Vesna Milosavljević  

Borka Pavićević- I dekontaminacija i deprovincijalizacija

Centar za kulturnu dekontaminaciju u Paviljonu Veljković u Beogradu već 20 godina je jedna od ključnih tački intelektualnog, kulturnog i političkog otpora civilnog društva mnogim pojavama koje su obeležile burnu istoriju u regionu. Dve decenije od kada je Borka Pavićević pozvala na “uspostavljanje kulturnog i javnog dobra i osvajanje polja za političku akciju” obeleženo je tokom januara izložbom Živi, mrtvi i ostali koja imenima više hiljada osnivača, saradnika, učesnika, pomagača, aktivne publike, majstora, gostiju, prijatelja i sagovornika, pronađenih u arhivi, inicira početak promišljanja 20-godišnjeg učinka CZKD-a.

Posle više od 6.000 događaja, od kojih su neki bili dramatični, posebno 90-ih, Borka Pavićević govori o posledicama nesuočavanja sa prošlošću, svojevrsnom kontinuitetu rata u vidu privatizacije nekadašnje društvene imovine, provincijalizovanoj svesti koja proizvodi novu zatvorenost, egzistencijalnom strahu običnog čoveka, ali i o važnosti preuzimanja rizika, kao i potrebi pronalaženja načina za nove forme udruživanja i borbe za pravo na rad i život dostojan čoveka.

Pune stranice istorije

U vreme kada je nastao CZKD nije bilo potrebno mnogo da se objasni njegov naziv. Šta je danas sve zagađeno?

Sve ovo što imamo pred sobom – i populizam, i društvenu arbitražu, vladanje pomoću pres konferencija – svega toga ne bi bilo da je na vreme obavljeno to što se naziva suočavanje s prošlošću. Ali to je, na žalost, pre nego što je spušteno u stvarnost, pre nego što je objašnjeno ljudima na pijaci da je način života posledica upravo toga što se u javnosti zove “ono što se dogodilo”. Kada se to jasno objasnilo šta se dogodilo? Šta je to raspad jedne zemlje i formiranje novih država, odnosno na koji način mi danas živimo? Ustvari, ne znam da li je potpuno jasno da to što imamo jesu konsekvence ipak nečeg što je presudno u životima ljudi. Dolaze generacije koje će shvatiti zdravo za gotovo da je jedini mogući način života ili jedina produkcija kulture danas ova koju imamo. Ako uzmemo to u složenijem smislu, to što je istorizacija, vidimo koje su to konsekvence na stvarni život. Dakle, ne bih rekla da nam je to danas manje potrebno nego što nam je bilo potrebno. Pravo, recimo, ima smisla ako interveniše u stvarnosti, ako spreči sledeći zločin. Zato je i smišljena država prava. Iz tog uverenja se i u kulturi može postaviti pitanje i dati odgovor na ono što smo imali 90-ih. Aktivizam treba da ide s objašnjenjima, a mi nismo za to imali dovoljno vremena... Možda je i u tome problem.

Kad ste rekli koja je razlika, pa ima svega manje. Kad pominjemo prethodni period, zaboravljamo da je imao resurse prethodne dve Jugoslavije, a da je danas ovakav način života zato što nema sada tih prethodnih resursa. Izložba Živi, mrtvi i ostali samo je pokušaj da se ljudi koji su bili tu potpišu, jer to nije popis, to je potpis na jednu aktivnost, odnosno na jednu kritiku i stvaralaštvo, jer su te dve stvari povezane. To nije početak istorizacije Centra, već način da se kaže nešto o društvu uopšte za ovih 20 godina. U pitanju je pojam društvenosti, pojam javnog prostora, svih ljudi koji su se ovde formirali, rasformirali, grupa koje su tu nastale, pojedinaca koji su napravili značajna ostvarenja u svom životu, gostiju, ljudi koji su došli... A onda zamislite da neko napravi spisak svih ljudi koji su otišli – kakva bi to bila paralelna istorija!

