Ostaci pohranjeni.
Srećno opušteni udovi
pod balkonom obasjanim mesečinom.
U pozadini nešto lišća
crnog kao kosa.
– Kafka
*
Deda je bio đubre. Rekao sam mu to. Igrali smo šah. Zapravo, simulirali smo partiju. Bio je nesposoban da zadrži misao. Ono što je on poznavao bila su pravila. Premalo za bilo šta. Držao je u ruci pešaka kom smo mi deca, dok smo bili deca, otkinuli glavu. Odgrizli glavu. Pretvarao se da misli. To me je i dovelo do toga da mu kažem, to večito pretvaranje, travestija pravog pokušaja. Pogledao sam ga u oči i rekao mu. Onda smo razgledali. Jedan mimo drugog. Bio je prljav. Mesecima nije očistio pod. Neuredan. Zapušten. Ni nalik kompletnom čoveku. Grejao je isključivo kuhinju i spavaću sobu. Ostale prostorije bile su ledene, poput praznih štala u kojima je preostao dah stoke. Često sam mislio kako je tu kuću nemoguće srušiti, kako je nemoguće savladati nešto toliko teško. Onako polupijan spustio je pešaka na pogrešno polje. Privukao je stolicu stolu i uneo mi se u lice. Mrzeo sam taj odurni, jeftini losion za brijanje koji je kupovao u trafici ispred zadružnog doma. A brijao se jedino nedeljom. Te nedelje, on je izgovorio:
Misliš da ja to ne znam?
Ustao je i oteturao se do svinjca, noseći kantu s pomijama. Zaudaralo je iza njega. Nikada ga više nisam video. Živog.
*
Kada su mi javili da je umro, pomislio sam kako je u pitanju banalna formalnost. A onda se oglasio advokat.
Sedite, poštovani. Znate, Vaš je deda bio, ako mogu tako da kažem, čovek na svoju ruku. Video sam ga samo jednom. Pozvao me je u petak, tražeći da se sretnemo u nedelju. Pokušao sam da mu objasnim kako to ne dolazi u obzir i kako ne radim nedeljom, ali on je decidirano odbijao svaku drugu mogućnost. Ponavljao je kako će mi pokazati uverenje o potpunoj duševnoj prisebnosti i kako će ga svakako priložiti, a sve u nameri da njegova volja ne bude dovedena u sumnju od strane onih naslednika koji bi se mogli naći izneverenim po pitanju zaostavštine. Ubedio me je, znate, svi mi ponekad pravimo ustupke. Vi ste mlad čovek, razumećete s vremenom. Istrajavao je na tekstu testamenta, te me je ovlastio da ga pročitam nad njegovim otvorenim sandukom. Na tome, da sanduk bude otvoren, eksplicitno je insistirao. Sad, vi znate da je on preminuo od tumora na mozgu i da je juli mesec pa... Kako hoćete. Meni je to, znate, zazvučalo dosta bizarno i ne mogu da kažem kako sam ga sasvim razumeo. Ali, i to je deo nezahvalnog posla kojim se bavim. Šta ćete... Dakle, ovako počinje: „Ja, đubre M. S., ostavljam svoju kuću sa svim onim što se u njoj nalazi, ponavljam, s apsolutno svim onim što se u njoj nalazi, svom unuku M. V. Njemu određujem mali uslov – potrebno je da prvo popodne i noć između nedelje i ponedeljka po mom skapavanju provede sam u kući koju mu namenjujem. Svi ostali pravni naslednici, moja deca i unuci, isključeni su iz zaostavštine. Ukoliko bi se ma ko od njih žalio povodom moje poslednje volje, te ukoliko bi pokrenuo parnicu za utvrđivanje nužnog dela koji mu zakonski pripada, upozoravam sve i prilažem proračun o vrednosti ukupnog poseda. Ako takvog bude, neka se namiri prodajom zemlje ili ušteđevinom koju posedujem. Osim ovoga, neka svima bude jasno da sam, ja, đubre, M. S., bio iz korena svestan u trenutku zaključenja ovog akta, te kao dokaz prilažem psihijatrijske nalaze koji će to potvrditi. Na svu sreću, više se nećemo videti. Amin.“ Eto, sad ste i Vi čuli. Ovlastio me je da organizujem sahranu, da obavestim jedino Vas i zabranim sveštenicima da, kako je rekao, „priđu groblju“ za vreme pogreba. Sve mi je unapred platio. Pošten je čovek bio, taj Vaš deda.
