Priredio Stefan Treskanica  

Fragmenti uz fašizam

Gojko Berberović, Njemačka 1932.

Izbori za zemaljske sabore u Pruskoj, Bavarskoj, Würtembergu, Anhaltu i za gradsko vijeće u Hamburgu, koji su provedeni 24. aprila o. g., imali su daleko veće značenje, nego li ga imaju obični izbori za zemaljske sabore. S gledišta njemačke i međunarodne politike naročito su bili važni izbori za pruski zemaljski sabor. Prusija čini teritorijalno i po broju stanovnika skoro dvije trećine čitave Njemačke, pa je uslijed toga predestinirana da igra odlučnu ulogu i u politici Reicha. Tu je ulogu ona igrala jednako za vrijeme starog režima kao i sada. Jedino je negdašnja Prusija pruskog kralja služila kao stožer reakcije u cijeloj Njemačkoj, dočim poslije sloma starog režima Prusija predstavlja glavni stup i obranu novog republikanskog i demokratskog poretka. To je zasluga socijalne demokracije, koja u glavnom kroz već dulji niz godina drži ključ političke situacije u svojim rukama. Ova činjenica pretstavljala je glavnu zapreku planovima reakcije i neprijatelja republikanskog i demokratskog poretka, pa su stoga oni svoja glavna nastojanja usredotočili oko toga da po mogućnosti čim prije izmijene ovu situaciju u Pruskoj sebi u prilog. Tako je prošle godine povedena akcija da se putem plebiscita iznudi raspust pruskog sabora, prije izmaka njegove legislativne periode. Međutim tada ta akcija nije uspjela i tako su križani planovi reakcije, da se dokopa vlasti u Prusiji još prije izbora za pretsjednika Reicha. Kad se znade da je Hitler raspolagao s nekoliko stotina hiljada naoružane partijske vojske i da je njegov pokret očito težio da se, makar i silom, dokopa vlasti u Prusiji i Njemačkoj u svrhu zavođenja fašističke diktature, onda je jasno da se imade zahvaliti samo političkom držanju i žrtvama njemačke socijalne demokracije da se ti planovi nijesu ostvarili. U obrani republikanskog i demokratskog poretka socijalna demokracija nije se oslonila samo na svoj parlamentarni položaj u Pruskoj i u Reichu, nije nadalje bazirala ni na samom posjedu vlasti u Prusiji, nego je pravovremeno izgradila i svoje borbene organizacije da se njima posluži u slučaju eventualnog fašističkog puča. Razumljiv je stoga bijes Hitlerovih partizana na socijalnu demokraciju, koja je i fašiste prisilila da u svojoj borbi ostanu na terenu parlamentarizma i da se podvrgnu redu koji važi i za sve druge političke stranke.

Nakon neuspjeha kod izbora za državnog pretsjednika, Hitler je uložio sve sile da izvojšti odlučnu pobjedu u Prusiji i da onda posrednim putem zavlada i u Reichu. Međutim iako su nacionalni socijalisti prilikom pruskih izbora postigli ponovno ogromni porast glasova i postali najjačom strankom u pruskom saboru, ipak nijesu postigli apsolutnu većinu. Oni s tom većinom ne raspolažu ni u zajednici sa svim ostalim desničarskim strankama u novom pruskom saboru. To se vidi iz sljedeće slike o razdiobi mandata:

socijalni demokrati ... 93

centrum ... 67

državna stranka ... 2

komunisti ... 57

= 219

nacionalni socijalisti ... 162

njemački nacionalisti ... 31

pučka stranka ... 7

kršćanski socijali ... 2

Hanoveranci ... 1

= 203



Većina od 422 narodna zastupnika iznosi 212. Prema tome saborska većina mogla bi se obrazovati samo onda, ako centrum pristane na koaliciju s nacionalnim socijalistima. Da li će u tom pogledu doći do sporazuma još zasada se ne može predvidjeti, ali je svakako značajno da su nacionalni socijalisti prisiljeni na pregovaranje s drugim strankama, ako žele da učestvuju na vlasti. Zastrašujući primjer propasti svih stranaka t. zv. građanske sredine koje su sarađivale s Hitlerom služi kao memento centrumu, pa će on svoj pristanak na koaliciju s nacionalnim socijalistima činiti ovisnim od prihvata stanovitih uslova, a u prvom redu morat će tražiti da nacionalni socijalisti postanu običnom parlamentarnom strankom. U slučaju ako Hitler prihvati ove uslove može se očekivati da će uskoro doći kraj i nacionalno socijalističkoj demagogiji, koja će se na vlasti morati demaskirati. Treba naime znati da je Hitlerova nacionalno socijalistička “radnička” stranka okupila u svojim redovima nezadovoljnike svih mogućih kategorija, te da se ta šarena vojska mora raspasti, netom se dade Hitleru mogućnost da iskupi svoja obećanja.