Možda zbog toga što se to ne radi, jer i ja sam zapanjena kad vidim neko pismo staro već 10 godina, ili shvatite da je prošlo 15 godina, ili da je to sada. Hegel kaže: “Srećni dani čovečanstva, prazne stranice istorije.” Mi smo imali tu sreću da imamo pune stranice istorije. To je interesantno – na koji način smo svi mi arhiv. Stvarnost je komplikovano objasniti, tj. imati nove ideje kako je tumačiti, jer očigledno takve su prilike u kojima živimo – do Ukrajine, ubistva u Parizu... Onda očigledno mi tražimo, rezimiramo kako da i sami sebi kroz produkciju objasnimo šta je smisao onoga što živimo.

Ako ovih 20 godina uslovno rečeno podelimo na 90-te, 2000-te i ovu deceniju u kojoj ponovo imamo neku drugu atmosferu i novu društvenu i političku situaciju, kako sada da se suočimo sa stvarnošću kada se nismo suočili još ni s 90-ima?

Mi nismo pre svega dovoljno uradili u pogledu shvatanja prethodnih procesa. Vidite koliko se sada govori o emancipatorskim procesima u politikama u bivšoj Jugoslaviji i na koji način se sad to radi... Ima ljudi koji smatraju da je Maršalov plan Titov plan! Neću da kažem da se nije radilo, radilo se, ali toga nikada nije dovoljno da bi se shvatilo. Devedesetih imate rat, ali imate i tranziciju, ali i zakon o podržavljenju društvene imovine. Pa kad se pitate danas šta je, pa to je taj zakon po kojem Milošević ne samo da je pravio rat, nego je osigurao ovo što danas imamo kao pravnu državu. To je legitimizacija toga da deca vaša budu naslednici onoga što je uzurpirano od opšte imovine.

Radili smo seminar Tranziciona pravda, radili smo Na granicama Evrope, ljudi su govorili, puno toga se objavilo. Do 2000. godine, ako može nešto tako da se precepi, skretali smo pažnju i na taj oblik govora o Sarajevu, o Zagrebu, o izgonu, o etničkom čišćenju... Imali smo, recimo, predstavu koja se zvala Magična krpa gde je Sonja Vukićević nudila magičnu krpu koju je dobila da obrišete ekran na kojem je ulazak Ratka Mladića u Srebrenicu. Počeli smo u pozorištu sa Zlim dusima Dostojevskog, u režiji Ane Miljanić, gde stoji ta tema da teror ne dolazi samo na strani onih koji terorišu nego na slabostima demokratije. Sve su to stvari koje vidite do koje mere su tačne. Predstava O Nemačkoj Hermana Broha recimo – da je shvaćena bolje, danas bi se znalo šta je evropski proces integracije Srbije. To je jedna od vrlo značajnih predstava i tiče se Nemačke posle Drugog svetskog rata i rasprave Folkmara fon Cilsdorfa i Broha, gde Cilsdorf, koji se vraćao u Nemačku, kaže kako je sve grozno, da treba da se radi, sve je užasno... Broh kaže: “Ja te potpuno razumem, ali gde su nacisti?” A Hana Arent kaže: “Zanimljivo je, kada sam se vratila u Berlin, svi su mi pokazivali razglednice srušenog Berlina, ali kada bi saznali da sam ja Jevrejka, niko me nije pitao gde je moja porodica, šta se desilo sa nama.” Ja ne kažem da je sve što smo radili bila toliko konceptualna namera koliko je ona proizilazila iz očaja, stava, žaljenja, davanja signala ljudima u ovoj zemlji – celoj nekadašnjoj, provociranja... To je bio spoj toga da se neke stvari izreknu.

Onda smo 2000. napravili Dosije Srbija, veliku izložbu rađenu za Akademiju umetnosti u Berlinu koja je sadržala celokupnu kulturnu delatnost otpora do 2000. godine – od grupe Škart, Rexa i svih akcija Led arta, koji je sa nama ovde bio od početka i koji je suosnivač te institucije takođe. Izveli smo to, bila je i u Beču, ali bila je i u Muzeju “25. maj”. Posle 2000. godine smo rekli – hajdemo u modernu, u iskustva i tekovine ove sredine koja su pitanja modernizma. U projektu Jugoslavija kao moderna država su se udružili mnogi – od Branke Prpe, Ane Miljanić, Latinke Perović, Gojka Tešića, Ješe Denegrija, Irine Subotić, Olge Popović, Ljubinke Trgovčević, arhitekte Bojana Kovačevića, koji sada govori dosta o Beogradu na vodi, do Mirka Đorđevića i Mihajla Mihajlova, kojih više nema... Početak je bio na Avali, gde je čitan Manifest jugoslovenskih intelektualaca.

