Dvije priče

Buka i strijes

- Jebo ijekavicu! - povikao je Njarko Sitar Prepodob, jedan od marginalaca sa velikim mudima, poslednji urbani lik u selu. Odlučio je da gaji konoplju i gljive ludare, nosio veliki slameni šešir i hodao go i bos po selu, čak i u novembru. Sreo sam ispred konjušnice, gde je obično sakupljao potkovice i popunjavao tikete.

- Njarko - rekao sam - Nisam spavao već tri dana. Stalno buše u mom komšiluku, burgijaju, lupaju... Baba i deda se svađaju u stanu do mog, a Nebojša odozdo pušta death-metal po ceo dan. Ja sam introvert sa pojačanim neuroticizmom, kao i ti, znaš da mi je teško da zaspim...

 - Ja nisam introvert - rekao je Njarko. - Pervert, možda... Delinkvent - gotovo izvesno. Ali, umem bar da se opustim. I boli me drvo za V srpski ustanak. Ja sam ti, burazeru, skapirao kako ovde stoje stvari.

- Pa čekaj, nije valjda da je konzumiranje tih trava jedini izlaz. A istočnjačka meditacija? A zagledanje u sopstvenu dušu, bičevanje i post? A sedenje u pećini u društvu slepih miševa i srpskih akademika?

- Ma, nije to jedini izlaz. Možeš da zagnjuriš glavu u onu septičku jamu i da ti bude bolje. Moraš da se isključiš.

- Kako bre da se isključim - rekao sam. - Kako se to radi?

- Bleneš u jednu tačku i ne trepćeš. Kad ti postane toplo u slepoočnicama, lupiš se u čelo tri puta otvorenom šakom.

- I to je to.

- Ma nije. Posle toga treba da popiješ litar alkoholnog pića naiskap. Možeš u alkohol i da umačeš hleb. Tek posle toga, bićeš stvarno sposoban da ne reaguješ na uticaje iz spoljnog sveta.

- Ali, Njarko - rekao sam - Ja ne želim da postanem kamen, meni je samo potreban tajm-aut od stvarnosti.

- Aha - rekao je Njarko. Onda korov, gljive i zemni gas. Mada, ne bih ti to preporučio. To je za ekstroverte.

- Imaš li neki čep za uši viška? - upitao sam.

- Imam smrdljivu čarapu. Hoćeš?

- Imam i ja smrdljivu, šta će mi. Čepići su mali, fini, od sunđera.

- I čarapa je mala, fina, od sundjera.

- Možda može potkovica da se nagura u uvo - rekoh. - Daj da probam.

 Prodavačica u Maksiju me je čudno gledala. Potkovica mi je virila iz uva, ali uprkos tome, jasno sam čuo veliki hit Van Morisona Crazy Love. Kupio sam tunjevinu, šampinjone, veliku plastičnu lutku, knjigu o Žućku, pelene, mašinku, gumene metke i 300 grama parizera.

Kad sam došao kući, video sam kako su mi burgije plafon pretvorile u švajcarski sir. Veliki kran sa betonskim pločama stajao je nasred kuhinje, a oko njega je nekoliko monaha klečalo.

- Bog je ljubav - govorili su tiho.

Posle toga je izvesno vreme bilo mirno. Čekao sam da kap vode sa slavine, koja je inače neprestano curila, padne i izazove eksploziju.

- Čini mi se da beba plače - reče mi monah sa plavim očima.

Izvadio sam potkovicu iz ušiju i oteturao se do sobe. Tamo, u sobi, čekalo me je iznenađenje.

Grupa uniformisanih ljudi okružila je kolevku. Neki su držali zvečke, neki pravili smešne face, neki izbuljeni plazili jezike i ispuštali zvuke.

Shvatio sam da će mi tako biti do kraja života, da neće biti mira i spokoja u ovoj našoj košnici, da ne živim na pustom ostrvu i da je nemoguće biti izolovan sve vreme.

Pozvao sam ih u kuhinju, isekao im tortu i počeo da se ponašam onako kako društvene konvencije nalažu. Možda su oni ljudi oko kolevke bili sve što mi je u životu ostalo. Možda je neophodno da ih zavolim, makar mi se betonske ploče srušile na glavu.

- Najmiliji moji! - rekao sam. - 3 287 256 decibela ne mogu nam ništa!

Monasi su u međuvremenu pojeli tortu, ustali sa poda i otišli. Dakle, kome je do tišine, treba da ode u manastir. Pomislio sam na Njarka, koji je poslednji rođendan slavio pre tridesetak godina, u vreme dok ekstazi još nije bio izmišljen. U glavi sam stvorio njegov lik, njegove dobre, tužne oči, široki nos i rupicu na bradi. Da je tu sigurno bi mi rekao da pustim burgije i čekić u svoje srce, da iskuliram, da je život samo kratrkotrajni bljesak i šum.

Eh, Njarko, Njarko, lako je tebi. Treba talenta za sreću.

Marinu Abramović za predsednika

Opaki virus geopolitičkog pseudoangažmana uvukao mi se u guzicu i ne da mi mira. Tu, u sadejstvu sa otužnim ukusom progutanih reči, čini raznorazna zlodela. U guzici već žive bakterije i nije ni čudo što mi je crevna flora narušena. A i pun mi je kurac političara, izbora i strateških pravaca kojima ćemo posle izbora krenuti. Koliko mogu da vidim, zemlja se otvorila. Kažu da postavljaju cevi, ali ja sumnjam.