Naravno ne bi bilo opravdano prerano se podavati nekom optimizmu, a naročito dok još hara sadašnja nezapamćena kriza i velika socijalna bijeda u Njemačkoj. Ipak se ne može preći preko činjenice, da je fašistički pokret u samoj Prusiji okupio preko 8 milijuna izbornika i da se još uvijek ne pokazuju znakovi njegovog padanja. Stranke građanske sredine, osim katoličkog centruma, jednostavno su zbrisane s površine. Politički život u Njemačkoj time je u velike pojednostavljen, jer mjesto nekih petnaest političkih stranaka od ranije mi sada vidimo samo pet velikih grupa: dvije na ljevici, dvije na desnici i jednu u centrumu. Ovaj razvoj prilika vrlo je poučan i za radničku klasu, koja mora da uvidi da je pocijepanost njenih redova glavni uzrok svim neuspjesima. Da nema borbe između socijalista i komunista, onda bi marksistička fronta i kraj svih postojećih teškoća bila nepobjediva. To se najbolje vidi i po sadašnjim izbornim rezultatima. Premda je fašistička navala bila koncentrirana protiv marksizma, ipak je on u glavnom sačuvao svoju snagu i promjena političke situacije ne dolazi uslijed poraza socijalista i komunista, nego uslijed poraza svih građanskih stranaka, s izuzetkom katoličkog centruma. U sravnjenju sa rezultatima izbora za Reichstag od 11. septembra 1930. socijalni demokrati sa svojih 4,674.943 glasa prema tadašnjih 4,989.471 glasova gube sada 314.528 ili 6,3 posto, a komunisti sa 2,819.602 glasa prema tadašnjih 3,141.453 gube 321.851 glas ili 10,2 posto. Gubitke socijalnih demokrata nijesu na sebe privukli komunisti, koji su i sami još više gubili. Pored toga i golema socijalna bijeda i besprimjerni porast nezaposlenosti nije doprinio jačanju komunističkih redova, nego je to nezadovoljstvo iskoristio fašizam. Tu činjenicu treba da komunisti dobro uoče i iz nje povuku potrebitu pouku.

(Socijalna misao, 5/6 /1. lipnja 1932./, 71-72)





Ernst Toller, Govor na kongresu PEN-klubova u Budimpešti

Mogućnici Evrope danas ništa više ne preziru nego duh, niko nema danas sumnjiviji položaj od čoveka duha. Kao da su badava živeli veliki ljudi 18. stoleća Voltaire, Diderot, Rousseau, pa Victor Hugo i Emil Zola.

Došlo je vreme za koje je Wieland govorio: Sloboda štampe je stvar i interes čitavog ljudskog roda, njoj imamo u glavnom zahvaliti današnji stepen kulture i prosvete na kojem stoji veći deo evropskih naroda. Ako nam se otme ova sloboda, onda će svetlo, koje nas sada razveseljuje, skoro opet nestati. Neznanje će se izroditi u glupost, a glupost će nas izručiti praznoverju i despotizmu. Narodi će opet pasti u barbarstvo mračnih stoleća a onaj ko će se usuditi da kaže istine, kojih prešućivanje ide u prilog ugnjetačima čovečanstva, biće obeležen kao jeretik i buntovnik i kažnjen kao zločinac.

Mi hoćemo otvoreno da govorimo. Takt je porok diplomata. Bilo bi bolje za Evropu i njene narode, kad bi diplomati imali manje takta – dakle kad bi govorili istinu.

Vrlina je književnika da nemaju takta to jest, da ne lažu, da ništa ne prikrivaju.

