17.6.2004.

 

J kao Jugoslavija

yu-mitologija

BRATSTVO I JEDINSTVO

I zraz kojim je opisivan međusobni odnos naših naroda, narodnosti i nacionalnih manjina (dok su postojale); obavezni deo svih govora, referata, prigodnih članaka itd. U svakom svom javnom nastupu, Tito je upotrebljavao frazu: “Čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zjenicu oka svoga”. Korištena je i kao naziv za objekte: autoput Bratstvo i jedinstvo i sl. Od silne upotrebe pravo, izvorno značenje joj se potpuno izgubilo.

Dragan Jovanović, Dušan Matić

ČAROBNA VREĆICA

Ne znam kako su se te žvake tačno zvale. Mileta Prodanović tvrdi da ih je proizvodio Imperijal iz Krškog, i prodavao pod nazivom Čarobna vrećica . Muž moje sestre se toga ne seća, ali je siguran da ih je u detinjstvu zvao Vinetu . Same žvake su, inače, bile sasvim nebitne u čitavoj stvari. Ružičaste i preslatke, obložene tankim slojem šećera u prahu, nisu se razlikovale od bilo kojih žvaka koje su se tada (na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete godine) mogle pronaći na kioscima ili u samoposlugama. Ono što ih je činilo posebnim i omiljenim među decom, bile su poklon-figurice koje su se uz njih dobijale, u vrećici koja je omogućavala da se figurica opipa i tako izbegne kupovina duplikata. Bila je to Čarobna vrećica : zaista je u pravu Mileta! Umesto nekadašnjih bogatih i skupih kolekcija olovnih vojnika, klinci moje generacije posedovali su, tako, plastične aktere sage o Divljem zapadu: Indijance, kauboje i vojnike američke konjice. Neki od likova predstavljali su istorijske ili mitske ličnosti, ostali naprosto anonimuse iz tog prekomerno romantizovanog doba.

Pitanje boje i rase koje se nametalo samo po sebi, rešeno je odrešito, bez politički-korektnog prenemaganja ili suzdržanosti. Indijanci su bili crveni. Belci – braon. I tačka.

Braon?

Da, zaista, boja belaca zbunjivala me je neko vreme, sve dok mi drug nije objasnio da je u Teksasu jako vruće i da su kauboji i vojnici naprosto pocrneli. To mi se činilo kao sasvim razumno objašnjenje i prihvatio sam ga. Dugo smo potom razgovarali o kaubojima i Indijancima, zaključivši da se oni, uprkos svim svojim crveno/braon razlikama, uopšte ne mrze. Da se samo: igraju.

Jedina figura u čitavoj mojoj kolekciji (tako obimnoj da sam je držao u dve velike plastične kese) koja nam je govorila nešto i o tamnoj strani života, o krvi, strahu i bolu, bio je onaj vezani jadnik zgrčenog tela, raščupane kose i oborene glave, koji se mogao zakačiti za indijanski stub za mučenje.

Sve ostalo bila je gola akcija i uzbuđenje bez loših posledica. Baš kao u svakom istinskom vesternu. A da tako nije i u pravom životu, bilo nam je jasno čak i tada, u petoj ili šestoj godini života.

Vladimir Arsenijević

DAS IST VALTER

Jedan od poznatijih sarajevskih ilegalaca Vladimir Perić-Valter je od čoveka za koga je malo ko znao prerastao u mit, i to zahvaljujući najboljem režiseru jugo-vesterna Šibi Krvavcu. Valter brani Sarajevo je najgledaniji film svih vremena u Kini. Tokom NATO udara na SRJ, beogradsko dopisništvo kineske nacionalne televizije napravilo je intervju sa Batom Živojinovićem – par dana nakon emitovanja tog intervjua, više miliona Kineza se prijavilo da ide u Jugoslaviju da pomogne Valteru.