Kako da živimo?

Kada se osvrnete na proteklih 20 godina gajenja mogućnosti otpora, tokom kojih ste i sami trpeli niz pritisaka i suočavali se s raznim pokušajima represije, koliko je proizveden efekat ako se uzme u obzir da danas i u medijima, i u javnosti, izgleda da ima manje hrabrosti nego 90-ih, kada je izgledalo da je opasnije, da živimo u državi terora?

To je zato što je zbog rata bilo aktuelno pitanje drugih, a sada je to tu. U poslednje tri-četiri godine za nas je bila vrlo važna saradnja s Učiteljem neznalicom, odnosno otvaranje problema ratnih veterana i radnika u ovoj zemlji. Bilo je sjajnih okruglih stolova i mislim da je jako značajno što smo mi kao jedna organizacija iz kulture i istovremeno civilnog društva podsticali ili podržavali da to teče baš ovde, a to su zapanjujuće stvari koje možete da čujete. Na primer, koja je veza između privatizacije i rata, što je jako važno. Malo ljudi to vidi. Srbi, Hrvati, Muslimani, a iza toga u stvari pljačka. Sada se pumpa ideološki sadržaj, a niko ne zna da napravi državu. Zašto je to tako? Zato što je veliki pritisak novca, odnosno egzistencijalni pritisak. Jer, koja je razlika između zatvora i nemanja? Taj pojam preživeti, on ubija pojam živeti. Kako da se preživi, ali kako da živimo? Ne bih odgovor na to nazvala aktivizmom, ali hajde da počnemo bar od isparkiravanja. Da kažemo – ne možeš ovde da se parkiraš. Građani dozvoljavaju da im se radi ono što se nikome živom ne radi. Predstava Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad Zlatka Pakovića govori o tome.

Pokrenuli smo u protekloj godini Studije konteksta, koje povezuju sve što mi imamo – i ljude, i iskustvo, koje smo stavili na raspolaganje mladim ljudima, svim ljudima koje to interesuje i kazali – evo, ljudi to je izgledalo ovako, a vi vidite šta se može sa svim ovim uraditi. To je bilo izvrsno – u Novom Pazaru, Nišu, Subotici i Beogradu, gde su ljudi producirali, izvodili, gde u stvari treba da se ispostave kao javni radnici, urednici, govornici, osmelitelji, hrabri ljudi, ljudi koji bez straha govore to što misle. Jer, nije bilo suočenja s prošlošću koje bi ljude oslobodilo da se danas ne plaše da kažu: “Pa ovo je glupo”, nego govore: “Tako su rekli”, “Tako su naredili”, “Tako piše”... Šta piše?

Napravili smo rizik, a sad nedavno slušam Alana Badjua o tome šta je pozorište i rizik, pa mi je bilo drago. Govori o tome na koji način se rizikuje u pozorištu i u ljubavi, jer nema ništa bez toga, makar bilo veliko razočaranje, ali to je početak. Isto tako jako je važno pitanje kako se provincijalizovalo. Kako su trajali ti tragovi i veze. Koliko je ljudi ovde bilo u toku rata – Mencl, Zafranović, Anderson, Konrad, Šnajder, Sead Fetahagić, Dževad Karahasan... Koliko je promocija bilo, koliko tog govora o slobodi i koliko se to infektiralo između sredine i sredine. Puno. Jer, kada odem u Zagreb, ja tamo sretnem ljude koji takođe nešto rade s istinom, pravdom, slobodom... A najveći idiotizam će se prenositi u medijima. Da li je stvarno najveća stvar da je Kolinda Grabar Kitarović na naslovnoj strani? Pa nemojte ljudi! To je jedan prevrat koji je klasni. Moramo biti toga svesni da je u međuvremenu izvršen klasni prevrat i da je to ustvari u pitanju – taj kriterijum vrednosti.

Koliko se u tom smislu Srbija razlikuje od zemalja u regionu, pa i u širem evropskom kontekstu?

