Možete li nam opisati nastanak filma Kino Crvena zvijezda. Kako su vas zainteresirale pronađene snimke?
Razlog je osobne, emocionalne prirode. Na ruševinama kina mog djetinjstva sam u ratno doba našao ostatke filmskih vrpci; te su vrpce bile sve što je ostalo od mojih mladenačkih snova.
Vrpce su bile u jako lošem stanju. Napravio sam njihove presnimke i jako su me se dojmile. Pokazao sam ih kustosici Klovićevih dvora Marini Viculin, danas nažalost pokojnoj, i ona me ohrabrila da ih uobličim u projekt; rezultat toga je bila istoimena izložba sastavljena od niza povećanih filmskih fotograma s motivom Starog mosta u Mostaru, a potom i ovaj film. Da nije bilo Marine i njenog utjecaja, teško da bi se ovaj film dogodio, ona mu je mama.
Jesu li one izabrane iz veće količine pronađenih filmskih vrpci ili su sve snimke bile na istoj roli filma?
Našao sam ostatke filmskih vrpci, potrgane, zgužvane i prljave, nisu ni bile na roli. Nisam ih gledao, stavio sam ih u plastičnu vrećicu i ponio sa sobom. Prošlo je preko petnaest godina kad sam se usudio baviti njima. Bila su dva tipa materijala: crno-bijeli snimci dokumentarnog karaktera i materijal u boji neraspoznatljiva sadržaja. Toga sve u svemu nije bilo puno, tek za nekih petnaestak sekundi filma. Mislim da je ukupno negdje između 300 i 400 fotograma. Vrpcu je trebalo prvo povezati, očistiti i polijepiti da bi se moglo išta s njom. Za to dugujem veliku zahvalu filmskom tehnologu Ernestu Greglu, koji mi je nesebično i znalački pomogao.
U filmu se ponavlja istih nekoliko kadrova više puta. Opišite nam proces montaže i koliko su za film ključne upravo montažne odluke?
Za montažno sam rješenje zahvalan filmskom montažeru Slavenu Zečeviću, koji je materijal strukturirao u ritmu kakav sad vidimo na ekranu, i poigrao se s ovim prekidanjem pokreta i nemogućnošću da se ponovno ostvari reprodukcija kretanja, kao i s nemogućnošću da se komunikacijski krug između filma i publike uistinu ponovno zatvori.
Kako su nastali šareni prijelazni kadrovi i kako je odabran tip efekata koji su vizualno mijenjali snimke?
Nisam ni imao puno izbora, materijala je bilo jako malo, imao sam koliko toliko povezanog materijala tek za nešto više od desetak sekundi - a film sada traje preko deset minuta. Ti obojeni kadrovi nastali su propadanjem vrpce, i svojom enformel teksturom sami su se nametnuli kao iznimna vizualna atrakcija.
Pronađene snimke nisu ni na koji način vizualno mijenjane. Rekonstruirani film ili, bolje rečeno, povezane komadiće filmske vrpce pregledavali smo na montažnom stolu koji ima naročit sustav optičke reporodukcije, drukčiji od onoga u filmskim kamerama i projektorima. Kad sam vidio kako materijal na montažnom stolu snažno djeluje, znao sam da je mom lutanju došao kraj, te sam odlučio na ovaj način napraviti film. Naročita vrsta pretapanja jedne sličice u drugu karkteristična je upravo za projekciju filma na montažnom stolu, kao i manipuliranje pokretom, promjenama brzine i smjera. U filmu nema digitalnih efekata, tek je kamerom zabilježeno kretanje vrpce na montažnom stolu, u onom obliku kako ta vrpca zaista i izgleda.
Koja ranija iskustva imate s found footage filmovima, kako u gledalačkom, tako u stvaralačkom pogledu?
To je meni zanimljivo, ali dosad nisam ništa radio na taj način. Ali moram naglasiti da je moje iskustvo ovdje iskustveno, doživljajno, a ne formalno. Ne bih imao potrebu baviti se ovim nađenim snimkama na taj način da nemaju veze s nečim u meni proživljenim.