Anonim

EKSKURZIJE

Nisam siguran kada je tačno slogan “Upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo” ušao u opticaj. Ta se rečenica upražnjavala na višednevnim srednjoškolskim obilascima krajeva, kulturno-istorijskih spomenika i prirodnih lepota SFRJ. Deo pedagoške strategije tadašnjih škola bilo je i suptilno insistiranje da se Jugoslavija razlikuje od svih drugih zemalja sveta i da je, naravno, “naj” u svemu. I tako su, u legalizovanom jednosedmičnom bekstvu iz škole i u blago alkoholisanom stanju (početkom sedamdesetih nije bilo duvke), na radost i đaka i profesora, te famozne ekskurzije, s jeseni i u proleće svake godine krstarile Jugoslavijom, da bi je upoznali i još više voleli, od Postojnske jame, preko slapova Krke i Dubrovnika, do srpskih manastira i Ohrida. Ah, to vreme putovanja!

Mihajlo Pantić

FIĆA

Prevozno sredstvo s točkovima, velikodušnije “automobil”. Iako predviđen za prevoz omanjih putnika na kratkim relacijama, fićom su čitave familije (sa koferima, strinama i loncem punjenih paprika za usput) putovale u posetu rođacima na drugi kraj zemlje. Kupovina F. je šezdesetih godina bio događaj ravan rođenju ili smrtnom slučaju u porodici. Inicijacija novog F. vršila se tako što bi vlasnik ukrcao neverovatnu količinu oduševljene susedske dece i provozao ih po kraju. Zatim bi pristupio sledećem obredu: 1. ritualno pranje; 2. pažljivo nameštanje nalepnice “YU”; 3. ukrašavanje enterijera minijaturnim kopačkama ili bokserskim rukavicama. U međuvremenu bi drugarica sašila zaštitnu ceradu, na kojoj bi vlasnik štriclom izvukao registarski broj sa obe strane, napred, nazad i – za svaki slučaj – na krovu.

I taman kada su vozači fića zaključili da su postigli sve što su mogli i da je život lep, pojavljuje se Zastava 1300. Vlasnici ovih drumskih zveri su, kao dodatnu pakost, uveli presvlake za sedišta (za fiću ih niko nije pravio). Najcenjenije su bile one od veštačkog krzna, na šta su vozači fiće jedino mogli da odgovore dlakavom presvlakom za volan. Posebnu zavist izazivala je prostrana platforma iza zadnjih sedišta Zastave 1300 (kod fiće je nema), na koju su komotno mogla da se smeste bar dva ukrasna jastučića (FK Partizan) i pas koji klima glavom. Pokušaji vozača fiće da se ovo niveliše dodatnim nalepnicama (tigrovi koji se sudaraju glavama u, nisu uspeli.

Ipak, vozači su do kraja branili svoj integritet, pa makar i fića stradao: urbane legende zabeležile su slučaj penzionisanog zastavnika sa Novog Beograda koji je, sa prozora, iz ručnog bacača razneo starijeg maloletnika kad je ovaj pokušao da mu mazne brisače.

Dejan Novačić

JAJCE

Grad poznat po jezerima, slapovima, AVNOJ-u i po tome što uz njegovo ime nikada nije pristajao prefiks Titovo. Nekada prestonica srednjovekovne bosanske države. U prepodnevnim časovima 29. novembra 1943. godine, svetske agencije prenele TANJUG-ov izveštaj da je prethodne noći u Jajcu održano Drugo zasedanje AVNOJ-a na kom je osnovana Federativna Narodna Republika Jugoslavija, a Josip Broz proglašen maršalom (vrhovnim komandantom oružanih snaga). Oko 250.000 posetilaca tokom svake godine postojanja SFRJ dolazilo je u Muzej AVNOJ-a razgledati akte koje su potpisali Ivan Ribar i Rodoljub Čolaković, slušati tonske zapise govora Josipa Broza i gledati kako lokalni mladići za dva piva i porciju ćevapa skaču sa 45 metara visokog vodopada.

