Kikinda short 3.0

London Pub Reviews

Paul Ewen

Paul Ewen rođen je na Novom Zelandu, gdje je i odrastao. Nakon što je nekoliko godina proveo u jugoistočnoj Aziji, od čega četiri godine u Vijetnamu, preselio se u London, gdje živi od 2002. Radovi su mu objavljivani u antologiji Britanskog savjeta New Writing, novinama The Times, Tank Magazine, i na različitim književnim internetskim stranicama. Njegova prva zbirka priča, London Pub Reviews, objavljena je 2007. godine. Hrvatski prijevod njegove priče Pub Francuska kuća u Sohou možete čitati u sisačkom književnom časopisu Riječi 1-3/2008.

Holi Buš

Adresa puba: Holi maunt 22 NW3 6SG; Najbliža metro stanica – Hempsted

Lijam Galager iz Oejzisa pojavio se u Holi bušu istog dana kad sam ga ja posetio. Baš sam pokušavao da odaberem neko od mnoštva belih piva koja su nudili u baru kad je on ušao s nekim tipom, odlučnim glasom zahtevajući alkohol. Ortak mu je izgledao kao da je iz kutije pahuljica izvukao nagradni vaučer za piće s Lijamom Galagerom u Hempstedu, tako da sam tipa potpuno zanemario i zagledao se u Lijama glasno zveckajući novčićima i ključevima koje sam imao u džepovima. Njegova čuvena kožna kapa formirala je rub preko čela, a u njegovim sunčanim naočarima ogledali su se moji zubi, moja glava i oklembešena ramena koja su podsećala na polomljena krila neke sitne ptice.

Ne pišem muzičke recenzije, ali sam pisao o pabovima u kojima svira muzika, i iako preferiram pabove u kojima je tiho i nema muzike, bio sam pirlično uveren da su oni koje sam posetio a u kojima su puštali pesme Oejzisa bili stvarno vrlo dobri. Odlučio sam da to odmah pomenem Lijamu, i takođe poželeo da ga upitam kako se postaje jedan od onih ljudi što na stvarno velikim koncertima donose na binu različite gitare. Međutim, njegova piva stigla su pre nego što sam se ja odlučio za piće, i dok su njih dvojica odlazili u zadnji deo bara, ja sam ostao da cupkam u mestu, pokušavajući da u usta naguram celu pesnicu.

Pod od hrastovine i drvene ploče koje prekrivaju svaku zidnu površinu igraju dominantnu ulogu u enterijeru paba koji je isprva bio blok štala sagrađenih sredinom sedamnaestog veka. Pretvoren je u kafanu početkom 1800-ih, a originalne gasne lampe... Upravo tada barmen mi je poslužio moju do vrha punu pintu i ja sam, rukom odmahujući na ponuđeni kusur, bezmalo otrčao u zadnji deo, nestrpljiv da počnem da istražujem mnoštvo intrigantnih hodnika i prostorija Holi buša. Lijam i njegov pratilac sedeli su u prvoj sporednoj prostoriji na koju sam naišao i ja sam odlučio da se neko vreme tu uparkiram i izvidim situaciju. Namerno nisam seo za isti sto za kojim su sedeli oni, nego na jednu vrlo dugačku klupu i stao da je pomno razgledam procenjujući joj karakter, čistoću i visinu. Kad sam počeo glasno da se smejem tako sâm, njih dvojica naglo su prekinuli razgovor. Ne sećam se tačno zašto sam počeo da se smejem, ali mislim da je bilo vezano za neki vrlo smešan čvor u drvetu. Još uvek sam se smejao, stvarno smejao, kad su moja stopala počela da glasno stepuju po podnim daskama, nalik na stopala nekog robota plesača. Snažne vibracije penjale su mi se uz nogu dok sam udarao ritam svoje melodije, a metalna zakačaljka mog penkala pridružila se silovito udarajući po stolu i proizvodeći otprilike neku Da da da da, da da da da melodiju. Još uvek se smejući, počeo sam i da glasno pevušim, i otprilike u tom momentu Lijam se predstavio.

Nije rekao, “Zdravo, ja sam Lijam Galager, kako se ti zoveš?” Ništa toliko formalno. Zapravo, bio sam impresioniran njegovom spremnošću na razgovor, jer obično kad sedim sam u pabovima i nervozno zurim u sve prisutne, očiju širom otvorenih, uplašenih, niko i ne pogleda u mom pravcu. Ali, Lijam nije bio takav. Naprotiv, bio je vrlo otvoren i iskreno izneo konstruktivne kritike na moju amatersku kompoziciju.

