Bio sam presrećan kada me je nazvao Đorđe Stanković Đosta, lokalni producent za Asošijejted pres. Povremeno sam za njega vodio strane novinarske ekipe, prevodio, uskakao kad je bilo potrebno da se odradi neki intervju u lokalu. Gotovo čitavo bombardovanje Srbije obilazio sam teren, ali kad se prašina slegla, a strana piskarala i slikeri otišli, ponovo sam se uvalio u dugove. Lova mi je bila preko potrebna, a novi zadatak koji sam od Đoste dobio bio je prilično lagan. Trebalo je da budem prevodilac i vodič jednom AP-ovom fotografu u Beogradu za vreme izbora septembra 2000.
Fotograf je bio neki Japanac, Hikaru Tanizaki, jedna od najvećih faca u Agenciji, bar je tako Đosta tvrdio. Školarac sa preteškom torbom je na sebi nosio uobičajeni prsluk, valjda da bih ga lakše prepoznao, kao da inače na beogradsku željezničku stanicu svakodnevno stiže milion stranaca, posebno Japanaca.
Brzo smo se skontali, provalio sam šta voli, šta želi i sporazumevanje je teklo glatko. Od četvrtka do nedelje išli smo po lokalitetima koje je želeo da snimi, uglavnom zgrade pogođene bombama koje vlast nije želela ili nije stigla da popravi. Japanac je bio veoma zainteresovan za fotografisanje pesnica koje su nicale svuda po gradu koje su klinci na naše oči šablonom i autolakom otiskivali na fasade.
What does that mean, “Gotov je“?
It means he’s finished – rekao sam.
Zbog toga sam i došao – rekao je. – Želim da se uverim kako se diktatori smenjuju demokratskim putem. Nisam baš siguran da je to moguće, ali nadajmo se najboljem.
Kada smo 24. septembra izašli na ulice, nije mogao da veruje sopstvenim očima. Ljudi su na glasanje išli nasmejani, noseći decu na ramenima, sa odlučnošću koja je potvrđivala ono što sam mu govorio. Nije prestajao da snima.
A onda smo zamenili uloge.
Izgleda da je ipak gotov – rekao je.
Plašim se da smo još daleko od završenog posla – rekao sam mu.
Naredni dani doneli su napetost na osnovu koje je dobio produženje boravka, a ja priliku da se u potpunosti iščupam iz dugova.
Početkom oktobra je opozicija počela da poziva na veliki miting u Beogradu. Čak je i moja keva iz provincije najavila dolazak.
Organizuju džabe prevoz – rekla je.
Znam, kevo, bilo je tako i za kontra-miting. Ti stalno ’vataš neki džaba bus da dođeš da me zajebavaš. Dolaziš sad kad imam ovog Džapanizera o kojem moram da brinem. Jebote, samo mi još ti fališ.
Bila je neumoljiva.
Vidimo se sutra.
U jedanaest sam Japanca pokupio ispred Slavije. Peške smo se uputili ka Skupštini. Navukao je svoj prsluk sa oznakom “Press“ i na njega okačio značku sa akreditacijom AP-a. Neprestano je fotografisao ljude sa zastavama i transparentima.
Stalno je zastajkivao ne bi li snimio još ovo ili ono. Kad smo se iz Kneza Miloša popeli do Pionirskog parka, ispred Skupštine je već sve bilo prepuno. Gurali smo se kroz masu. Nismo znali na šta je režim spreman, ali niko nije bio voljan da odustane.
U jednom trenutku rekao je da stanemo. Prestao sam da se laktam. Pokazao mi je na obližnji platan.
Idem gore.
Are you crazy?
Odande ću imati najbolji pregled. Samo mi pomozi da spakujem kameru u torbu i dodaj mi je kad se popnem.
Odjednom su tu, skoro pored nas, pale konzerve iz kojih je počeo da suklja suzavac. Kroz dim, koji je bivao čas gušći, čas prozirniji, ugledao sam ga kako pokriva oči rukom i kako gubi ravnotežu. Uspeo je da se zadrži na drvetu, međutim, aparat mu je sa treskom pao sa vrata.
Miloš, Miloš, my camera!!!!! – očajnički je zavapio sa drveta.
Tražio sam foto-aparat po zemlji, ali nigde ga nije bilo. Odjednom ispred mene iskoči ogroman tip, umotan u crveni šal Mančester Junajteda.
Je l’ ovo tražiš, brate? – rekao je i pružio mi aparat.
Aha. Hvala ti.
Nema na čemu, čuvaj to. Te fotografije će biti istorijske.
Japanac je nekako doskočio na zemlju.
Nisam snimio vatru. Nisam snimio vatru.
Snimaj ljude – rekao sam mu. – Revolucija među običnim svetom.
Nasmejao se. Pregledao je foto-aparat i shvatio da je sve u redu. U svoj gužvi nisam znao koliko je vremena prošlo. Bilo je skoro pet sati. Pokušali smo da se preko Bezistana i Nušićeve probijemo do Kosovske i dalje do zgrade Televizije. Gužva se nije smanjivala. Haos i metež bili su svuda. Ostali smo na Terazijama gde je fotografisao razbijen izlog parfimerije. Ostali izlozi bili su netaknuti.
Već je pao mrak kad smo se vratili do skupštine. U Pionirskom parku su se okupili ljudi i čekali da se nešto dogodi. U zgradi Skupštine grada su se nalazili lideri DOS-a. Krenuo je ka njoj, a ja sam ga pratio u stopu. Činilo se da se bolje snalazi u ovim situacijama od mene. Meni je keva bila na pameti, ali nisam imao načina da saznam šta je sa njom. On nije imao takvih briga. Škljocao je i škljocao aparatom trudeći se da uhvati pravi snimak, trenutak zamrznutoga vremena koji bi uspeo da kroz nekoliko detalja ispriča priču. Istinsku priču o 5. oktobru.
Došli smo do ulaza u zgradu na kojem je stajalo obezbeđenje. Pokazao je novinarsku legitimaciju. Rekli su nam da će proveriti. On je iskoristio taj trenutak da napravi nekoliko fotografija ljudi koji su štitili novu vlast. Jedan od njih je to primetio. Prišao nam je.Šta slika ovaj majmun? – upitao je besno.
I dok sam se ja okrenuo da mu kažem da prekine sa fotografisanjem, momak mu je već strgao foto-aparat sa vrata i tresnuo ga o pločnik. Objektiv je otpao od tela kamere, a onda je momak u crnom odelu sa natpisom ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ДОС počeo da skače po kućištu. Japanac ga je gledao u neverici, a ja sam ispod mladićeve fajerke video šal na kojem je pisalo Glory, Glory Man United.