U doba Es-ef-er-jota Jajčani su se hvalili kako su Maršal i supruga mu česti gosti njihovog grada i da nikada ne dolaze bez poklona. Tito je posljednji put u Jajcu bio 1978. godine i tom prilikom je hotelu darovao ime Jajce, dok je drugarica Jovanka kumovala OŠ Bratstvo jedinstvo . Na mestu gdje je nekada stajala bista Josipa Broza sada se nalazi ukrasni venac sa vezom “Mladenci, sretno!”.

Goran Tarlać

JETON I JA U JNA

Nećete vjerovati, ali osjećam nostalgiju za Jugoslavenskom Narodnom Armijom. Ne naravno u političkom odnosno ideološkom smislu, dakle u smislu one uloge koju je igrala u jugoslavenskom društvu kao državni aparat prisile. Ja, a pretpostavljam i mnogi drugi, doživio sam je i s njezine druge, banalno ljudske strane. JNA je naime bila sastavljena od ljudi – od kojih dakako većina nije ondje bila svojom voljom – i to nevjerojatno različitih i zanimljivih ljudi. Oni, ti regruti i oficiri iz svih mogućih i nemogućih krajeva Jugoslavije, pretvoreni višom, državnom voljom u jedinstveni kolektiv bili su vrijednost po sebi. Za mene ujedno i jedina vrijednost u JNA. Tada naime kada sam polovicom osamdesetih služio svoj vojni rok nije mi bilo ni na kraj pameti da bi ta Jugoslavenska Narodna Armija, svo to ljudstvo zajedno s onim oružjem koje smo nosili, čuvali, čistili, doista mogla jednoga dana poslužiti svojoj – ratnoj! – svrsi. Prevario sam se. Ali to je druga, politička priča. Ovdje me, kao što sam rekao, zanimaju ljudi, jer za njima osjećam nostalgiju, a ne za vojskom kao takvom.

Bio sam dakle razvodnik u 316. Lakoartiljerijskom puku takozvane Protuvazdušne obrane, stacioniranom u jednoj nevelikoj kasarni na beogradskoj Zvezdari. S jesenskom klasom u naš vod došao je i jedan mali Albanac. Jeton. Bio je plavokos, plavook, malo zdepast – i nije znao gotovo ni riječi srpskoga. Ne sjećam se međutim da je zbog toga bilo nekog posebnog problema. Vojska je takva institucija u kojoj za svakoga ima neko mjesto. Tako se i Jeton lako uklopio u naš kolektiv. Problem je međutim nastao kad je i on dobio svoj prvi izlazak u grad. Kako da ga čovjek pusti samoga? Ni riječi ne zna, a Beograd je ogroman. Više slučajno, no po nekoj logici, kapetan ga je povjerio meni: “Da ga vratiš čitavoga u kasarnu. Jel jasno!?”. Daleko od toga da sam bio oduševljen. Naprotiv. Ionako smo rijetko dobivali izlaz u grad, pa još da pritom moram takoreći voditi dijete sa sobom. Ali što sam mogao. Morao sam od nužde stvoriti zabavu. Kako za sebe, tako i za Jetona.

Najprije naravno uopće nismo komunicirali. Hodali bi šutke ulicama bez nekog cilja i tek tu i tamo zastajkivali pred izlozima. Zapravo bih ja stao zbog izloga, a on zbog mene. Nisam mogao ustanoviti što ga zanima. On se samo strpljivo smješkao i čekao da se ja nagledam pa da krenemo dalje. Tek pred velikim raskršćima, kao na Slaviji na primjer, vidljivo uplašen od silnog prometa stiskao se uz mene. Uhvatio bi me za rukav kad bi prelazili ulicu. I kad je bilo zeleno na semaforu, na zebri, žurio se, hodao korak ispred mene i vukao me da što prije prijeđemo ulicu i dočepamo se trotoara na drugoj strani. Ja sam mu se smijao, nešto sam gunđao, ali se zapravo nisam ljutio. Jeton je imao jedva osamnaest godina, a ja sam u to vrijeme već bio diplomirao. Bio sam dakle stariji i utoliko mi je lakše bilo identificirati se s preuzetom odgovornošću. Sa svoje strane on je pak pokazivao puno povjerenje u mene i neku vrstu jednostavne prijateljske topline koja mi je imponirala. Mi smo se zapravo odlično slagali, premda mi je na trenutke bilo dosadno s njim, a vjerujem i njemu sa mnom.