*
Advokat je vozio do sela. Mene je od jutra sve umaralo. Osluškivao sam vremensku prognozu, a sve što sam shvatio je da se nešto prognozira. Advokat je imao dovoljno glasne zvučnike. Putem nas je pratilo tegobno sivilo skoro svega. Dan ranije pozvao sam oca. Javio se, istinski obradovan. Saopštio sam ocu da mu je umro otac. On me je pitao kako sam i šta radim inače. Ponovio sam mu da je deda mrtav. Odgovorio je da to nije ništa novo. Rekao sam da ću otputovati u selo, te da je sahrana u nedelju, tri po podne. Rekao je da pozdravim tetke i da ni u kom slučaju ne dajem novac za sahranu. Dodao je da starog dripca bace psima ako nije sve unapred platio. Dodao je ili lavovima i zakikotao se.
Golovrata ptičurina se šepurila po sušom spaljenoj zemlji pokraj koje smo prolazili. Majka me je puno pozdravljala, čini mi se. Prekinuo sam je. Nisam imao šta da joj kažem. Majka mog oca umrla je pre no što sam se rodio. Advokat je pričao o penziji. Natuknuo sam mu kako muzika najviše od svih umetnosti ispoljava funkciju bezinteresnog dopadanja, jer je preapstraktna, te ne daje povoda niti osnova naknadnim tumačenjima. Lepota bi, samim tim, bila uopšte nedostupna, ako prihvatimo da je strogo zadržana unutar sebe. Advokat je vispreno primetio: Da.
Pojačao je. Gas i muziku. Bili smo blizu.
Na ulazu u selo advokat je turobno konstatovao: A sada, neka nam je bog u pomoći.
*
Automobil smo parkirali pod čvornovatim stablom koje je štrčalo pred kućom, nesrazmerno u odnosu na bilo šta iz okoline. Dvorištem je defilovao razulareni šljam. Sanduk su izneli i postavili na kolica. Jedan je, leđima okrenut kolicima, ležerno pišao. Komično uparađena bitanga, okićena značkama s Titovim likom, šamarala je guravu staricu iza poljskog toaleta. Uskomešane, prerasle svinje, pokušavale su da nahrupe iz obora, goropadne i zapenušene. Kod štale sam ugledao ženu koja je naročito podsećala na očevu mlađu sestru. Uvijena u masne prnje, vabila je snažnog, crnog jarca, odmetnutog na mahovinom obraslom krovu šupe. Za njom se vukla kratkonoga, isprepadana mačka. Pogledao sam ka advokatu: nalivali su ga nekim smrdežom iz flaše. Opirao se, bespomoćno, stegnut i usplahiren. Odlučio sam da razmišljam o majmunima.
Masivna, svetlozelena kapija bila je širom otvorena. Dedini poštovaoci mogli su nesmetano da ulaze i izlaze kako im se prohte. Bilo ih je neshvatljivo mnogo, tih brojgelovskih kreatura. Retki su mi se obraćali, a njihovo skvičanje je pokazivalo da nisu upoznati s tim ko sam ja i zašto sam tu. Neasfaltiranim putem prolazio je mečkar. Matorog, krmeljivog medveda uznemirila je gungula, okrenuo se ka dvorištu na čijem su centru bila postavljena kolica s pokojnikom i besno zamumlao. Stigao je sveštenik, ali su ga s praga oterali susedi, samoinicijativno obezbeđenje skupa. Potražio sam advokata: pridržavao se za baštensku ogradu i raskopčavao okovratnik, delovao je zanemoćalo i kao da je dehidrirao. Ohrabrivao sam ga i rekao mu da izdrži još malo. Bilo je dva i petnaest. Obećao mi je da će sve proteći u najboljem redu. Odrasli smo ljudi, dodao je.
*
Frenetično su mu aplaudirali dok se dovlačio do sanduka. Stavio je naočare i ozbiljno proučavao tekst testamenta. Nije to bio dug tekst, možda ga zna napamet, pomislio sam. A možda mu je lakše tako, nego da gleda u mrtvaca. Ispravio se, zastao na momenat, svi su zaćutali, i tek je tada počeo. Krenuo je s vidnim samopouzdanjem i zauzeo pozu vanrednog govornika.
