Nemanja Radulović  

Demonološka predanja u savremenosti

Usmeno predanje, usmena predaja, legend, Sage kao poseban žanr usmene proze izdvajaju se, kako je u folkloristici prihvaćeno, upravo time što se u njih veruje, za razliku od pripovedaka. To razlikovanje, koje su uvela još braća Grimm, naročito je važno i uočljivo u vrsti demonoloških predanja, koja se, pak, u nekim nacionalnim terminologijama određuju kroz verovanje sâmo (Glaubenssagen, belief legend). Posebno se izdvaja susret s natprirodnim kao zastrašujućim, čoveku stranim, koje uzdrmava ljudski svet, kako je to isticao u stilskim analizama predanja švajcarski folklorista Max Lüthi. Takvo shvatanje natprirodnog u predanju Liti je preuzeo iz poznatog fenomenološkog opisa numinoznog kakvo je dao Rudolf Otto – mysterium tremendum et fascinans, nešto što je čoveku "radikalno drugo". Odnos predanja i verovanja folkloristi već decenijama različito postavljaju; ipak, uglavnom postoji slaganje oko toga da jezgro predanja, naročito, tzv. memorata (ličnog iskustva) predstavlja verovanje. Veliki finski folklorista i religiolog Lauri Honko smatrao je da upravo memorati daju najbolji uvid u verovanja.

Susreti s predanjima Kada folklorista želi da pristupi verovanjima, on to najvećim delom čini kroz tekstove predanja, odnosno kroz narativnu formu. Linda Dégh verovanje smatra ideološkim jezgrom predanja (ne zasebnim žanrom) te ističe da su verovanja “nevidljiva”, da ih ne možemo skupiti nego im (kao autsajderi) pristupiti kroz njihovu pojavu u narativima. Kada želi da pristupi samim predanjima, može ih naći u štampanim zbirkama i arhivima. Ti poslednji su nasleđe devetnaestovekovne folkloristike i ostavili su nam, npr. čuveni arhiv u estonskom Tartuu, gde se pored starih zapisa mastilom danas smeštaju CD-ovi; ili nama bliže, arhiv terenskog rada u zagrebačkom Institutu za etnologiju i folkloristiku ili etnografsku zbirku u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti. Folklorista može preduzeti i terensko istraživanje gde se može suočiti sa začuđujuće živim predanjima o vampiru, veštici, zmaju, vili (što će, uprkos svakoj dekonstrukciji, distanciranosti i disciplinarnom samopreispitivanju, probuditi starinom fasciniranog devetnaestovekovnog grimovca). Postoji i treći način susreta s predanjem. To su tzv. urbane ili savremene legende koje su svuda oko nas, u živom govoru i komunikaciji. Oko prideva se vode rasprave. Mogle bi se voditi i oko anglicizma “legenda” jer anglofona i frankofona folkloristika pod tim misle na predanje. Termin se koristi i u svakodnevnom govoru (“to nije tačno, to je urbana legenda”), odnosno doživeo je zanimljivu raširenost. Urbane su legende dugo bile Pepeljuga folkloristike jer nisu odgovarale predstavi o folkloru kao rezervatu nepismene ruralne zajednice. S promenama paradigme i njima se posvećuje sve veća pažnja, naročito u SAD-u gde je opažanje folklora u kulturi bilo različito od evropskog, nevezano za herderovski pojam duha nacije.

Nesumnjivo je da one isto kao i klasična predanja artikulišu shvatanje sveta, strahove i fantazme zajednice koja ih pripoveda. Npr., pre nekoliko godina se srpskim gradovima širilo predanje o devojci ili ženi koja ulazi u radnju u kineskom tržnom centru i – nestaje. Policija je u poslednji čas spasava iz skrivenih prostorija gde se spremalo vađenje organa za prodaju. U prigradskim naseljima Beograda gotovo je paniku stvorilo pričanje o tajanstvenom belom kombiju koji otima decu. Folkloristika – uvek orijentisana prema ponovljivim tipovima, formulama, “klišeima” i internacionalnim motivima – utvrđuje da uprkos novom ruhu, urbane legende ponavljaju stare obrasce i prenose odavno zabeležene motive. Stari su Rimljani ljudske žrtve pripisivali hrišćanima, rani i srednjovekovni hrišćani jereticima i Jevrejima (što se nastavilo do početka 20. veka), danas se ti motivi prenose na neke druge marginalne ili manje poznate grupe. Takva je, npr. u Americi 1980-ih i 1990-ih godina bila tzv. panika oko satanizma (satanic scare). Stara legenda o ritualnom ubistvu transformiše se u trgovinu organima koja pak pripada imaginarijumu savremenog sveta – a opet, nije u pitanju fenomen koji je sasvim fantastičan, krađa organa savremenom svetu nije nepoznata tako da veza sa stvarnošću negde opstaje.

Vilinsko kolo i NLO Ipak, te transformacije ustaljenih motiva odaju jednu važnu osobinu savremenih predanja. Krugovi u polju više nisu vilinsko kolo nego trag sletanja NLO. Ono što upada u oči jeste da, za razliku od gornjih određenja predanja, urbane legende ne predstavljaju prodor natprirodnog sveta. Motivi mogu biti isti, ali se menjaju konteksti i opšta slika sveta. Zato kao važnu odliku urbane legende savremena folkloristika ističe upravo sekularizaciju. One nastaju u procesu raščaravanja sveta, kako je to nazvao Max Weber, kada proces modernizacije zahvata i tradicionalnu kulturu. (Ujedno su urbane legende i globalni fenomen velikim delom proširen putem savremenih medija, deo savremene masovne kulture). Natprirodno se otuda u njima sekularizuje, zamenjuje ljudskim agentima: umesto demonskog bića nastupa masovni ubica. Utisak onostranosti čuva se u tehnicizirajućim predstavama, npr. o NLO-ima. No stvari nisu sasvim jednostavne. Kao važan izuzetak navodi se poznata urbana legenda o sablasnom autostoperu. Ona je prva koja je bila predmet folklorističkog istraživanja: još 1981. pionir proučavanja tog žanra Jan Harold Brunvand posvetio joj je monografiju. U bivšoj Jugoslaviji je o njoj osamdesetih pisala Maja Bošković-Stulli. Natprirodno je tu predstavljeno starom dobrom sablašću – duhom pokojnika.