Više puta smo tako zajedno izlazili u grad. Postali smo neka vrsta tandema. I zajednički jezik smo otkrili – lingua franca balkanskih psovki na kojoj smo mogli jedan drugome pušiti kurac, slati jedan drugoga u pičku materinu, jebati si tetke, bogove pa čak i krv Isusovu. Ja sam znao psovati albanski, što sam također naučio u vojsci, a njegov srpski je dostajao taman za to. Pa ipak nismo dirali u taj fantastični univerzum incesta, sodomije, pedofilije, blasfemije i homoseksualnosti svake vrste, taj naš zajednički hard core porno u kojem se nebeske svetosti sparuju s likovima životinjskog podsvijeta odnosno oboje s članovima najuže obitelji. Možda nam je to bilo pregrubo. Jeton i ja kao da smo imali potrebu za nekim kontrastom naspram sirovosti kasarnskog života, potrebu da budemo dobri i blagi jedan prema drugomu. Jedini eksces koji smo si dopuštali, bilo je – priznajem, sasvim seksističko – uzajamno namigivanje pri pogledu na kakve duge ženske noge ili bujne grudi. Pri čemu se on uostalom pomalo i stidio, dok sam se ja, pretpostavljam, pravio frajer.

Najživlja naša je komunikacija bila za stolom kakvog restorana. Tu bih obično ja nad jelovnikom roktao, mukao, meketao, glasno srkao prevodeći mu ponudu jela na zajednički jezik prirodnih zvukova. Pritom sam ga uvijek častio ili pićem ili kakavim desertom. Imao sam sigurno više novaca nego on.

Kad danas mislim na te vojničke dane, onda mi se čini da sam ondje upravo s Jetonom razvio najintenzivniji ljudski odnos, usprkos nepremostivoj jezičnoj barijeri. JNA je bila dakle i škola razlike. Nikakav melting pot, nego jedna, kako bismo danas rekli, solidna multietnička zajednica. Samo u mom vodu bilo nas je iz desetak nacija. To iskustvo, kakvo si danas čovjek može priuštiti samo u najrazvijenijim metropolama našeg globalnog svijeta, bilo je očigledno jedinstveno i neponovljivo. Za mene i dragocjeno. Na osnovi tog iskustva nikada neću popušiti onu priču o navodno neizbježnoj konfliktnosti, štoviše, o nužnoj uzajamnoj isključivosti takozvanih različitih kulturnih identiteta. Nije istina da se zbog tih kulturnih razlika nismo slagali. Doduše, nad nama je bdio strogi komunistički režim sa svojim represivnim aparatom koji je uvijek bio spreman na intervenciju. Nije se smjelo vrijeđati pripadnike drugih nacija, ni Albance se nije smjelo nazivati Šiptarima. Pod prijetnjom stroge kazne. Komunistički totalitarizam? Ili political correctness ? Ostavljam čitateljima da odgovore. Odgovor će ionako ovisiti o njihovom trenutnom političkom uvjerenju, a ne o objektivnom uvidu u stvarnost. Meni osobno nedostaje Jeton, odnosno takav oblik društvenog, političkog i kulturnog iskustva koji mi je omogućavao susret s njim. A svaki susret s razlikom prije ili kasnije susret je sa samim sobom.

U tom smislu ja sam jugonostalgičan. Moja nostalgija nije međutim žal za nepovratnom prošlošću, nego kritika postojeće stvarnosti koja u mnogočemu zaostaje za tom prošlošću nad kojom se tako pretenciozno šepuri. Sve što dolazi poslije nije samo zbog toga ujedno i bolje.