 U jednoj od takvih rupa performans izvodi moj drug Dragoljub. Performans se sastoji u tome što pokušava da od prolaznika izmoli uže, istovremeno izvikujući parole socijalizma. Tu u kanalu je već nekoliko dana. Vidno smršao, izbuljenih očiju, ne da svoj umetnički integritet i ljudsko dostojanstvo.

- Ne vredi, Dragoljube - kažem mu. - Nema više onih koji razumeju tvoj sofisticirani umetnički čin. Ovi šakojadići gutaju igrani program RTS-a, travestije sa Pinka i “grupni seks” sa B92 i FOX-a. Zemlja nam se pretvorila u svinjac. Kome se dokazuješ?

- “Marinu Abramović za predsednika!” - razdrao se Dragoljub. - “Rašu za premijera!” - “Dole Habsburgovci!” Nažalost, glas mu je bio slabašan, a poruke nisu ništa značile glasačkom telu. A glasačko telo samo je amorfna masa, rulja koja može da se homogenizuje zapaljivim govorima političkih lidera, ogrezlih u porocima svake vrste. Jedan od njih je stajao na bageru, nekoliko metara dalje i mahao rukama.

- Ja sam kralj guštera! - vikao je, i izgleda da je to delovalo na masu. - Ne daju nam da pečemo vola na centru! - ponavljao je svoju mantru. - Ne daju nam da pečemo vola na centru - čulo se iz mase.

Masa je zatim grunula u školu i od nje napravila kafanu. Rupe na asfaltu su se potom grupisale i napravile jednu veliku rupu. Dragoljub je bio sve zabrinutiji, kako za izvođače kulturnih radova, tako i za putare, konzumente kulture i svoju babu, koja je već dvaput lomila nogu zbog lošeg asfalta.

- Ja ću ti baciti uže - rekao sam Dragoljubu. - Proći će i njihovo.

- Majku im jebem - rekao je Dragoljub i zavezao uže oko pojasa. Primetio sam da je u utrobi zemlje bio vrlo kreativan. Urezani pentagrami oko pupka, slepljeni kapci, plavi prstenovi od psećih ogrlica oko vrata, tetovaže pelagonijskih muflona na podlakticama...

Posle smo u školi pili grejanu rakiju i evocirali uspomene: paljenje Rajhstaga, paljenje Skupštine, paljenje Rima, paljenje strnjike pored puta za Staru planinu... Dragoljub je bio vidno uznemiren. Bio je školovani glumac i talentovani likovni umetnik. Nije mu bilo svejedno što su mu pozorište zatvorili, a nijednu svoju sliku nije uspeo da proda još od 1899. godine.

 Dok smo pili, povremeno smo bacali pogled na rupu pod našim nogama. Dizali smo noge na šamlice, za svaki slučaj. Kad je došlo vreme da odemo kući da se izbljujemo, više nije ni bilo ulice, samo jedna velika rupa ispred kafane. Iz nje su dolazili glasovi koje smo prepoznavali: glas onog političara, glas Dragoljubove babe, glas Stjuarta Litla, Lajkin lavež, čak i moj glas iz srednjoškolskih dana. Dragoljub mi reče da je ovo kraj performansa.

- Pazi, kad bi iko od ovih koji će nas nadživeti imao mozak, mogao bi da kaže kako je ova fina metaforičnost našeg propadanja zaista predstavljena na jedan rafinirani, poetski način. Znaš, čini mi se da reči uvek naruše svečanu tišinu propadanja.Zbog toga ja idem kući, a ti izmi ovaj konopac i upotrebi ga na najbolji mogući način.

Dragoljub je zakoračio ka rupi. Dok je propadao, razmišljao sam o tome koliko je ovakvih divnih, dragocenih osoba nestalo poslednjih godina. Želeo sam da da verujem da je njihovo nestajanje deo njihovog performansa, ili naprosto posledica rasedanja tla.

- Ne daju nam da pečemo vola - čulo se iz rupe, dok sam obmotavao uže oko struka i na glavu stavljao šlem.

Ivan Potić, rođen 1972. godine u Zaječaru, osnovnu školu i gimnaziju završio je  u rodnom gradu. Diplomirao je na  Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsjek  Povijest umjetnosti. Autor je tri prozna djela –  knjiga kratkih priča Vratolomije (2003), u izdanju Matice srpske iz Novog Sada i To što je stvorilo čoveka (2005), u izdanju Filipa Višnjića iz Beograda, koja je u godišnjem pregledu Vase Pavkovića u listu Danas (decembar 2005) uvrštena u deset najboljih pripovjedačkih knjiga u toj godini, a treća mu se prozna knjiga pojavila u maju u izdanju Književnog društva Sveti Sava. Priče i poeziju objavljivao je u brojnim srpskim časopisima. Prevođen na poljski jezik. Autor songa za zaječarsku Gitarijadu, dobitnik Politikine nagrade za najperspektivniji bend 1991. godine. Autor mnogih kataloga, organizator izložbi, jedan od osnivača festivala alternativne kulture Zalet. Radio honorarno kao novinar (019) i kao radio-voditelj. Pjevač je Slama. Trenutačno je zaposlen u Istorijskom arhivu Timočka krajina kao bibliotekar.