Posle toga sam izvesno vreme ćutao.

Na zidu iza mene stajala je slika umetnika Džordža Romnija koji je kupio štale (i pripadajuću im kuću) koje će kasnije postati Holi buš, daleke 1796. Zauzimao je krajnje dostojanstvenu pozu i izgledalo je kao da mi s odobravanjem klima glavom dok sam se penjao na drveni sto.

JA SAM NA SCENI, NA SCENI SAM, JA SAM SAD NA SCENI!!

Glava mi je bila iskrivljena dok sam vikao i plesao po stolu na neki frenetičan, nezgrapan način, prevrćući pića, razbijajući čaše i izazivajući vriske nalik na zvuke što ih proizvode trouglaste gitare.

Dok me je jedan od članova osoblja izvodio iz paba, prepoznao sam aromu pržene piletine s nadevom od senfa, sotiranih krompira i tikvica s mentom, i odlučio da pozovem rum servis da mi se u apartman donese po malo od svega toga, i još uz to brdo čokolade i pedeset pinti piva.

Princ Džordž

Adresa puba: Parkholm roud 40 E8 3AG; Najbliža metro stanica – Hekni Dauns /Dalston Kingsland

Smestio sam se na sam kraj jedne dugačke klupe tog dana kad sam posetio pab Princ Džordž, i primetivši da uz suprotni zid stoje još dve iste takve okrenute prema mojoj, zamislio sam da umesto u pabu sedim u čekaonici nekog psihijatra. Lak je većim delom bio sastrugan s površine malog stola preda mnom i to je, razlučio sam, bilo nesumnjivo delo ljudi koji su poremetili umom.

Moja klupa i sto bili su postavljeni u zadnjem delu bara, a na zidu s moje leve strane stajao je veliki filmski plakat za film La Dolce Vita. Na plakatu se nalazila slika žene koja drži mačku, a na susednom zidu visila je uramljena crno-bela fotografija na kojoj je jedna druga žena takođe u rukama držala mačku. Morate imati mačku da biste dospeli na zid u Princ Džordžu, zaključio sam, i pun nade, pošao hodom dostojnim Dika Vitingtona¹ natrag u bar.

Nakon što sam od psihijatrice poručio pintu belog piva, ispričao sam joj jedan svoj san u kojem me po napuštenom sajmištu jure ogromni uvijači za kosu. Nisam mogao da pobegnem uvijačima, rekao sam joj, jer su mi noge bile od začinjenog mlevenog mesa za kobasice. Saosećajno je klimnula glavom pre no što se visoko podignutih obrva okrenula drugom gostu, a ja sam im oboma uputio svoju smešnu facu s ukrštenim očima i zatim pošao natrag preko drvenog poda, hodajući kao da na nogama imam velike klovnovske cipele. Odmah levo od mog stola stajao je mali crni kredenac ne viši od metra i ne mnogo širi od toga. Isprva nisam mogao da ga otvorim jer je moja klupa bila gurnuta skroz uz vrata, te sam počeo da guram dugačko drveno sedište u stranu kako bih iza njega dobio malo prostora. U to vreme bio sam jedini gost u tom stražnjem delu bara, te niko nije primetio kad sam čučnuo, odškrinuo malena vrata kredenca i uvukao se unutra, zatvorivši vrata za sobom. Sedeo sam zguren u mraku s mojom pintom belog piva čekajući da neko sedne za sto ispred mog kredenca. Unutra je bilo vrlo tesno, ali su bliske mi stranice širile prelepi miris buđi, i imao sam utisak da je noć iako je bila tek sredina popodneva. Ne bih li se nekako zabavio, počeo sam da proizvodim glasne zvuke sisanja, od kojih su neki bili baš, baš smešni, te sam se u jednom trenutku toliko zasmejao da sam izbacio malo piva kroz nos. Konačno, nakon sat ili dva, čuo sam tik ispred vrata kredenca korake i glasove koji su najavljivali dolazak nekih stalnih gostiju za moj sto. Pričali su o nekoj zanimljivoj temi u tom momentu, a kako nisu gulili lak s površine stola niti su zvučali naročito poremećeno, znao sam da sam manje-više bezbedan skriven u malenom kredencu odmah pored njih. Ovlaživši usne, tiho sam zasvirao nekoliko akorda na usnoj harmonici koju sam uspeo da izvučem iz zadnjeg džepa pantalona. Nikada se nisam pretvarao da sam posebno vešt svirač usne harmonike, i zapravo sam oduvek samo vrlo brzo prelazio usnama gore dole i duvao. Glasna kakofonija visokih tonova usne harmonike ubrzo je već odzvanjala u mojoj malenoj drvenoj jazbini, i voleo bih da mislim da sam uspeo da izvedem dosta ubedljivu interpretaciju numere Rhythm is a Dancer. Usledila je tišina koja je brzo zavladala među ljudima ispred, a kad je nečija ruka naglo povukla moja vratanca, bio sam privremeno zaslepljen jarkim dnevnim svetlom koje je zapljuskivalo unutrašnjost paba Princ Džordž. Pomislio sam da bih mogao zakazati još jedan sastanak s mojom psihijatricom dok sam mjaučući bivao ispraćen do vrata, ali me je ona ljubazno zamolila da se ne vraćam, ti mali uvijaču za kosu, kobasičasto-mesni idiote.