Ja volem mađarsku zemlju, ja se divim narodu Petöfia i Adia, ali ja se ograđujem od toga da bi povredio mađarsko gostoprimstvo kad govorim o borbi za duhovnu slobodu.

Među nama ima književnika, koji se mogu samo samilosno nasmejati na ideju duhovne slobode i socijalne pravednosti i zato je neispravno govoriti o pravoj zajednici ovde sakupljenih. Ne vrede za sve iste vrednote i norme, što jedan prezire je drugom važan zahtev, fundamenti koji nas nose su različiti i nijedna društvenost nas o tome ne može obmanuti. [...]

U Engleskoj su zabranjena dela Joycea, Lawrencea, Jamesa, Halla, u Nemačkoj je utamničen književnik Carl von Ossietzky jer je pisao istinu i zastupao nezgodno mišljenje, knjige Neukrantza, Marchwitze, sveska pesama Crveni signali i druga dela se zabranjuju; u Francuskoj progone Aragona [...]; u Italiji se ne smeju obelodanjivati knjige slobodnjačkih, italijanskih autora, knjige Remarquea i Gläsera se ne smeju prevoditi; u Mađarskoj, u zemlji u kojoj zasedamo, osuđeni su na višemesečni zatvor prevodioci dela Octave Mirbeaua i Marguerittea, prevodioca Remarquea progone radi pornografije, književnike, koji citiraju socijalističke autore bacaju u kaznione; u drugim zemljama se plene knjige, samo radi toga što su pisane jezikom, koji ne konvenira vladi.

Vi hoćete sjutra o tome diskutovati, kako se rat može zaprečiti “nepolitičkim” sretstvima. Ugnjetavanja i progoni vam pokazuju, da ste osuđeni na nemoć, ako vam političari brane nepolitički rad. Treba se odlučiti, da li se hoće biti objekt politike – onda se ne sme žaliti na ratove – ili biti subjekt politike – onda je treba oblikovati.

Ja vam podastirem predlog, koga podupiru poljski i jugoslavenski delegati: XI. internacionalni Pen-kongres, koji obuhvata književnike iz svih zemalja protestira protiv sve većeg proganjanja duhovnih radnika iz političkih i kulturno-političkih razloga kao i protiv zabrane njihovih dela. Kongres se odupire protiv tendence pojedinih vlada, da književnicima, koji zastupaju slobodna mišljenja, oporiče čiste motive i da ih osuđuje u tajnim raspravama. [1]

Ali nije dovoljno da primite predlog. Borite se! Branite se! Imajte hrabrost da nosite odgovornost! Što leži do nas! Što leži do naših imena! Zar se isplati za što drugo živeti ako ne za pravednost i slobodu! Moguće ja i moji prijatelji ne ćemo moći naredne godine da vam govorimo, moguće će naši glasovi biti ugušeni u ćelijama – pa što onda!

Ja pozdravljam književnike, koji ne sudeluju na dinerima PEN-klubova već moraju živeti u zatvorima jer su se borili za istinu i socijalnu pravednost.

[1] Ova rezolucija je prihvaćena od francuskih, engleskih, českih, danskih i drugih delegata s glasnim izjavama simpatija za Ossietzkog.

(Socijalna misao 5/7-8 /1. srpnja 1932./, 97-98; preveo Mirko Kus Nikolajev)



U Njemačkoj je kampanju za jedinstven front ljevice protiv nacizma još 1930. poduzeo tjednik Die Weltbühne, kao odgovor na prvi Hitlerov izborni proboj. Tjednik je uređivao nezavisni socijalist Carl von Ossietzky; u vrijeme dok su njemački socijaldemokrati i dalje vjerovali u Hindenburga, a Komunistička partija ustrajno prokazivala “socijal-fašizam2.

(Enzo Traverso, Fire and Blood: The European Civil War, 1914-1945, London: Verso, 263, 2015.)