Boris Buden

KAKO SE PRAVI BOMBON 505 SA CRTOM

Snimao sam reklamni film za Kraš, i tu sam se nadao da ću konačno doznati sve o bombonu 505 sa crtom. Naime, kad sam bio klinac, uvijek me strašno zanimalo kako se pravi ona crta u bombonu. Ogromni strojevi proizvode tu prozračnu bombonsku masu i napravi se ogroman bombon, prabombon, valjda deset kila, i on je, recimo, žut. Napravi se i manja masa, recimo ljubičasta, i to se složi u zmiju, koja se opaše oko one velike. Sad taj veliki bombon ide polako kroz stroj, stanjuje se, a tačno u sredinu ulazi onaj tanji bombon. No nikad nisam uspio shvatiti kako tačno ta crta ulazi u sredinu...

Dušan Makavejev

KOSOVSKA

U opusu Gorana Bregovića i Bijelog dugmeta ne nedostaje političkih i ispolitiziranih pjesama, ali u svjetlu kasnijih zbivanja jedna od najznačajnijih je Kosovska. Na prvi pogled ta reinterpretacija, miks klasičnog rock‘n'rolla ( Ne spavaj mala moja... koja i sama predstavlja reinterpretaciju Rock‘n'roll music ) i teksta narodne pjesme nema nikakve veze s politikom. Nema tu ni riječi o bratstvu i jedinstvu, kontrarevoluciji ili nečemu sličnom, obična ljubavna priča.

Upravo u toj prividnoj banalnosti leži njen najveći politički smisao – prihvaćanje Drugog upravo u njegovoj drugosti, kao prvo u jeziku, ali i još važnije, u prihvaćanju traumatičnog užitka Drugoga – načina na koji se zabavlja, muzike koju svira, ljubavnih običaja i rituala...

Nacionalističkom, rasističkom pogledu, tuđa hrana uvijek smrdi, muzika je bučna, pjevanje neharmonično, jezik nerazumljiv, seksualnost opasna (pa ih uvijek predstavlja kao silovatelje, homoseksualce ili impotentne)...

Zapjevavši na manjinskome, albanskom jeziku, prepoznavši Drugoga u njegovom užitku, Bijelo Dugme je prekoračilo granice nacionalističke logike.

Dejan Kršić

KOMITET

Centralno mesto političkog života u opštinama i regijama Jugoslavije. Sve odluke bitne za život jedne političke zajednice donošene su u Komitetu ili su dolazile preko Komiteta.

U svakom većem naselju, zgrada Komiteta je predstavljala prepoznatljiv punkt jer se veoma bitno razlikovala od ostalih gradskih odrednica. To je obično bila jedna od najlepših zgrada predratne arhitekture nacionalizovana od eksponenata eksploatatorske klase i opremljena stilskim nameštajem i slikama iste te prezrene socijalne grupacije.

Komitet je bio mesto gde su se dešavale važne stvari, dolazili važni ljudi, mesto na kome se sasvim ozbiljno i odgovorno bdilo nad svakodnevnicom radnih ljudi i građana i gde su se trasirali putevi njihove budućnosti. Saopštiti nešto u Komitetu imalo je svoju težinu, žaliti se Komitetu, značilo je – žaliti se Pravdi samoj. Biti član Komiteta predstavljalo je veliku prednost u odnosu na ostale članove Partije jer je to bila prva stepenica odakle se moglo zakoračiti među kadrove. Kada bi svetlo u prostorijama Komiteta gorelo do kasno u noć, to je bio siguran znak da se ili sprema novi obračun u partiji ili da sutra u posetu dolazi neki važan drug pa spremačice rade prekovremeno.

Živoslav Miloradović

MIMOHOD

Ko ga se ne seća, trajao je mesecima, autobusima zakrčeno Dedinje; ima li neko iz Jugoslavije da je radio u državnom preduzeću a da nije bio na mimohodu? Bilo je veselo u gradu, Beograd odjednom turistički grad, pune kafane dezertera od mimohoda, čuju se svi dijalekti. Posebno nadrealno zvuči dalmoški, navikli smo da ga čujemo uz miris mora, nekako su nam previše obučeni, vidimo im oči prvi put; znamo ih samo razgaćene, u Jugoplastika papučama, izbledelim majicama i najskupljim šminkerskim naočarama za sunce.