S engleskoga prevela Tanja Brkljač

Slobodna

Claire Wigfall rodila se u Londonu 1976. godine. Pohađala je Fakultet lijepih umjetnosti i književnosti, prije no što se u dvadeset prvoj godini preselila u Prag, a potom nakratko u Granadu. Na postdiplomskim studijima škole pisanja na sveučilištu East Anglia, osvojila je nagradu Curtis Brown UEA 2001. godine. Trenutačno živi u Pragu, gdje predaje kreativno pisanje djeci i odraslima, vodi studio za šminkanje i obuku klaunova, i radi na svojoj sljedećoj knjizi. Djela su joj objavljivana u magazinima Prospect, New Writing 10, The Dublin Review, Bordercrossing Berlin i otkupljena za BBC Radio 4. Njena prva zbirka priča, The Loudest Sound and Nothing, objavljena je u Velikoj Britaniji 2007. godine, u izdanju kuće Faber and Faber. Nedavno se našla u širem izboru za nagradu za kratku priču Frank O’Connor za 2008. godinu.

Claire Wigfall

Rekla je da joj je svejedno gde će je ostaviti. ‘Ma, gde god ti ideš’, rekla mu je kad se popela u kamion, a ravnodušnost s kojom je govorila kod njega probudi nelagodu. Vratio je vozilo na asfalt i nije rekao više ništa sve dok kamion nije skrenuo na prašnjavi puteljak koji je vodio u andaluzijsko selo u kom je živeo ceo svoj život.

‘Ostaviću te ovde’, rekao je na račvanju, ne želeći da to zvuči kao pitanje.

‘Hvala’, odgovorila je istim ravnodušnim tonom, i povlačeći torbu preko presvlake od veštačke kože na sedištu okrenula se da izađe iz kamiona. I baš kad je zatvarala vrata za sobom, on se nagnuo nad volan i rekao joj šta mu se vrzmalo po glavi: ‘Ne bi trebalo ovo da radiš, znaš. Žena sama nije bezbedna.’ Oči su joj bile boje peska, svetlije od tena; na sekund je bez reči zurila u njega. ‘Hvala’, rekla je ponovo i zatvorila vrata kamiona.

Posmatrao ju je u retrovizoru dok je vozio uz put, a ona se udaljavala u suprotnom pravcu, prema seoskom trgu. Torba joj je izgledala teška na ramenima. Kad se parkirao ispred svoje kuće psi u dvorištu podigoše glave i nezainteresovano ga pogledaše. Osetio je miris paradajza koji se kuvao u kuhinji.

Sunce je u to doba dana grejalo prejako da bi iko sedeo na trgu. Sve radnje bile su zatvorene zbog sijeste, metalne rešetke bile su spuštene na izloge. Samo su vrata bara bila otvorena, a zavesa od ljubičastog pliša štitila je enterijer od sunca. Iz unutrašnjosti je curio metalik zvuk s nekog udaljenog radija, slabašan i nekako čudno umoran u vrelom vazduhu. Prošla je pored napuštenih plastičnih stolica i stolova, pored crvenih suncobrana s reklamom piva san migel, i gurnula u stranu trakastu zavesu. Unutra je mirisalo na jeftino jestivo ulje i so iz šunki koje su visile s tavanice.

Pomislila je isprva da je bar prazan, ali je sa stolice iza frižidera za sladoled u uglu ustao jedan muškarac i lenjo se premestio na stolicu iza šanka. ‘Kako mogu da pomognem?’ rekao je ljubazno se osmehujući. Procenila je da mu je oko četrdeset, bio je debeo, crne kose, a na jednom obrazu imao je svetloružičasti mladež čije su čipkaste ivice nestajale pod kragnom košulje koju je nosio. S radija se čula pesma koja je bila hit jednom davno, kad je on još bio tinejdžer.

