Kada sam bio u Berlinu, u sali Univerziteta Humboldt, trebalo je da čitam svoju poeziju i prozu zajedno sa drugim rumunskim piscima. Bio sam vrlo uzbuđen i pod stresom. Prozu, još tu i tamo, znao sam da je pišem dobro, ali ja sam u suštini pesnik i jednom za svagda želeo sam da to i dokažem, da sam mnogo dobar pesnik. Organizator ovog događaja bio je Razvan Cupa koga mnogo poštujem. Uvek sam ga poštovao, ali sam često u njegovom prisustvu bio i ostao preplašen jer on me i ne smatra za bogzna kakvog pesnika. Da sam dobar, jesam. Po njemu mogu da prođem, toleriše me. Prvi put sam to osetio kada sam devet godina za redom delio literarnu nagradu u Bakleanu, na reci Someš. Od tada me je smatrao osrednjim u svetu književnosti. I konačno, došao je trenutak u kom je trebalo da dokažem, ne toliko berlinskoj publici, koliko Razvanu, da sam prvoklasan pesnik. Bio sam, dakle, preplašen, blago nervozan, izgubljen u Berlinu. Tražio sam gde je Univerzitet Humboldt. Postojalo je pravilo da pored naših tekstova pročitamo i jedan kraći tekst nekog rumunskog pisaca koji nam se sviđa. Ja sam imao kod sebe nekoliko Kartureskovih pesama koje sam ubacio u svoju zbirku Bez naslova. Zašto Karturesku? Pravo da vam kažem, ni sam ne znam. I ja sam bio isto tako iznenađen kao i vi. Tumarao sam ulicama, i u jednom trenutku, iz nekog paba, čujem kako neko priča na rumunskom. Ulazim. Za stolom su sedeli Eminesku i čika Janku. Koja sreća. čika Janku je insistirao da popijem jednu kratku sa njim. “Ne mogu čika Janku, oprosti mi, molim te. Ima već četiri mesaca kako sam ostavio i alkohol, i cigarete, odvikavam se, ne mogu.” Eminesku vadi flašu šljivovice. “Paži, ovo ne možeš da odbiješ. Jednu čašicu, eto, toliko. Šta može da ti bude od jedne čaše? A s druge strane, koliko se mi često pa viđamo?” E, to je istina. Jednog Emineskua nisam mogao da odbijem. Sipao mi je jednu čašu i popio sam je na iskap. Bio sam pogubljen i potpuno sam zaboravio na književno veče. I oni su znali za događaj, krenuli su tamo. “Kreni ti ranije ako se žuriš. Eto i nas polako, al’ sigurno, ti ipak treba da se i pripremiš.” Pokazali su mi put i krenuo sam. Kako sam izašao iz paba, tako mi se zavrtelo u glavi da nisam mogao da vidim ništa dva metra ispred sebe, sve mi je bilo mutno i noge su mi se oduzimale. Sranje. Ali kako sad to? Ja, koji sam pio po litar rakije da dođem u ovu fazu... od samo jedne čašice...? Da, ali jedna čaša posle četiri meseca je ubistvo. Proći će. Ne vidim, nemam snage u nogama, potpuno sam lucidan, ali smelo ću nastaviti i alkohol će ispariti, a ja ću ponovo postati onaj od pre. Zaista, gle, krećem se, idem dalje, ali čini mi se da se osećanja ne popravljaju. Končno stižem na Univerzitet Humboldt. Znao sam gde je sala i krećem ka njoj. Teško se penjem. Sala je prazna. Stigao sam prvi. Ulazim unutra i sedam u klupu. Čekam. Pojavljuje se stražar koji me pita: “Šta tražite vi ovde?”