knjigu, ili ustav i znak pobjede... a, da, rekli ste ne V...

– A možda nešto neformalno? – predložio je Guberina. – S rukama u džepovima kao Tin Ujević ili kako nonšalantno sjedite na klupi, kao Matoš.

Tuđman ga je zgranuto pogledao. – Možda bi me napravio s olovkom za uhom, kao Branko Kovačević Tita?

Svi su ušutjeli. Tuđman se tiho pjenio u sebi, a onda je počeo urlati.

– Van, svi van. Gubite mi se s očiju!

Sva su se trojica probudila oznojena i potpuno iscrpljena. Kažimir Hraste odmah se obukao i otišao posuditi u knjižnicu koju knjigu o jogi da nađe neki još neotkriven položaj ruku. Guberina je otišao na more loviti zubace da se malo utješi. Kovačić je oteturao u kuhinju, stavio kuhati kavu da dođe k sebi. Na stolu je ležao džepni švicarski nožić.

Idućeg je trenutka Kuzma Kovačić, znameniti tvorac Oltara domovine na Medvedgradu, trčao gol ulicom i vikao uzbuđeno: “Eureka! Imat će šest ruku!”