O problemima (de)atribucije kroz usporedbu odnosa Muzeja Prado i Muzeja Mimara prema slikama čiji je autor navodno, ali ne i bez sumnje, Francisco Goya
Prolazim u Zagrebu pored Muzeja Mimara. Moram da kažem da me je u njemu posebno zainteresovala Zbirka španskog slikarstva. Ne zbog toga što je istaknuto da poseduje zvučna imena, nego zato što su u pitanju određeni slikari kojima se bavim i o kojima promišljam. Hteo sam da pogledam njihova dela. Pažnju mi je, između ostalih, naročito privuklo ime Francisca Goye. Ispred mene je slika Anđeo čuvar. Da li neko stvarno misli da je to Goya? To ne govorim bez određenog razloga.
U Španiji se otvorila velika polemika kada je 2008. godine Muzej Prado izašao u javnost s tezom da Goya nije autor slike Kolos. Taj događaj je podelio stručnjake za njegovo delo i u zemlji i u inostranstvu. Međutim, muzej nije odstupio od svoje odluke, uprkos kritikama koje su bile upućene na njen račun. Navedeni su različiti argumenti na kojima se temelji deatribucija. Istaknute su nelogičnosti u slici koje nisu svojstvene Goyi. Uočena su odstupanja u perspektivi, kompoziciji, tehnici slikanja, tretmanu pojedinosti, korišćenom materijalu.
Tema slike se vezuje za period i iskustvo Rata za nezavisnost (1808.-1814.) koji je vođen protiv francuske okupacije. Isti događaj i sve posledice koje su ga pratile gluvi umetnik ovekovečio je u čuvenoj slici 3. maj 1808. Prva naznaka odluke Muzeja već je mogla da se nasluti onoga trenutka kada Kolos nije bio uvršten u izložbu Goya u vremenima rata, održane u Pradu iste godine koje je muzej izašao s tezom o njegovoj atribuciji. Prvo se pretpostavilo da je njen pravi autor Asensio Julià, slikar iz Valensije kome je Goya bio učitelj. Međutim, kasnije je izneseno u javnost mišljenje da se ne može s izvesnošću tvrditi da je to baš on, ali Goya nije definitivno. U pitanju je slika koja se do sada smatrala za Goyino amblematsko delo, jedno od njegovih najpoznatijih. Dakle, ne radi se o bilo kojoj slici i tim pre odjek odluke bio je veći.
Čiji Goya? Kada sam bio u Madridu 2012. godine u poseti Muzeju Prado, ispod Kolosa nije pisalo ime Goye, umesto toga mogao sam da pročitam – “sledbenik Goye”. Slika nije sklonjena iz muzeja i nastaviće da bude tu gde je bila. Bilo bi dobro kada bi ona progovorila i rekla ko ju je na kraju naslikao. To bi raspršilo sve sumnje, ali se, nažalost, to neće dogoditi. U svakom slučaju, mora se priznati da je u pitanju hrabra odluka iza koje je stao madridski Prado.
Nisam mogao, a da ne dovedem u vezu ta dva slučaja. Vraćamo se s jedne strane Evrope na drugu. Tog leta u Madridu svedočio sam jednoj sceni koju danas u Zagrebu ne vidim. Slika iz Mimare je datovana otprilike u vreme kada je Goya, na primer, naslikao Sahranu sardine ili Procesiju flagelanata. Ostavio bih zainteresovanom čitaocu da uporedi dela i donese vlastiti sud. Sudeći po prvobitnim atribucijama, zagrebački Anđeo čuvar nastao je nepunu deceniju posle madridskog Kolosa. A ipak je zasnovana skepsa i u odnosu na njihovo autorstvo i u odnosu na njihovo datovanje.
Deatribucija slike otvara pitanje spora u odnosu između etike i interesa. Bez sumnje, posedovanje Goye uvrstilo bi Mimaru na mapu evropskih i svetskih muzeja koji mogu da se podiče da u svojoj kolekciji imaju dela jednog tako velikog slikara, onoga koji i dan danas nesmanjenom žestinom pleni poglede ljubitelja slikarstva i zadaje glavobolju istoričarima umetnosti. S druge strane, nije isto napisati ispod slike “Goya” i zaista ga realno posedovati. Prestiž muzeja jača, doduše ovde prividno, broj posetilaca može da poraste, ali takva strategija istovremeno proizvodi i negativne efekte. Muzej na Rooseveltovom trgu sigurno poseduje druge eksponate na koje s pravom može biti ponosan.
Koliko je u pitanju delikatnost takve situacije uopšte govore nam sledeće izjave. Španski dnevni list Público preneo je reči Artura Ansona, stručnjaka za Goyu i protivnika pomenute odluke, koji kaže kako se, smatra on, nakon njenog donošenja “uspostavila omertà u Muzeju, koja je skandalozna. Svi imaju strah da govore”. S druge strane, povodom statusa umetnina u Mimari, u Zarezu je Snješka Knežević napisala, podsećajući da je u vreme neposredno nakon otvaranja tog muzeja tek nekolicina istoričara umetnosti istakla problematičnost određenih atribucija, dok su drugi “šutjeli pa čak i kada su imali dokaze o pogrešnim atribucijama”. Sigurno nisam prvi koji je doveo u pitanje autorstvo te slike, ali aktuelni madridski slučaj vezan za Kolosa me je, ako ne naterao, onda inspirisao da to ponovim i istaknem povodom zagrebačkog. Ne otvaram nikakav proces, to nije moj posao, daleko od toga, u pitanju je samo impresija jednog posetioca. Da li će Mimara slediti primer Prada po pitanju Goye? Ne znam.