Igre moći u školi i mafiji

Cannes Film Festival 2008 mesto je istinskog glamura. To je mesto defilea zvezda i zvezdica svetskog jet seta. To je mesto gde možete naleteti na zvezde kao što su npr. Jude Law, koji je tu na plaži nedaleko od nas promovisao svoj najnoviji humanitarni rad u Afganistanu i snimanje novog filma. Ili možete imati sreće da vas, kao akreditovanog, na privatnu žurku pozovu Angelina Jollie i Brad Pitt. Ili čak Madonna, koja je u Kanu odlučila da zaradi još koji milion. Cannes Film Festival je takođe mesto gde novinar ili akreditovani akter filmske industrije nema preterano puno mogućnosti ulaska u svetski jet set, ali ako ništa drugo ima priliku za tako nešto. Ipak, pravi poznavaoci filma i filmske industrije znaju da kanski festival nije samo prilika za zvezde već i prilika za producente, distributere i sve ostale filmske radnike da se susretnu i pogledaju dobar umetnički film.

Zlatna palma francuskom filmu

Posle toliko godina 61. Filmski Festival u Kanu, konačno dobija dobitnika Palme d’Or iz Francuske: francuski film Entre les murs reditelja Laurenta Canteta, potpuno je osvojio srca žirija ovogodišnjeg kanskog festivala. S obzirom da je jedan od članova žirija, Sean Penn bio u potpunosti oduševljen idejom, proslavljeni glumac Robert De Niro dočekan je ovacijama publike, tako glamurozno predavajući nagradu francuskom režiseru Cantetu.

Radnja filma dešava se u jednom pariškom razredu srednje škole. U pitanju je drama dokumentarac, po noveli  Francoisa Begaudeaua. Nastavnik u jednoj školi treba da se izbori sa đacima iz opasnog pariskog kraja, i možda je takva tema razlog oduševljeja. Sean Penn kaže: “film je vredan pobednik, inteligentan, u potpunosti jedinstven prikaz nastavnika početnika u jednoj lokalnoj školi u Parizu.” Ova urbana verzija fima Biti i imati (Etre et avoir) oslikava jednu običnu priču bez melodramatiziranja i jeftinog sentimenta i govori o teškoćama sa decom iz mešanih sredina, koja vole da “dekonstruišu specifičnu jezičku glagolsku konjukciju šireći tzv. “camemberist propagandu”.

Film je pravljen u pro-dokumentrističkom stilu, a u filmu su igrala deca od 14-15 godina koja nisu prošla kroz profesionalni glumački trening. A deca su zaista odglumila uverljivo. Ceo film dešava se u školi ili na igralištu, i konstantna je igra moći između nastavnika i učenika, sa određenom dozom humora. Stil režiranja je takav da se čas identifikujemo sa nastavnicima čas sa učenicima i tako obraća pozornost na  produktivnu ulogu učionice, religije i etničke pripadnosti u modernom društvu: film govori o temama sa kojima se suočava moderno društvo Francuske.

Zanimljivo je da je Cantet jedini od francuskih režisera na festivalu uspeo da osvoji žiri i da posle desetina godina, osvoji ovu prestižnu nagradu, a da je tiho i neprimetno, godinama gradio impresivni umetnički portfolio u modernoj internacionalnoj kinematografiji.

Grand Prix, nagrada žirija, otišla je italijanskom filmu Gomorra, Mattea Garronea, filmu koji je opisan kao najverovatnije najautentičniji i naj(ne)sentimentalniji film o italijanskoj mafiji u poslednjoj dekadi. Svetla kanskog festivala bila su uperena ka realističnoj italijanskoj crime story, snimljenoj po bestseleru Roberta Saviana, koja prati pet priča čija se radnja događa u Italiji, u okolini Napulja. U pitanju je drama sa tenzijom i kvalitetnom krimi-pričom, koja ima i elemente mračne drame.

Specijalne nagrade

Žiri ovogodišnjeg kanskog festivala, na čelu sa Sean Pennom, takođe je dodelio specijalan Prix de 61st Festival de Cannes francuskoj glumici Catherine Deneuve za ulogu u filmu Un Conte de Noel Arnauda Desplechina. U pitanju je tragi-komična priča o ljubavi, smrti i sasvim uobičajenom oprostu. Centralne ličnosti su Junon (Catherine Deneuve) i njen suprug Abela, čije najstarije dete, Joseph, ima dijagnozu neizlečive bolesti. Takva porodična tragedija zasigurno je pretila da film postane isuviše emotivan, ali reditelj je uspešno ostao u lakšim tonovima, ubacujući u dramu humor na najneočekivanim mestima, tako olakšavajući tešku priču. Sve to naravno uz izuzetnu glumačku ekipu. Ovo je tip priče koja ima klasične elemente i poteže filozofska pitanja. I predstavlja savršenu internacionalnu i nezavisnu filmsku priču, što je važan dokaz da festival u Kanu i dalje uspešno prikazuje art filmove. Takav film snimljen u Holivudu zasigurno bi uplovio u nekakvu praznjikavu priču o tragediji u porodici, što bi ga bez sumnje pokvarilo. Film je krenuo u prikazivanje u Francuskoj 21. maja i mislim da će krenuti dalje u distribuciju i u drugim zemljama tako da će publika bez sumnje moći da uživa u humoru, lepoti i dubini ovog filma. 

Druga specijalna nagrada otišla je Clintu Eastwoodu za  Changeling, film u kojem ovog puta, maestralno glumi Angelina Jollie, koja je konačno, posle nekoliko godina praznjikavih uloga u komercijalnim američkim filmovima, zasijala u karakternoj ulozi.  Eastwoodov film zaista je privukao pažnju kritičara koji su ga nazvali pravim umetničkih delom, iako neće Eastwoodu doneti veliki novac. Neki kritičari predvideli su da će film osvojiti Oskara, ako ne za reditelja onda za ulogu Angelinu Jollie, jer je ona ovde, onako istinski trudna, zaista neverovatna.

Naravno, ne treba izostaviti Cannes Best Director Award režiseru iz Turske, Nuriju Bilgeu Ceylanu i njegovom ostvarenju Üç maymun  (Tri majmuna). Može se reći da je Cannes ovih poslednjih godina bio vrlo blagonaklon prema turskom filmu i Ceylanu, autoru filmova Daleko (Uzak) i Klime (Iklimler), tako da je on stvorio autorski kredibilitet po kome će ga publika pamtiti. Ovaj novi film predstavlja povratak njegovog prethodnog stila,  vrste melodrame na raskrsnici, koja tonalno i vizuelno radi posao. I ovo je porodična drama sa jakom narativnom intonacijom. Film ostavlja snažan utisak, a odvija se sporo, skoro meditativno, ali ne i dosadno. Ili, ovo je film o tome kako mala laž može postati ekstravagantna.