„Ja, đubre, M. S., (čim su čuli reč đubre, kao da su se skroz-naskroz obeznanili i izgubili i privid samokontrole, Đubre, đubre, dobacivali su, Živelo đubre!, nekoliko kapa poletelo je u vazduh, Triput ura za đubre!), ostavljam (advokat je naglasio ovu reč, kao da ona ima magijsko, sedativno dejstvo, i zaista su se primirili) svoju kuću sa svim onim što se u njoj nalazi, ponavljam, sa apsolutno svim onim što se u njoj nalazi, svom unuku M. V. (Kome?, Ma kome on to?, dotrčala je ona žena koja se baktala s jarcem, možda je to bila moja tetka, i stegnula me za vrat kvrgavim prstima). Njemu (Kome?, Kome?, Koji je taj?) određujem mali uslov – potrebno je da prvo popodne i noć između nedelje i ponedeljka po mom skapavanju provede sam u kući koju mu namenjujem (Urrrrra, danas, danas je to!). Svi ostali pravni naslednici, moja deca i unuci, isključeni su iz zaostavštine. (Štaaaaaa?, oslobodio sam se stiska i odgurnuo ženu koja je pala na sanduk, oslanjajući se rukama o njega). Ukoliko bi se ma ko od njih žalio povodom moje poslednje volje...
Finalni deo nisu čuli. Ludak! Budak! Međusobno su se gušali i grebali. Popeo sam se na bunar. Izlazi napolje! Napolje! Nisam očekivao da će biti toliko lako. Grupisali su se i razišli. Niko me nije ni pogledao. Advokata sam platio, ušmrkivao se na mom ramenu pri rastanku. Onima koji su bili na začelju kolone najavio sam da je novi termin sahrane ponedeljak u tri. Dedino lice je bilo modra mrlja. Zatvorio sam sanduk i ugurao kolica pod šupu.
*
Ležao sam na dedinom krevetu i pitao se da li je tu i umro. Nije bilo nikoga ko bi mi rekao ma šta o tome, čak nisam bio siguran ni da mi je ona žena tetka. Godinama nisam dolazio, stvari su se promenile, i ljudi su se promenili. Skinuo sam košulju i ležao, go do pojasa. Nije bilo mračnije sobe od te; naspram kreveta je bio prozor, nefunkcionalno okrenut ka komšijskom zidu, kuhinja, s kojom je soba bila spojena, nije imala prozore, vrata spavaće sobe i hodnika nisam otvarao. Na polici ispod isključenog televizora stajala je ista ona šahovska tabla. Neke stvari se uopšte nisu promenile. S desne strane, ukoso od kreveta, nalazio se sto za osam osoba. Tu su sedeli, nekada, nisam to zaboravio.
Oko šest sati postalo je strahotno zagušljivo, nešto se spuštalo u sobu s tavanice i zidova okrečenih pomoću malograđanskih molerskih šablona, najčešće s vegetativnom ornamentikom ili likovima anđela, nešto nalik gustoj, viskoznoj masi. Pragovi su bili lakirani i ofarbani u boju zemlje. Deda je uvek govorio kako će da prilegne malo, tek da prebaci san ili da ispravi leđa, nakon čega bi prespavao popodne. Hrkao je i krkljao u snu, plašio sam se toga, izgledalo je kao da ga nešto steže i probada, oduzimajući mu vazduh. Nisam preterano razmišljao o tome kako mu ležeći u kući ispunjavam testamentarnu želju, bio sam premoren i bilo mi je dosta. Zaključao sam i kapiju i ulazna kućna vrata pre no što sam legao, da mi ne dosađuju. Spavalo mi se, setio sam se venčane dedine i babine slike iznad prostranog bračnog kreveta u spavaćoj sobi, naši starci su vodili računa o tim slikama, patetično su ih retuširali, pravili lepše ljude. Sklopio sam oči i slušao melanholičnu trubu sa radija.
*
To je bio on, bez sumnje.
Bio jednom jedan čovek i imao jednog sina i dve ćerke.
Ništa nisam razabirao, neko je zatvorio sve drvene kapke na prozorima ili je bilo jako kasno.
Imao je i ženu, ali ona nije poživela. Nije poživela, hehehehe...
Kako si izašao? Ja sam te zatvorio, kako si izašao?
Nije bio zadovoljan ženom i decom taj čovek, nisu mu se sviđali. Baš mu se nisu dopadali.
Gde si? Odakle govoriš? Ono nešto s tavanice i zidova nije mi dozvoljavalo da se pomerim.
Bio je nesrećan, i nije znao šta da radi s njima.