Pozabavimo li se incidentima koje je KPD držala modelima masovnog [revolucionarnog] terora u kriznom razdoblju – Braunschweig i Nowawes iz jeseni 1931. – postaje jasno kako su oni bazirani na ad hoc suradnji različitih sekcija radničke klase, odnosno nekoj vrsti lokalnoga “jedinstvenog fronta” socijaldemokrata i komunista. Sve to ovisilo je o historijatu i strukturi lokalnog radništva, relativnome utjecaju dviju radničkih partija i, ne najmanje bitno – lokalnim obilježjima i sastavu vlasti. U Nowawesu, industrijskome gradu od oko 27.000 stanovnika na rubovima Velikog Berlina, vodstvo KPD-a ostalo je zatečeno relativno uspješnim izdržavanjem štrajkaškog vala. Val je pokrenut nakon ubojstva dvojice mlađih radnika od strane nacističkih jurišnika. Ipak, ono što se čini najznačajnijim jest da je u Nowawesu – unatoč koncentraciji znatnih privatnih industrijskih postrojenja – štrajk mahom izdržavan u općinskim uredima te mjestima gdje su nezaposleni angažirani na javnim radovima, a sve su to bile ključne lokacije radikalskog i komunističkog utjecaja.

O stanju u Braunschweigu – u kome je vodstvo KPD-a vidjelo uzoran spoj ulične obrane i protestnih akcija – imamo više saznanja, ali se i faktori djelovanja čine kompleksnijima. Braunschweig, znatno manji od Berlina, imao je izrazitiju koncentraciju radničkog stanovništva s visokim udjelom kvalificiranijih metalskih radnika, koji su još uoči Velikog rata razvili jak socijaldemokratski pokret. Radništvo Braunschweiga, poglavito mlađe, upisano je i u tradiciju nezavisne borbene solidarnosti: primjerice, uvođenje obaveznog plana štednje na radnike sa i ispod osamnaest godina tijekom Velikog rata u Braunschweigu je izazvalo masovne demonstracije, dok je u Berlinu jedini vid otpora bila širokopojasna pasivnost omladinaca i njihovih roditelja na individualnoj bazi. S obzirom na borbenu tradiciju, u Braunschweigu se između SPD-ovog desnog krila i KPD-a otvorio značajan prostor unutar kojega su militanti mogli kontinuirano djelovati. Možda i važnije, tijekom dvadesetih KPD je ovdje relativno slaba i nedisciplinirana organizacija, s obzirom na standarde partijske središnjice; 1929. lokalna KJVD [tamošnji SKOJ, nap. S.T.] radije trpi masovna isključenja nego da se povinuje sve izrazitijem limitiranju unutarstranačke demokracije. Pretpostavke su za suradnju između različitih članova radničkog pokreta u Braunschweigu dakle postojale, ali impuls masovnoj (obranaškoj) kolektivnoj akciji dala je činjenica izbora NSDAP-a na općinske pozicije u rujnu 1931. Veza između SA-terora i terora vlasti bila je očigledna i radnici nisu imali drugog izbora nego da zajedno istupe kontra istog neprijatelja. Vodeći se navedenim primjerima, jasno je da je voluntarističko uvjerenje rukovodstva KPD-a kako se svi komunisti imaju ponašati onako kako Partija kaže, ne bi li onda odjedanput preokrenuli situaciju, predstavljalo opasnu iluziju. Obrasci kojima je Partija sabotirala praktičku realizaciju jedinstvenoga fronta inzistiranjem na provođenju središnje linije odozdo, notorni su. [...]

Pa ipak, partijska je teoretska analiza mogla imati određeni kredibilitet za ljude kojima je primarni referencijalni okvir predstavljao kvart/susjedstvo. Ta je analiza adresirala specifične političke odnose i zbivanja u uličnome političkom miljeu. Sugerirala sam već da je veza između nacista i policije – koja je redovito isticana u KPD-ovskoj propagandi – proizlazila iz čiste proračunatosti, ali ona je dobro odjekivala u kontekstu dugoročnog resantimana spram policije i kurentne percepcije kako se SA nikada masovno ne pojavljuje u radničkim kvartovima bez policijske pratnje/zaštite. Odnosno, čak i ondje gdje se policija nije otvoreno svrstala uz naciste, predstavljala je stare neprijatelje radikaliziranijeg radništva[.] Isto tako, teza o “socijal-fašizmu”, koja je, na kraju krajeva, nastala s obzirom na iskustvo ponašanja socijaldemokratske vlasti, nešto je značila, pogotovo u krajevima gdje su socijaldemokrati dugo upravljali i policijom i socijalnom politikom, a naročito ljudima koji su bili na repu prioriteta takve vlasti. Ideja jedinstvenoga fašističkog fronta – nacista, policije, zemaljske/lokalne administracije i SPD-a – ustvari je mogla, tako potvrđena, pojedinim borcima s ceste dati osjećaj misije koja je daleko nadilazila najobičniju samoobranu. Bio je to spoj između revolucionarnih nadanja i mlaćenja fašista.