Majda Vojniković

MLEKO KRAVICA

Dugotrajno kravlje mleko koje je proizvodio i pakovao PKB-IMLEK (Poljoprivredni kombinat Beograd). Prisutno uglavnom u istočnim delovima Jugoslavije, a najviše u Beogradu. Robna marka bila je nasmejana krava sa “cvetom” među rogovima. Početkom devedesetih, kada u političko polje sve agresivnije stupa Mirjana Marković (supruga tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića) čije je obeležje, barem u prvim fazama javne aktivnosti, bio ukrasni detalj – cvet u kosi – “kravica” biva nenametljivo redizajnirana. Nestaje cvet.

Neka istraživanja tvrde da cveta zapravo nikada nije ni bilo na kravici. To bi onda značilo da je cvet bio kolektivna halucinacija velikog broja ljudi. Baš kao i Jugoslavija.

Mileta Prodanović

NOVOKOMPONOVANA NARODNA MUZIKA

U muzičkom smislu, novokomponovana narodna muzika predstavlja parafrazu folklornih motiva stanovništva jugoistočne i centralne SFRJ (posebno Seldžuka i Parsa). Izvodi se na tradicionalnim narodnim instrumentima ( Dallape, Yamaha, Fender Stratocaster ), uglavnom u ugostiteljskim objektima, na sportskim stadionima i u klubovima iseljenika. Pored očuvanja muzičke baštine, NNM posebno je značajna zbog misaonih dometa i poetskih vrednosti svojih tekstova.

U tematskom pogledu, autori NNM veliku pažnju posvećuju fundamentalnim metafizičkim pitanjima, posebno problemu teodicije ( Šta sam Bogu zgrešila, Zašto majko tako patim ), ali ne zapostavljaju ni pojedinačne nauke i discipline, npr. komparativnu sociologiju ( Moje selo lepše od Pariza ) ili psihijatriju ( Ala bi se šikicala al mi ne da nana ). Što se poetike tiče, iako se NNM bazira na tradicionalnom stihu i stilskim figurama, pojedini autori pribegavaju avangardnijim izrazima, u rasponu od nadrealizma ( Suzama sam lepio tapete ) do dadaizma ( Op cvrc grok ).

Krajem osamdesetih dolazi do okupljanja heterogenih pravaca i škola mišljenja unutar NNM, i njihove institucionalizacije u jedinstven ideološki pokret. NNM je izvršila veliki uticaj na javno mnenje i opšte stanje duha u zemlji, u kolaboraciji sa drugim značajnim kulturnim institucijama poput SANU i UKS.

Dejan Novačić

Godine 1989. Dubravka Ugrešić, Dejan Kršić i Ivan Molek upućuju poziv za suradnju na projektu Leksikona yu mitologije . Kreće se od premise da ne postoje artikulirani pojmovi jugoslavenske popularne kulture koji bi pripomogli definiranju naših identiteta. S raspadom SFRJ zamire aktivnost na projektu.

Godine 1999. u suradnji s Arkzinom ponovno je oformljena redakcija i postavljena internetska stranica www.leksikon-yu-mitologije.net na koju stanovnici bivše Jugoslavije sa svih strana svijeta šalju priloge koji će postati okosnica buduće publikacije.

Godine 2004. Beogradska izdavačka kuća Rende i zagrebački Postscriptum objavljuju Leksikon yu mitologije . Na Dan mladosti, 25. 05, u Beogradu su pušteni u opticaj prvi primjerci knjige. Pokrenut je i projekt Omnibus yu mitologije, serija kratkih filmova nadahnutih Leksikonom. Promocija knjige u Beogradu održat će se na Dan Republike, 29. 11. 2004.