Nebo duva iznad mene, kao da me još nije videlo. Tu sam: u malom gradu Uigu, na ostrvu Skaj, sigurna da ću još malčice ostati neprimećena. Čekam da me preveze skela i sedim na ovom malom crnom kovčegu. Nije to zapravo ni skela – u pitanju je samo jedan ribar koji je rekao da ima čamac i da će me prevesti za pet šilinga. Na neko mirno mesto, rekla sam mu. Već sam znala na koje ostrvo mislim. Poznajem to mesto, ali ne smem da se odam. Znam gde će me odvesti.
Nema pristaništa pa sedimo na kraju zemljanog puta, pored grebena stenovite obale gde nas je automobil i dovezao. Ja i moj kovčeg. Nazivam ga svojim, iako sam mu ja, zapravo, čuvar. Stara je to, krvlju natopljena kutija, za koju su moji roditelji umrli. Rekli su meni i Vilijamu da u Velikoj Britaniji ima petsto kutija. Znam kako je ova postala njihova. Znam koliko je važno da je zaštitim. Pošto su ljudi besni što su neki prodali bezvrednu zemlju za škrinju zlata, oteće te škrinje od nas koji ih čuvamo, ako ne budemo pazili.
Bolje je u Engleskoj gde su škrinje mnogo ranije zamenjene za zemlju. Ljudi s juga su zaboravili na kivnost. Nastavili su sa životom. Vredno rade i imaju koristi od sigurnosti koju pružaju škrinje pune zlata.
Nemojte misliti da je Ejli Makajvor bogata. Sedim na blagu koje nije moje ni da ga otvaram, ni da ga koristim. Ako se poklopac mog kovčega otvori, sve će se zlato unutra pretvoriti u kamen. Tako je rečeno mom ocu kad su mu ga predali.
More je tamno i naborano, kakvog ga se i sećam. Šest. Toliko sam godina imala kad je majka rekla da moramo da odemo. Imena su nam tada bila drukčija, pisala su se nezgodnim slovima na krajevima. Uilleam. Ailidh. Ona i otac nisu tu zemlju prodali zbog zlata. Otac je bio valjan, odgovoran čovek.
"Tako se stvari kreću", rekao je. "Stiže. Bolje je da se desi tako što će ga ljudi kao mi voditi." Smatrao je prihvatanje đavola važnim. Govorio je da poplavu možemo odvratiti ako primimo koju kap zla. Ali gde da držimo škrinju zlata koju su nam dali? Otac je verovao da niko drugi do mi škrinju neće držati zatvorenom. Zaista je još uvek obavijena katancima.
Mislim da to sad Ijan Balgaun Makrej vesla oko stenja. Bio je jedini trezan među njima i jedini koji govori engleski (jer gelski sam izgubila kad smo odavde otišli). Ostali u krčmi su ispijali ulov i vikali.
Nastade prepirka oko škrinje, odnosno njene težine. Kažem tom čoveku Makreju da sam jasno zatražila da me preveze sa mojim malim kovčegom. Procenio mu je težinu po veličini, kaže, spuštajući ga nazad na tlo preda mnom. "I pomislio sam da je dovoljno lak da ga nosiš", reče mekim školskim engleskim koji ovde koriste i koji je pravilan, ali poseduje vetar koji kroz njega duva kao da je zavesa, a oni otvorili prozor iza nje, iako je tu obično zid.
"Nije. S kolicima je." Podstičem ga da pogleda malu napravu koju su mi sačinili u Glazgovu.
Makrej donosi škrinju do mene, do mesta gde sedim u malom čamcu. Istina je da se čamac znatno spustio od njene težine. No ostrvo nije daleko, razmišljam, dok on zaranja vesla u vodu: već ga vidimo, pramen stenja na obzorju. Tamo više niko ne živi. Provlačimo se ka njemu kroz teško svetlo.
Drago mi je što mi ovaj čovek ne postavlja pitanja. Ovde to smatraju nepristojnim. Povlačim pantljiku svoje vunene beretke dok skrećemo u tesnac gde je vetar žestok. Po vodi se prostire crna linija, kao debela zmija koja klizi kroz talase. Poznajem struje na ovom mestu. Umem da plovim po vodama zla.
Nisam kao moj brat koji je poludeo od želje da otvori kovčeg, koji je žudeo za tim da samo pogleda zlato.
Znam šta se desilo, pre nego što sam ušla i sve ih našla: oca, koji je pao na leđa preko kreveta ispod kog je stajao kovčeg, s crnom rupom u grudima; Vilijama, koji leži na podu s malim pištoljem u ruci, glave crvene i lepljive; majku, koja presamićena i dalje drži tiganj. Moji su roditelji dali život za ovaj kovčeg. Samo sam ja preostala da ga štitim.
Morska voda koja pljuska preko razme penuša mi se oko stopala. Smeđe su mi cokule umrljane od nadolazeće lokve. Čamac se klacka po krestama talasa. Natmureno nebo iznad nas je ljubičastocrno. Počela je oluja: i budala bi shvatila.
"Moraš da izbaciš škrinju!", viče Makrej. Vesla sve snažnije. Ponovo viče: "Preteška je, Ejli Makiver!"1
Tačno je da je voda stigla do članaka. Umirujem se: ne zna šta traži od mene. Možda misli da je u pitanju kutija s bezvrednim stvarima. Preko ramena pogledam u ostrvo. Koliko li sam daleko od bezbednosti.
"Ili je otvori, draga – izvadi nešto!"
"Neću."
Čamac se zanese. Okreće se, pomislim. Makrej namerava da se vrati. Potom shvatim – nazvao me je po imenu. Znači sigurno onda razume šta je u ovom kovčegu: sve bogatstvo za koje ostrvljani smatraju da je njima pripadalo. Pokušavao je da me prevari da otvorim katanac.
Posmatram kako okreće čamac.
Pištolj mi je lak u ruci. Nije ga naterao da pogleda: moram da mu skrenem pažnju na sebe. Vičem da mora da me odvede do ostrva kako je i obećao. Govorim dok čamac menja pravac, dok ponovo krećemo u oluju: "Znate, gospodine Makrej, šta je u ovoj kutiji. Nemojte se pretvarati da nije tako. Znate ko sam ja i stoga znate šta je unutra, zar ne?"
Čvrsto držim pištolj dok se naš čamac podiže i spušta. Vičem: "Znate da su moji roditelji prodali vašu zemlju! I znate da je zlato od prodaje u ovom kovčegu!" Počinjem da objašnjavam.
S engleskog prevela Bojana Gajski.
Bilješke:
1 Ailidh MacÌomhair – gelska varijanta junakinjinog imena (prim. prev.)
Sophie Cooke
britanska je autorica poezije, romana, kratkih priča i putopisa. Objavila je priče u časopisima i dobila razne nagrade. Izabrana je da napiše poemu za kratak film Byland za Godinu prirodnih ljepota u Škotskoj i poemu za film Salt za Igre Commonwealtha Kultura 2014. koje su održane u Glasgowu.