(Eve Rosenhaft, Beating the Fascists? The German Communists and Political Violence 1929-1933, Cambridge: CUP, 1983., 209-211)





Ernst Gläser, Sabotaža

Kremmelbeinovi su stanovali u najamnoj kasarni, kako je bila prezrivo nazivana od ljudi koji imaju sopstvene kuće. Bila je, postavljena namerno na kraj grada, sagradjena pre dve godine od šećerne fabrike, i obuhvatala je 18 partija. Na donjim spratovima bila su na jednom hodniku još dva stana, koja su bila rezervisana za bolje radnike – na gornjim se spratovima morala svaka porodica zadovoljiti s po dve sobe. U ovoj je kući bilo vrlo mnogo dece. U ruljama su zaposedala stepeništa i urlikala kada bi neki stranac ušao. Većinom su se tukla. Ženama, koje im nisu bile matere, plazila su jezike. Skoro su uvek držala u ruci dobru komadešku hleba na koji je bio namazan pekmez, a kada su zagrizala, pomešao se pekmez sa slincima koji su im curili iz nosa. Često su se postavljala na dvorištu i mokrila za opkladu. Onaj koji je umeo najvišlje, dobijao je kao nagradu jednu praznu kutiju od cigareta, koju su isprosjačili po gradskim radnjama.

Često su se takodje igrala uz neku lokvu čija je ustajala voda bila mlečnobela i zaudarala. Oko lokve rasla je bedna trava, jedan ju je jorgovan senčio. Kada se sladost njegovih cvetova mešala sa isparenjima lokve, vazduh je bio pun vrenja i truleži.

Stanovnici kuće nazivali su ovo mesto u kući svojim parkom, jer ga je uprava šećerne fabrike dala udesiti kao sedišta za večernje odmore. Dve klupe iz jelovine nosile su štitove. “Onečišćavanje najstrožije zabranjeno!” – Pojedini spratovi smenjivali su se u upotrebi klupe. Svaka je partija mučno nadzirala da druga ne sedi duže na klupama nego što joj pripada. Kao pazikuću namestila je fabrika jednog otpuštenog narednika koji je pio vrlo mnogo rakije i rado tukao decu. Nazivao ih je kopiladima i duponjuškama i često je poneko, bez vidljivog razloga, zaključavao u podrum – možda što mu je isplazilo jezik. Deca su mu se zato svetila na taj način, da su mu se večerom pogadila pred vratima. Pošto je narednik smrću jedne svoje seljačke tetke nasledio nešto gotovine, mnoge su žene pri kraju nedelje uzajmljivale od njega po nekoliko maraka, za što su morale provesti jedan sat kod njega iza spuštenih zavesa. Ali katkada se i to dogadjalo da je žena iza nekoliko minuta napuštala njegovu sobu, a umesto nje morala sići njena kći po novac. Šestoro dece u kući ličilo je na narednika, četvero od njih bila su idiotska. [...]

Kremmelbeinovi su stanovali na prvom spratu, jer je otac Augustov radio već 15 godina u fabrici. Pripadao je njenom sigurnom kadru radnika. Bio je miran, u rečima škrt čovek. U slobodnim svojim časovima zanimao se rezbarenjem i seckanjem daščica, ili čitanjem knjiga koje je uzajmljivao iz narodne biblioteke. Svojoj težnji da se “obrazuje” žrtvovao je mnoge noći. Bile su to uglavnom naučne knjige, koje je čitao, medicinske, tehničke i nacionalno-ekonomske rasprave. Posle savesne, trudne studije Marxovih, Engelsovih i Bebelovih dela, stupio je u socijaldemokratsku stranku. Njegovo je ubedjenje, nasuprot mnogima, kako je to naglašavao, bilo naučno utemeljeno, jer je on stvar, za koju se borio, najpre tačno ispitao i uverio se o njenoj vrednosti. Bio je solidan čovek. S velikom veštinom osnovao je u našem gradu sindikalni pokret. Osnovao je radnički sportski klub, radničko pevačko društvo, i s malim sredstvima stvorio radničku biblioteku, u koju su primljene samo naučne knjige i dela vodja i osnivača partije. Knjige zabavne sadržine odbacivao je. Verovao je da one svraćaju s glavne stvari. Prisiljavaju na misli koje s borbom nemaju nikakve veze. Jer, kaže, ova je borba ekonomska borba. Statistike o stanbenoj bedi, o smrtnosti dece u radništvu, statistike o nesrećnim slučajevima po fabrikama i u rudnicima, visokozamahnute krivulje tuberkuloze, statistike o životnoj granici u pojedinim pozivima (kod rudara, hemijske industrije, tkača), bilansi koncerna, dividende akcionara, prihodi direktora, krivulje berze, statistike o celokupnom socijalnom aparatu – potresale su ložača Kremmelbeina više nego što bi to ikoji roman mogao.