Sedeo je za stolom. Bio je to on i nije bio on, i manje i više od njega istovremeno. Nadvio se nad sto i pokušavao da u mraku poređa šahovske figure. Zbunjivao ga je položaj ugaonog crnog polja, uvek je bilo tako. Gde ono dođe, levo ili desno? To jeste bio on, žućkasta smesa njegove pogane fizionomije ljuljala se na jednoj od stolica.
Kako si izašao? Ko te je pustio?
I njegova je žena postala nesrećna, pa je krenula da priča o svojoj nesreći okolo po selu, a tamo su se našli neki da je uteše. Bilo ih je iz svih delova sela, i oni su se prosto nadmetali koji će je više utešiti. Tešile su je i pojedine žene, ali su posle nekog vremena prestale i prepustile to muškarcima, smatrajući da ovi to uspešnije i bolje rade.
Jasno je pričao, ali to nije bio njegov glas ni njegov ton. Tiho je škriputalo iz žućkastog obličja. Kontrakcije su izazivale paniku i preznojavanje, nije ličilo na san, hteo sam da odem i umijem se, ili da se istuširam, da uradim nešto sa sobom.
Sedeo je tako čovek i nadao se da će sve proći, ali nije prolazilo, došle su glavobolje, groznica i nesanica, a nezadovoljstvo je bivalo sve veće i snažnije, pa je postalo mučnina. Čudio se čovek, kako baš njemu da zapadne ta mučnina na svet i kako da se oslobodi te mučnine, jer nije mu bivalo lakše ni dok se brijao, suočen sa sopstvenim licem u ogledalu. Od dece mu se činilo da su čudovišta koja ga progone i koja će se jedne noći zavući u njegov krevet, gde će mu konačno ispiti i poslednju kap krvi. Ništa ih nije razumeo, čuo ih je kako blebeću i mekeću, te je i sam počeo tako da im se obraća. Kako je vreme prolazilo, sve mu se vidljivije pokazivalo da ta deca nikako ne mogu biti njegova, da je prevaren i da bi trebalo nečim nadoknaditi ujdurmu koja mu je priređena. Noćima mu je bivalo najteže, žena ga je progonila po krevetu, a on se izmicao i odupirao, nije joj dozvoljavao ni da ga dotakne, sumnjajući u pakosne mađije i satanske namere.
Vrata spavaće sobe su se otvarala, i mrak odande se ukrstio s mrakom iz sobe u kojoj sam ležao. Neko je koračao, iz jednog mraka stizao u drugi.
Išao je čovek selom, baveći se svojim poslovima i osluškujući glasove, a tih je glasova bilo sve više, umnožavali su se, a s njima i mučnina. Jedne ga je večeri presreo stvor kakvog ni pre ni kasnije nije u selu video, došapnuo mu nešto i nestao. Tu je noć čovek proveo budan i, pušeći cigaretu za cigaretom, kraj bunara dočekao zoru. Kad se razdanilo, uputio se kod jednog koji je sve mogao da reši bez mnogo buke i uplitanja, i poručio deset džakova cementa i deset džakova peska.
Žena sa slike stajala je između kreveta i stola, ne prilazeći ni jednom ni drugom. U beloj bluzi, mirisala je na maglu. Deda se nije osvrtao. Masirao je slepoočnice, sve intenzivnije. Usta su mi bila otvorena, krivio sam ih, plašio sam se da će mi zubi poispadati od pritiska u usnoj duplji.
Boli me... kao i pre. I čovek je te džakove... Šta li je onda bilo, ubij me, ne mogu da se setim.
Silueta žene bivala je sve izraženija, potiskivala je njegovo žutilo u drugi plan, obrisi su joj se zaoštrili, kao da je uklesana u tamni prostor. Svetlelo je od nje. U ušima mi je bubnjalo nešto poput voza dok ulazi u stanicu, cvililo je, ječalo i jačalo.
Njegova su deca pitala... a on im je odgovorio... on im je odgovorio da nema šta oni da pitaju, on će njih da pita, gde su oni bili dok im je mater umirala, šta su oni radili, zašto joj nisu pomogli, šta ima sad da pitaju? Ummmmmmm, glavu ću svoju da ubijem, da ubijem, da ubijem, da sa njome prekinem...
Izranjala su dečija lica, jedno iza peći, jedno na kuhinjskom pragu, treće ispod kreveta na kom sam ležao. Dve devojčice i dečak. Nisam mogao da gledam, mogao sam da umrem, ako postoje pravi momenti za to, možda sam tad mogao.
