Šamuka je danima već cupkao na vratima. Smena je dve nedelje kasnila, a ni na radiju nije bilo nikakvih vesti. Zima je prilično istrošila istraživačku stanicu i sve je već bilo pri kraju. Uznemiravalo ga je i ono što sam video. Živeo je na keksu i konzervama ribe, a vodu je prokuvavao. Pri odlasku u toalet je iz besa šutirao prednji levi točak terenca, a onda, ako nije padala kiša ili sneg, zaseo bi na klupu ispred kućice. Motrio je na puteljak koji je vodio prema brdu ili je gledao u oblake. U međuvremenu, čistio je svoju pušku. Čekao je. Probao je da ne razmišlja. Kada je po oblacima i vetru konačno zaključio da je relativno moguće spustiti se do baze (odakle je do prve kuće za stanovanje bilo svega par sati pešačenja), još je pre svitanja zgrabio pripremljenu tašnu, pušku, navukao povodac Šamuki i počeli su da se spuštaju na dole.
Imao je sasvim obične cokule koje su mnogo toga već videle. Od dugog pešačenja im je ispao jezik, već su i vodu propuštale, ali se zato đon nije promenio i uopšte sasvim su se dobro držale. I što se za mali broj može reći - bile su pouzdane. Trebalo im je dati neko ime.
Krenuo je prečicom kako bi do smrkavanja stigao do baze. Sneg se, tu i tamo, ponegde zadržao, ali se u vazduhu već uvelike osećalo proleće. Šamuka se rutinski kretao. Trudio se da se kreće tako da ne pravi veliku buku. Zastajao bi da oslušne, a potom dvogledom gledao u pravcu šušnja. Pokušao je da ne razmišlja o tome, ali se neprestano prisećao da se tamo prema gradu, na samom kraju nebeskog svoda, gde obično sviće, danima već nije ništa videlo.
Šamuka je neumorno hitao niz poljanu, po snežnim nanosima, a oko devet je stigao do svog omiljenog izvora iz kojeg je uvek pio kada bi dolazio na ovu stranu. Nije mogao da odoli. Uzeo je vode u čuturicu, isprao malo grlo, razgledao okolo i na kraju je popio jednu tabletu. Seo je, pušku je oslonio na butine i načeo jednu konzervu. Tupim pogledom je gledao pred sebe, mučila ga je misao zašto se na srednjem talasu mogla uhvatiti samo statična buka. Celog svog života je voleo tišinu (zato je i prihvatio posao u istraživačkoj stanici), tamo gore ni vesti nije slušao i sada ga je to pomalo mučilo. Jesenas je grom udario u lokalnu relejnu stanicu, ali je baza do sad trebala da ima svoje uzemljenje i on je u svom džepu tada potapšao mobilni telefon izolovan folijom. Posebno je vodio računa da telefon bude napunjen (sve uređaje je isključio i već pet dana je samo radio i punjač za telefon držao na solarnim baterijama). Slušao je šum borovine i jeo. Ni plavetnilo neba ga nije uzbuđivalo. Dok je gledao u oblake, danima pre toga mu se činilo da ne vidi one karakteristične tragove kondenzacije. Pokušao je ni na to da ne misli. Radije je posmatrao potočiće koji su iskakali iz izvora. Uzdahnuo je. Pogledao je na sat da vidi da li je prošlo pola sata, klimnuo je glavom prema Šamuki i dobro potegao iz čuture. Spakovao se i zaputio pored potočića.
Baza će biti na obali potoka, ali bi u širokom luku trebalo zaobići po koju uzanu stenu. Zastao je, posmatrao je oko sebe. Tišinu je prekidalo samo šnjuranje po koje veverice i njegovi sopstveni koraci. Smireno je odmicao prema dole. Iz misli ga je na zemlju vratio hitri hod po suvom lišću. Već je bilo popodne i dosta vremena je proveo u hrastovoj šumi. Učinilo mu se da čuje vodopad na domak kojeg se nalazila baza. Uz malo nade, izdašna državna subvencija, možda jedno objašnjenje i, eventualno, auto.
Do baze je vodio prohodniji zemljani put koji se usled hodanja mogao napraviti kao vodeći put do istraživačke stanice. Tamo su pored namirnica odneli i obilne količine rezervnih delova za zamenu, papir, boje, zatim alat i razne vrste predmeta za upotrebu koji su potrebni za život. Svaki službenik ih je prema svom ćeifu tamo sakupljao. On je, na primer, na račun instituta u kuću doneo tablete za prečišćavanje vode, konzerve i manje alatke, ali zbog ostalih se tu nalazilo šest-sedam sekirica i nikada nije mogao da shvati šta će raditi sa više hiljada nagomilanih žileta. Voleo je da obitava u bazi jer tamo nije dolazilo mnogo ljudi i Šamuku je mogao redovno da premazuje uljem. Izdržao bi tek toliko da leti jednom u nedelju dana ili dve strči u selo, eventualno do grada.
Kada je stigao do vodopada, skoro da je smetnuo sa uma iskustvo iz istraživačke stanice, skoro da je sa olakšanjem merio svoje korake, samo što je Šamuka odjednom zastao. Nije ni pomislio da će u životu imati neprilike sa vodopadom. Od slapova se ništa nije čulo. Zalegao je i otpuzao do klizave stene odakle je mogao da razgleda okolo. Posmatrao je svojim dvogledom. Vrata kamene zgrade su bila širom otvorena, a terenac je stajao malo dalje od njih. Smrkavalo se. Nekih petnaestak minuta je posmatrao okolinu. Potom se jedna srnica odgegala do vrata zgrade, očigledno je da se nije ustručavala, tako da se potom i on spakovao i spustio se merdevinama improvizovanim od lanaca.
Gledao je, nije bilo svetla, samo su zalihe solarnih baterija radile. Pokušao je da stupi u vezu preko radija koji se nalazio unutra, ali nije bilo nikakvog prijema. Na civilnoj frekvenciji se ništa nije čulo, osim na srednjem talasu vrlo tiho krčanje koje se ponavljalo na pet jezika, a za koje tu gore nije imao dovoljno osetljiv uređaj. A mobilni nije ni uključio. Čak je i Šamuka slutio šta se dogodilo, u vazduhu je to lebdelo već godinama unazad. Seo je na terasu na spratu da razmisli, sa puškom, nije se žurio. Uhvatio ga je mrak tako. Razmišljao je o tome koliko je moglo biti dobrovoljnih probnih subjekata. Šamuka je ćutao.
Radi sigurnosti se spustio na klupu, da ga ne iznenade, ali u okolini baze nije bilo žive duše. U gradu bi možda i bilo, ali ni tamo niko nije žudeo da ide. Ni inače, a kamoli sada. Nije dobio ni jedno jasno naređenje. Šta se to koga tiče? Šamuka je ćutao.
U zoru je sve spakovao u terensko vozilo, sve ono za šta je mislio da će mu dobro doći, a što je još moglo da stane pored namirnica. Pronašao je još dve puške i šest kutija metaka. Vozilo je okrenuo prema istraživačkoj stanici i smireno nagazio na gas.