“Istina leži u brojkama”, rekao je jednom na nekoj sednici prosvetnog odbora partije.

S učiteljskom revnošću posvetio se prosvetnom radu medju svojim drugovima. Priznavao je samo činjenice, i gde su drugi izvlačili rečite zaključke, ograničavao se on na saopštavanje situacije. On je revolucionisao primerom. Umesto krilatih reči davao je svakome po statistiku u ruke. Umesto metafora davao je brojke. Vaspitne večeri koje je on vodio bile su stroge i trezne kao časovi matematike. S fanatičnim smislom za stvarnost tumačio je velike plakate, na koje je s tegobnom čistoćom prenosio tušem svoje statistike, svoja saznanja, čija naučna opravdanost nije bila priznavana sa strane gradjanstva našega grada, jer tobože gospodin Kremmelbein nije akademski obrazovan. Ali radnici su ga poštovali, jer je za sve, štogod bi rekao, imao dokaze u džepu. Bio je solidan revolucionar. Njegovo je častoljublje bila istina.

Direkcija šećerne fabrike pratila je razvoj ovog pouzdanog radnika s velikom brigom. Pošto se čuvao svake frazeologije, bio joj je neprijatan. [...]



Miris prvog jorgovana struji kroz veče. Pod masnim mehurima lokve krekeće usamljeni žabac. Žandarm skida šlem i briše crvenom maramom čelo, oko koga se obvija crveni zapaljeni trag... Pri tome uzdiše. Znoji se. Ulica je puna naroda. Neprekidno pridolaze novi radnici, retko su sami, većinom u grupama. Govore vrlo tiho, samo im cipele tutnje. Svi su prozori kuće otvoreni, osim ona tri prozora na prvom spratu, gde stanuju Kremmelbeinovi. Tamo su čak i gardine spuštene. [...]

Dok trčkaram ovamo-onamo medju radnicima i uzalud vrebam priliku da se ušunjam u kuću Kremmelbeinovih, čujem uvek istu reč: sabotaža. Pošto ne znam šta znači, jako me uzbudjuje. [...]

Iznenada kroz masu na ulici prodje kret. Počinje kod onih koji stoje u pravcu prema gradu, i nastavlja se sve do mene u blizini kapije. To je isti kret koji prodje jednim razredom kada učitelj ulazi u dvoranu. Neka vrsta “mirno” protiv volje, čiji je vrhunac molitva. Osećam da taj kret prolazi kroz sve, a i ja se trgnem. [...]

Desno na pločniku približuju se koraci. Odjekuju oštro, otsečno, elegantno. Čovek koji pripada tim koracima bez sumnje je energičan čovek. Pod umornom kuglom gasne svetiljke vidim dve bele mrlje. Vise kao gomilice raskislog snega, ili kao dve nedopečene zemičke u mračnom vazduhu malaksalog večera.

To su bele rukavice vladinog savetnika Persiusa. [...]