Što uopšte moramo da budemo slični? Pitanje je šta je s tranzicionim zemljama, sa specifikumom Jugoslavije, hajde i to da kažemo. Šta se dešava u toj Evropi? O čemu se zapravo radi ili da li su muslimani savremeni Jevreji, što bi rekao Badju? Ali, ako smo se provincijalizovali i ne učestvujemo u toj raspravi, onda je to problem. Inače, nije problem.

Upravo se radi o tome da se ljudi koji stavljaju te upite povežu da bi se ta stvar preispitala i bila bolja.

Čini se da to nije dovoljno artikulisano u javnosti?

Koja je to javnost? Evo, desilo se da se javnost izblokirala, kupljena je, uzurpirana. Da li možemo da nađemo sad te teme u politici, na televiziji? Koliko imamo uopšte vesti iz inostranstva? Jesmo li imali nekada spoljnopolitičke komentatore? To je provincijalizovana svest, i ne samo kod nas. I ta provincijalizovana svest proizvodi tu zatvorenost. To je mnogo komplikovanije nego što je pritisak, cenzura, novac... Sve je pomešano u tom medijskom javnom mnjenju koje u stvari nije javnost. To je dogovoreno javno mnjenje. To nije javnost.

Oruđe, a ne oružje

Da li je sada situacija teža, jer ne postoji ni na političkoj sceni neka alternativna politička snaga?

Devedesetih smo izašli iz jednopartijskog u višepartijski sistem, a sada ponovo gotovo da imamo jednopartijski, jer svi govore isto i praktično nema opozicije. Hajde da se zapitamo šta je to demokratija. Šta je kapitalizam? Šta je to partijski život?

Šta je najvažnije sada? Preispitivati to?

Najvažnije je preispitivati način na koji se ljudi mogu udruživati, i proizvoditi – doći do kreativnog čina, raditi... Rad je onemogućen, iskustvo ljudsko – bilo u smislu poljoprivrede, bilo u smislu kulture. Moramo da nađemo način da to radimo.

Šta nedostaje u smislu uticaja na kulturnu politiku i politiku uopšte, na najširu javnost? Ljudi su postali apatični, organizacije iz kulture su na ivici egzistencije, politička scena skoro da ne postoji u pravom smislu reči. Na koji način je moguće praviti novu solidarnost, inicijativu, delovati da bi sve što se do sada radilo imalo smisla?

Hajde da prestanemo da govorimo na taj način. Hajde da jedno drugo citiramo da je nešto napravljeno. Samo razmislite unazad. Do koje mere je bilo potrebno – ne zbog CZKD-a, već zbog intelektualnog, istorijskog i bilo kog drugog poštenja, do koje mere je potrebno da se ipak kaže da postoji neka mogućnost, odnosno da postoje neki ljudi? Pre svega mladi ljudi postoje. Ovde prosečno dvoje ljudi nedeljno dođe s doktoratom ili s dva fakulteta da traži posao. Pitaju – imate li možda da nosim daske ili perem čaše. Ne znam čime osim dejstvom da odgovorim na to pitanje. Osim ovim što radite, što mi radimo, što pišemo, govorimo... Mi ne upotrebljavamo oružje, upotrebljavali smo oruđa. Nismo otišli u rat 1991. godine s puškom u Bosnu. To što mislite da treba da se uradi treba i da se uradi, i da se to nekako osnaži.

Kako vidite budućnost CZKD-a?

Ništa se ne može nastaviti, nego se mora unositi novo, i novo. Imamo dva velika projekta - Enciklopedija živih, koji radimo s Jetonom Nezirajem i Zlatkom Pakovićem koji pišu tekst, a Paković i režira. Imamo svedoke u toj predstavi. Drugi se zove Estetika otpora po Peteru Vajsu, radiće ga Oliver Frljić s teatrom Hebbel am Ufer iz Berlina. Imamo i projekat o četiri beogradska logora, uz sve moguće dnevne događaje. Nastavićemo i Studije konteksta. Budućnost vidim ne u veri, nego u aktivnosti, znanju, umeću, htenju…

Intervju je nastao u okviru projekta Abeceda nezavisne kulture, koji realizuju SEEcult.org, Kulturtreger i Kurziv, uz podršku BAC-a (Balkans Arts and Culture Fund).