Jesam li vas lepo pitao šta ćemo? Šta ste mi rekli? Ništa. Kao ni sad. Ne gledaj me! Odbij od mene, nisam vas željan. Živite svoj život, ne branim vam ja. Zdravi ste i pravi, ne mešajte se, to ćemo ona i ja. Ona je to i započela, evo vam je pa pitajte, prekinite da zverate kao usrani, glava me boli i od nje i od vas. Kad sam pitao šta da radimo, šta ste rekli? Majka vam je umrla, šta da radimo, vas dve ste neprestano slinile, odvratna deca, uvek ste bili odvratna, odvratna, odvratna deca, nikada nisam mogao da vas podnesem, dalje od mene! Ti, koliko si imao, dvanaest godina? Kako ništa nisi znao s dvanaest godina, i tebe sam pitao, ako ove dve nisu gram mozga imale ni onda ni tad, samo si cmizdruljao, ti si je ubio pa ti si je ubio, ja sam video, pa šta ako si video? Šta sam ja sve video! Nikad ti nećeš videti ono što sam ja video i čuo, vašljivče vašljivi, jesam li ti rekao, kaži!, jesam li ti rekao, pa kaži onda, seme ti se zatrlo podmuklo, i šta si ti uradio, šta si ti uradio, ništa nisi uradio, jesam li vas sve pitao, jesam li svakog od vas ponaosob pitao šta ti misliš i šta ti misliš i šta ti misliš, i svi ste vi mislili da je najpametnije kako ja kažem, i kad sam vam rekao, možda ćete u dom, možda kod rodbine, možda na ulicu da prosite, laprdajte vi okolo što ne treba da se zna, šta je onda bilo, ništa nije bilo, ja ću da vam kažem, stajali ste kao i sad što stojite i ćutali ste kao i sad što radite, a džakove ste i vi vukli, svi ste vi to radili, po dvoje je bilo, dečak i devojčica, devojčica i dečak, pa tako dvadeset puta, zato sam vam stalno govorio, ne prilazi bunaru, nema ništa interesantno tamo, a majko moja mila šta sam ja slušao iz tog bunara posle, nema dana ni noći, zaspao nisam dvadeset godina posle, nema ništa u bunaru, i džak ste pocepali na pragu pa sam morao da čistim do jutra, da ne vide cement, šta sam znao ko može da naiđe i šta može da pita, tuka pokvarena svašta hoće da pita kad nije ni vreme ni mesto, majka je otišla, da li ste razumeli, ti i ti i ti, lepo sam vam objasnio, a jeste i bilo tako, ona vas je napustila, ja nisam, evo mene i sada s vama, ona je otišla, đavo je po nju došao, nisam je ja udavio, krelče, ti si rekao da si video, đavo je to bio, a đavo može biti bilo ko i ti i ja i ona i ona i deca vaša, i onaj što sam mu kuću prepisao, neka vidi kakvi ste svi vi bili kad je đavo došao a vi mu ni reč niste rekli nego ste ćutali, kao da će proći mimo vas ako ne budete govorili, lude nijedne odrpane, i odrasli ste a ništa niste, ništa niste, đavo je tu bio, otišao i prošao, ne prošao, ostao, ko zna gde, u bunaru, ispod peska i cementa, ta je žena teška bila, onako ukočena, mučio sam se s njom, gde je đavo tada bio da mi pomogne, to vas ja pitam, zašto nije prišao da mi šapne kao što mi je noć pre toga šapnuo, i kako mi je vas ostavio da se patim evo i sad, teška muko, teška muko, šta sam doživeo, i evo šta nisam doživeo, dalje od mene, izrode, Biblijom ću te kad ti kažem ne obilazite oko mene seme vam bolesno imam ja posla i bez vas stojite ne mrdate pomozi ovamo da nabacamo još džakova još džakovadžakova puštajkad tikaž em ne steži takojei ona stezalabogjen eu bbio ostavljajjajnećešmen ejasamtiotacac mraaaaaaa ti kažempušt aj pupupupupupupupupupupupupupupupuupuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu
*
Prestalo je. Sat je označio tri posle ponoći. Vrata spavaće sobe bila su uredno zatvorena. Izašao sam u dvorište i odmakao se od kuće. Nehotično sam se naslonio na bunar. Pod šupom su se nalazila kolica na kojima je stajao sanduk s mojim mrtvim dedom. Video sam mrtve koji nisu do kraja umrli i žive koji su umrli a ostali da žive. Kad se razdani, otići ću u potragu za onim jednim koji može sve da reši bez mnogo buke i uplitanja, i poručiću dva kanistera benzina