Gospodin Persius [...] osećao se kao komandir našega grada. Iako nije jahao, nosio je jahaći bič. Od oficira susednoga garnizona prisvojio je nošenje monokla i belih rukavica. Jednog starog sudiju, koji nije skrivao svoje liberalno nastrojenje, nazvao je “internacionalno svinče”. Jednog Jevrejina advokata, koji ga je ukratko pred ispite upoznao s osnovama medjunarodnog prava, nije više pozdravljao. Sve ljude koji nisu bili njegovog mišljenja nazivao je glupim. Francuzi su za njega bili degenerisani, Nemačka zemlja pesnika i mislilaca. Znao je sve pesme Theodora Körnera na izust, gdegod je naišao na glasovir svirao je potpuri patriotskih pesama. Kada je bio pijan uvek je pevao: “E, baš da ga ne dobiju.” Radnike je nazivao fukarom. Čak mu se ni Bismarck nije činio čist. Nije putovao nikada u inostranstvo. Otsustvo je ulagao u velike manevre. Bio je desna ruka okružnog savetnika. Kao šef policije borio se u prvom redu protiv “unutarnjeg neprijatelja”. Poslednje što je naučio bila je krilarica o “bezotadžbinašima”. Glupost ga je štitila pred svakim dodirom sa socijalističkim idejama. Borio se protiv neprijatelja koga nije poznavao; to mu je dalo čudovišnu sigurnost u nastupu. Moj otac je taj razvoj svog plašljivog pripravnika pratio sa smeškom. [...]



Radnici se uklupčaju. Jedan kaže: “Sad će biti uhapšen.” Iza gardina stana Kremmelbeinovih vide se kratke senke. A onda je sve tiho i bez pokreta, kao da je neka svetlost zavrnuta.

Žandarm u dvorištu pripasuje svoju sablju čvršće.

Mirišem jorgovan, a izmedju sveg tog lokvu. [...]



Odjednom sve nagrne ka kapiji. Ni reč ne pada. Čuje se samo okrugla gužva telesa, kao topla vata koja se trpa u ranu. Na stepenicama stoji Persius. Upinje se da poprimi ono zvanično strogo lice, koje je kod ljudi njegove klase tada bilo u modi. Stisnute usne, oštro pričkiljene oči, lako nabrani nos, ukočeno držanje glave. Daje naredbu debelom žandarmu pored sebe, kome pod nosom visi dobroćudni brk kao svežanj kiselog kupusa. Ovaj pritisne sablju pod pazuh, odtapa niz stepenice i prodere se na ćuteće radnike: “Razlaz! Marš! Mesta za sprovod!” [...]

U okviru vratiju pojavi se ložač Kremmelbein, ruku stavljenih jedna preko druge, s boka uklješten medju dva žandarma. Nema na sebi okovratnika, samo šal. [...]



Radnici zvižde. Reski zvižduci kroz prste. Zvižduci kao futbalski signali. Zvižduci koji su oštri i jasni kao staklo. I sa svih spratova zviždi. Žene, koje odasvud vire, zvižde malo dublje. A neke, koje ne umeju da zvižde, viču kao da rasprskava kalaj.



Persius je besan. Topoće nogama, jurne na Kremmelbeina, i dižući ruku kao da hoće da ga udari, viče:

“Vi imate da držite usta, vi!” [...]

[Ž]andarm pored Kremmelbeina komanduje: “Marš!” – “Marš!” ponovi drugi žandarm i priklješti Kremmelbeina s leva. Kremmelbein silazi niz stepenice. Koraci su mu mirni i snažni, i tako je kao da i žandarmi uz njega žive od njegovih koraka. Iza njega, u razmaku od tri metra, korača Persius, pokriven debelim žandarmom.

Na dovratku kapije naslonio se pijani narednik. Posmatra tužno čeličnoplavi otvor revolverske cevi.

Sprovod je na ulici. Primećujem kako se radnici zbijaju. Sve je mirno, čuju se samo potkovani koraci žandarma po pločniku.

Tada – sprovod je mogao biti udaljen još nekih deset metara od našeg zida – poče lom. Najpre je to bio jedan usamljen glas, vrlo mlad, plašljiv i nežan – ali, kao da su svi čekali na signal, upadaju odmah posle prvih taktova i ostali glasovi u veličanstvenoj disciplini, teški basovi pedesetogodišnjaka, elegični baritoni tridesetogodišnjaka, a sad s prozora kuće jasni sopran mlade devojke.

Pevaju svoju pesmu. Pevaju je u čast Kremmelbeina.

A u taktu njihovih glasova uobličuju im se telesa u kolonu.

Maršuju.

Maršuju za sprovodom i pokrivaju ga svojom pesmom.

