Bure

Mogao bih ja da živim u buretu, što ne bih mogao? Kad bi me zatvorili u bure, nego šta, mogao bih! Lepo... U buretu ima mesta za čoveka! A čovek nije veliki, malecki je! Dve ruke, dve noge, glava, i jedna malo veća komadina mesa. A sve na čoveku može da se mrda, da se namešta. Mene bi, a i svakog koga bi stavljali u bure, morali u takvo bure staviti da se u njega može ući. A bure nije oblika kao čovek. Znači, tu odmah ima još mesta! Da se mrdaš, nameštaš, premeštaš, okrećeš - a šta i inače radiš? Voli čovek da se mrda, pravo je mrdalo! A, ako ne možeš ceo da se protegneš, možeš da se protežeš deo po deo, ceo božji dan! Još moraš da se paziš da se od silnog protezanja ne povećaš, pa da imaš manje mesta! Kad bi mene zatvorili u bure, ja se ne bih mnogo razvlačio unutra, kao što bi neki! Nisam ja od takvih... Sediš, klečiš, čučiš, gledaš, smiriš se... A onda, izmislio bih čuda! Svašta bi tu moglo. Siguran sam da u buretu ima uslova za, recimo, uzgoj nečega. Tu je drvo, prirodan materijal, ima vlage, a kad bi još bilo malo, bar malo svetla iz neke rupice (a grebuckati možeš koliko ti volja – eto i zanimacije – niko ti u buretu neće smetati), to su, zna se, uslovi za život! Kad bi samo znao da će me zatvoriti u bure, ja bih se tako pripremio da bih čuda unutra napravio! Poneseš lampicu, semenke, kišnice, zemljice, šta ti srce ište! Malo đubriva ako hoćeš, alata... Ne treba čoveku mnogo, i može malu crkvu unutra sagraditi, čelo nogu! Samo kad se hoće! A čovek hoće!

Nemam ništa, ne ponesem baš ništa? Samo me zgrabe i utrpaju? Heh... E, pa čovek mora biti spreman... Čekaj, stani! A kad je to bilo da čovek nema ništa? Ima čovek, ima! Pogledaj se samo! Prčkaš nešto, nađeš sebi! Primer, na svojim nogama! To je svet za sebe! Gljivice, na primer! To čudo garantovano uspeva! Dalje... Nokat ocepiš, imaš oruđe za prčkanje i grebuckanje! Dlake čupkaš, slažeš, čuvaš, a one samo rastu! Pleteš, vezuješ, praviš: ćebe, tepih, ukrase! Imaš i posla, a čovek hoće da ima posla! Oblepljuješ noktićima i dlačicama, lepiš, popunjavaš i zidaš sa onim iz uha i nosa, popravljaš i ukrašavaš svoje burence, da ti liči na nešto – a čovek voli da mu burence, ako ga u njega zatvore, liči na nešto... A unutra, sve kao na dlanu! Da sve vidiš, treba samo jednom da se okreneš! I ceo život sagledaš! Nema četiri, već samo jedan zid – lepota jedna! Nema ćoškova, zabitih kutaka, jazbine ni za pauka! Obiđeš očas! Prošetaš u krug i, nisi ni koraknuo, a na istom si mestu, u istom položaju! Vidiš? Mogao bih ja da živim u buretu, što ne bih mogao? Ne treba mi ništa, samo ove dve ruke i noge!

Nemam ruke i noge? Bez ruku, bez nogu? Hm... Onda...onda bih imao mnogo više mesta za sebe! A koliko to onda tek daje vremena za, recimo, osluškivanje, razgledanje? A čovek uvek voli da nešto sluša, gleda, kao proučava! Kad sam ja pre bio u buretu? Nikad! Interesantno je to... To drvo, spojevi, pore, ekseri... Pa obline, pucketanje, šumovi crva, bubica, šuškanje vazduha kroz rupice... Samo što ljudi, kad su u buretu, neće da obrate pažnju. E, nisam ja kao neki, ja volim, mene zanima... Naučio bih sve o unutrašnjosti bureta, o materijalima bureta... Moraš znati od čega je, šta je... Onda, o vrtenju vazduha, a vazduh je kao čovek, samo se vrti... čudo je vazduh, da ga nema... A još, pošto bez ruku i nogu ima više mesta, ja bih se kotrljao čas ovamo, čas onamo, i sigurno bih se tako naučio kotrljanju da bih prosto uživao! Ja sam takav, šta mogu? Išao bih u duge, kotrljave šetnje, obilazio nepoznate delove bureta, neistražene, zanimljive... Prevaljujući razdaljine, u glavi bih pravio mape, otkrivao zgodne i najkraće puteve...

Voda? Da vodom napune moje bure? Uh... Znam, oni to mogu... E, pa to, stvarno, nema smisla... Mislim, to, onda, ne može! Ne znam... Kako? Ne može.

Mada... kad bih imao jednu... a to može i da se napravi... jednu malu, bilo kakvu, cevčicu... Jedan kraj stavim u usta, a drugi nekako proguram...

Siniša Soćanin piše kratku prozu, dramske forme, aforizme. Objavio  je zbirku priča Tri reda zuba, (Matica srpska, Novi Sad, 2002.). Od tada objavljuje u periodici (kratke priče, pripovijetke, drame). Njegovi komadi za djecu Braća po metli i Dosada u Sirmijumu postavljani su u kazalištu ‘’Dobrica Milutinović’’ u Sremskoj Mitrovici. Živi u Zemunu, radi u jednoj beogradskoj reklamnoj agenciji.