Nove religije, New Age i okultura Izgleda da se i u drugim savremenim narativima natprirodno ne povlači tek tako. Ne treba misliti da se čuvaju samo stara tradicionalna verovanja, kao neki ostaci. Takvim stavom se domaći prostor veoma lako pretvara u ono što je Felix Oinas davnih dana nazvao “Eldoradom za fokloriste”, a folkloristi kreću u lov na blago, u potragu za onim što su stari antropolozi zvali “survivals”, a romantičari “odlomcima mita koji sija poput dragog kamenja u travi”. Nije ni reč o samo o tome da se stara predanja (žilava očigledno!) jednostavno preoblače u nova odela te da ispod malih zelenih proviruju vilinske kozije noge. Sasvim očekivano, ako su vezana za savremeni svet, njegova pitanja i probleme, njegov imaginaire, kako bi Gilbert Durand rekao, onda se dotiču i verovanja u savremenom svetu, koja takođe pružaju pitanja na te odgovore. A tu vidimo da je situacija s raščaranošću malo složenija. U savremenom zapadnom svetu gde su proglašeni krajevi velikih narativa i istorije, postoji niz pokreta koje savremeni italijanski sociolog religije Massimo Introvigne klasifikuje kao “nove religijske” i “nove magijske”. Postoji fenomen kao što je new age, koji nema jednu doktrinu ili centar nego se njegovi pojmovi šire svuda. Postoji i nešto što je spajanjem imenica “okultizam” i “kultura” duhovito nazvano “okulturom”– ezoterična učenja postaju deo savremene i popularne kulture, divulgiraju se u svim aspektima kulture i svim delovima društva. Uprkos svojoj etimologiji ezoterizam se tu ne vidi više kao nešto što pripada zatvorenim krugovima, nego njegovi koncepti postaju dostupni svakom ko je gledao Da Vinčijev kod ili čitao Dilana Doga.

Za razliku od starijeg ezoterizma, savremeni nastaje na fonu takvog raščaranog sveta pa preuzima njegove koncepte, poput progresivizma, evolucionizma, scijentizma. Takva živa i dinamična duhovna klima nalazi odjeka i u savremenim narativima. Još je početkom devedesetih Linda Dégh predvidela uspon “alternativne duhovnosti” s raspadom komunizma. Ali, kao što znamo, na prostoru socijalističkog sveta takva klima je počela da se širi još od sredine osamdesetih godina, pre pada komunizma, s ekstrasensima, bioenergijom i drugim suštinski new age konceptima koji su se legitimizovali upotrebom paranaučnog rečnika. Savremena predanja upijaju te savremene predstave i spajaju ih – brikolatorski – s tradicionalnima. Okultura se preliva svuda, new age koncepti se šire i amalgamiraju sa tradicionalnim oblicima narodne religije i formulativnim narativima. Predanja o čudesnom izlečenju (od bolesti izazvane nečijim urokom ili crnom magijom) usvajaju sad objašnjenje koje dolazi iz novog doživljaja sveta pa će i informatori, ali i sami iscelitelji govoriti o “energiji”, što je tipičan new age koncept. Predanja o duhovima i ukletim mestima spajaju se s postupcima prizivanja poreklom iz devetnaestovekovnog spiritizma.

Preko tih primera dobijamo uvid u šire kulturne procese. A za njih mi se čini da su na prostoru jugoistočne Evrope (ili Istočne Evrope, kako god odredili taj neuhvatljivi pojam) vezani prvenstveno za pitanja modernizacije – kasne ili u samom društvu opažene kao kasne. Proučavanje demonoloških predanja dugo je u njima tražilo ostatke “starine”, drevnih slovenskih verovanja sačuvanih u fragmentima (što je, naravno, legitiman dijahronijski istraživački postupak). Još su braća Grimm u traganju za germanskom mitskom starinom potcenjivali uticaj hrišćanstva i srednjovekovne kulture. Savremeni estonski folklorista Ülo Valk pokazao je sličan proces u estonskoj folkloristici: traganje za drevnom ugrofinskom mitologijom previdelo je ulogu hrišćanskog đavola, odnosno narodne religije. Nove religije, new age i okultura još su jedan sloj koji se nadovezuje na one već postojeće i koji mi danas ne smemo prevideti. Za to bi nam bilo od pomoći razvijanje nauke o religiji kao zasebne discipline – ne samo kao dela studija antropologije ili sociologije. Zapadna akademska platforma poznaje i proučavanje ezoterizma kao nastajućeg zasebnog polja, institucionalizovanog na nekim univerzitetima, kao što su Sorbona ili Amsterdam; to širenje polja proučavanja zahvata i druge delove Evrope; u ovom suštinski interdisciplinarnom okupljanju i folkloristika bi trebalo da doprinese, kao i da od tih disciplinarnih kretanja uzme ono što može prepoznati u sopstvenoj građi