Čujem kako Persius viče. Ali ga niko ne razume.

Sve nadsvodjuje krepki oslobodjeni refren...

Skočim sa svoga zida i trčim pored povorke.

Vidim lica. Kako su neshvatljivo vesela. A Kremmelbein vezan, stražaren od dva žandarma, korača na čelu povorke, kao da je on predvodi a Persius da je njegov uhapšenik.

Ovaj nervozno, uklješten u masu, pregovara sa svojim žandarmom, koji doduše proširuje dlanom ušnu školjku, ali pred svakim pitanjem sleže ponizno ramenima.

Tako maršuju svi u taktu pesme, kojemu se čak ni žandarmi ne mogu sa svojim nogama oteti – samo Persius batrga, jer pokušava da maršuje po drugom taktu. [...]



“Kroz četiri nedelje biće slobodan.” Iako ga ne vidim, znam da Hoffmann sada zamahuje štapom kroz vazduh. “Kroz četiri nedelje?” uzviknu gospodja Kremmelbein. [...]

“Drugarice”, kaže Hoffmann i hoda gore-dole.

“Nisam ja drugarica! Ja sam iz pristojne porodice. To je on vrlo dobro znao kada smo se venčali. A i on je bio onda drukčiji. Hteo je navisoko. Mogao je postati poslovodja, samo da nije došlo ono sa knjigama. I s partijom.[“] [...]



Začujem Augustov glas: “Mati”, kaže, “moj otac je junak!”

Gospodja Kremmelbein se smeje. Tako glasno, da se zaplašim videće me. [...]



Kad stižem kući, otac mi je vrlo dobro raspoložen. U podne je primio kneževski ukaz o svome naimenovanju za sudskog savetnika.

U salonu gori kristalni luster. Sive prevlake za zaštitu nameštaja uklonjene su. Na žutom damastnom prostiraču stoje ukrašene čaše. Moja mati, u zelenoj haljini i golih ruku, svira na glasoviru Mozarta. Vidim joj svetla ledja kako sjaje iz venecijanskog ogledala. Na hodniku susretne me otac. Dolazi iz podruma. U naručju mu leže tri debele boce sekta. [...]

Tiho ostavljam čašu na prozor. Čujem kako gospodin Galopp kaže: “Da, tako sam onog dripca ipak dao uhapsiti. Žao mi je doduše njegove žene, ona je čestita žena, nažalost bez ikakvog uticaja na njega. Ali mora se pružiti primer. To ne ide, da ova fukara zaustavi mašine i silom sprečava u radu one koji su voljni da rade.”

“Radnici su večeras demonstrirali”, kaže mati.

“Ta ja bih bogme te dripce rasterao umesto vatrogascima jednim čestitim plotunom. Danas smo odviše liberalni, to ti je”, čegrće sekretar.

Moj otac pogleda tužno na parket. “Da”, uzdahne, “svet je zao. Posvuda se olabavljuju naravi i moral. U svim staležima. Na čovečanstvo mora doći strašna kazna.”

“Pa, pa, ni zakoni ne mogu više sami da održe red...”, Gospodin Galopp rezignira.

Tu se sekretar nagne k mome ocu. “Kakve vrste treba da bude ta strašna kazna?”

“Možda rat,” odgovori otac.

Sekretar djipne. “Ta to bi bilo veličanstveno”, viče, “ta to bi bilo divno osveženje posle dugog trulog doba mira.”

I zaboravljajući svaki respekt, diže silovitim pokretom čašu u vis i ispija je na dušak uz gromki hura. [...]

Deset minuta kasnije šalju me u postelju. Poljubim mater u levi obraz i pružim ocu ruku. “Sutra je nedelja, izuzetno ne moraš u crkvu. Možeš se ispavati.”

“Hvala”, kažem i izlazim iz salona natraške uz duboko klanjanje. Dok se u svojoj sobi tiho svlačim i u neshvatljivom strahu odjednom počnem da plačem, iz salona trešte moćni ritmovi Die Wacht am Rhein. Ali ovajput mati nije došla mojoj postelji da mi kaže laku noć. Ležao sam dugo budan i bojao se da mislim.

(Ernst Gläser, Klasa 1902, Beograd: Nolit, 1931. [1928.], 63-84; prev. Jovan Popović)