. “Čekam da počne književno veče”. “Književno veče samo što nije počelo, ali ne u ovoj sali, već u sali u drugom krilu zgrade”. Preplašen istrčavam. Oslanjam se na zidove koji su vlažni i lepljivi. Lutam kroz hodnike kao u lavirintu. Univerzitet je prazan, nemam koga ni da pitam kuda da idem. Nađoh je na kraju. U sali svi učesnici na broju, puno je ljudi, samo ja nedostajem. Uspevam nekako da se uguram, a sramota me stanja u kom se nalazim. Sa mene lije znoj i primećujem da u ruci držim samo tekstove Kartureskua, da moje zbirke Bez naslova nema nigde. Prebledeo sam. Kako sad da čitam samo Kartureskua? Još je ovo moje veče, ja treba da pokažem da sam pesnik prve klase. Iz klupe mi Cupa daje znak da uđem. Vraćam se nazad i trk. Znao sam, znao sam gde je. Zaboravio sam je u onoj drugoj sali. Lutam tamo-vamo, čini mi se da se vraćam u život. Našao sam je. Knjiga je bila tamo gde sam je ostavio, na klupi na kojoj sam sedeo. Laknulo mi je. Uzimam je i vraćam se. Čuju se glasovi, čitanje je u toku. Na redu je Mićoš. Taman da otvorim vrata i uđem, shvatam da sad nemam Kartureskuove pesme. Verovatno su mi, u svoj ovoj panici, ispale negde. Hajde vamo, govore mi da uđem. Em kasnim i sad još da dođem sa nepotpunim materijalom. Staviću i sebe i Razvana u neprijatnu situaciju. Bolje zakasniti, ali doći spreman, kažem sebi i vraćam se nazad. Tražim. Vidim ih razbacane po hodniku. Sakupljam ih i nastavljam dalje. Dolazim ispred vrata. Tišina. Uplašeno otvaram, al’ sala je prazna. Oseća se ustajao miris pomešan sa prašinom. Izlazim i zatvaram vrata za sobom. Klatim se, zidovi su i dalje vlažni, a moj pogled je izgubljen. Eto, zeznuo sam stvar. Mojih pet minuta slave je propalo. Nemam više šta da tražim ovde, osim da prihvatim poraz. Put do hotela je dugačak i naporan. Vraćam se u hotel koji se nalazi u predgrađu Berlina, u industrijskoj zoni. Šetam se okolo, po gradilištima i parku za decu pored hotela. Ulazim u svoju sobu i krećem ka kupatilu da se umijem. Plače mi se. Baš mi se plače. Podižem pogled i ne pomeram se. U ogledalu vidim sebe, ali to nisam ja. Vidim sebe starijeg jedno 20 godina. Postalo mi je jasno da to gde sam ja nije hotel već moja skromna garsonijera u predgrađu Berlina... da se nikada nisam ni vratio iz Berlina, da sam bio sam samcat, da sam napustio ženu i decu pre mnogo godina. Neko kuca na vrata. Idem da otvorim. Razvan je. Smeškam se, srećan sam. Da li mi se priviđa Razvan koji ulazi sav smušen. A znam i zašto. Govorim mu tužno: “Na kraju nisam ni recitovao”. “Nisi recitovao”, odgovara Razvan. “Oprosti mi, i dopusti da ti objasnim zbrku oko Emineskua i čaše rakije.” “Bez brige”, kaže Razvan, “je l’ ti treba nešto?” Pogledao me je sažaljivo, ali i malo popreko. Mrzim kada me neko tako gleda. Besnim, urlam, prevrćem frižider. Razvan me hladnokrvno posmatra. “Da li sam zaslužio da me tako gledaš samo zbog jedne čaše rakije?” “Ti i dalje ne shvataš šta se dešava?” “Šta se dešava?” “Već dvadeset godina piješ bez prestanka. I nakon one književne večeri, ti nisi prestao da piješ. Tvoj mozak se tamo zaustavio”. Zastajem. Ponovo bih zaplakao. Grlim ga i uplakano pitam: “A pesme?”. Rekao mi je: “Bio bi odličan pesnik samo da ne piješ toliko”, i izašao diskretno. Teško mi je, ubrzan dišem, uplašen sam. Trčim ka kupatilu, ponovo se umivam i kikoćem se. Gledam u ogledalo i ne, to nisam ja. To nije Kosmin Perca. Smejem se, slatko se smejem, koja farsa, koje ludilo. To nisam ja, Kosmin Perca, izvukao sam se.
Rekao bih i vama ko sam, ali ne mogu, stvarno ne mogu. Svakako mi ne biste ni poverovali.
S rumunjskoga prevela Irina Đuran