‘Kolu’, rekla je sedajući za šank.

Okrenuo se i otvorio staklena vrata frižidera. Zapahnuo ju je hladni vazduh kad su se vrata otvorila i onda opet naglo zatvorila. Spustio je kolu pred nju.

‘Čaša?’ upitao je, a ona je odmahnula glavom. Voda se već kondenzovala na zidovima hladne limenke, pomalo nalik na sok na ljusci zrna grožđa.

Čovek se nagnuo malo na stranu kako bi počešao članak na nozi. ‘Odakle si?’

Podigla je obrve kao da razmišlja šta da mu odgovori. ‘To ti je komplikovano’, rekla je, a zatim, pogledavši ga, dodala, ‘Rođena sam u Indiji’.

‘Ne izgledaš kao Indijka’, kaza podižući ruku sa članka.

Odmahnula je glavom. ‘Roditelji Englezi.’ Polako je okrenula limenku na šanku, ostavljajući na površini mokar prsten od kondenzovane vode.

Na zidu pored kase plastična lopatica za ubijanje muva visila je okačena o klin. Pogledala je crnu koricu spljeskanih muva koja se nahvatala na beloj mrežici. Pored lopatice za zid je pribadačom bila pričvršćena fotografija dvoje dece maslinastog tena koja su sedela u krilu starije žene. Uglovi fotografije bili su uvijeni a boje na njoj izbledele. Devojčica na fotografiji imala je na sebi roze majicu kratkih rukava s natpisom ‘I ? You’. Dečaku su nedostajala dva prednja zuba.

‘Tvoja deca?’ upitala je.

Klimnuo je glavom i automatski se nasmešio čim se okrenuo ka fotografiji. ‘Mada, sad su već maltene odrasli. Njemu je već šesnaest a ona je... pa, njoj je četrnaest.’ Smešeći se sam za sebe, ponovo se sagnuo da počeše članak. ‘Imaš li ti dece?’

‘Da.’

Opet je načas pogledao gore, a zatim ispružio ruku da poravna štos papirnih salveta na šanku, kao da je odjednom bilo veoma važno da njihove ivice budu uredno složene. Ona je ćutala. Nakon nekog vremena ponovo je prinela limenku usnama i otpila. Jedna muva proletela joj je pored ramena a s radija se već čula neka druga pesma.

Čovek se okrenuo fotografiji. ‘To je moja majka s njima na slici’, rekao je.

Ona je ponovo podigla pogled i pažljivo proučila lik starije žene na fotografiji. Kosa joj je bila seda i skupljena pozadi u rep. Bore na preplanulom licu izgledale su kao pažljivo ispeglane falte. Smejala se, tamne oči bile su joj stisnute, delovalo je kao da je jedno od dece reklo nešto smešno.

‘Deluje fina’, rekla je, još uvek zureći u ženu.

‘Bila je’, odvratio je. Izvukao je ispranu platnenu maramicu iz džepa na grudima i njome prebrisao slepoočnice sjajne od znoja.

Njena limenka sada je bila prazna. Proizvodila je ravan zveckav zvuk na furniru dok ju je ona vrtela među prstima.

‘Hoćeš još jednu?’ rekao je, ali mu nije odgovorila, kao da ga nije čula.

Pokazao je glavom prema njenoj praznoj limenci, a nakon čitavih minut ona se konačno okrenula i sada je zurila pravo u njega svojim čudnim očima boje peska. ‘Šta je bila najgora stvar koju ti je ikad uradila?’ Namrštio se, zatečen ovim pitanjem. ‘Tvoja majka’, nastavila je, ‘šta je bilo najgore?’

Iskrivio je glavu u stranu a onda opet pogledao u nju nekako se čudno nasmejavši. ‘Takva pitanja se ne postavljaju nepoznatim ljudima.’

Slegnula je ramenima ali se nije nasmejala.

Zurio je u nju još tren, zatim kratko uzdahnuo i ponovo seo na svoju stolicu. Ruka mu se ispružila da dohvati lopaticu za muve sa zida, ali ju je samo mlitavo držao na krilu. Tek joj je nakon nekoliko trenutaka rekao, tiho, ne gledajući u njenom pravcu.

‘Zašto je to bilo najgore?’ rekla je konačno.

‘Ne znam’, rekao je, vrteći glavom uz slab smeh. ‘Ne znam ni zašto sam to rekao. Nikada do sada nisam nikome pričao o tome.’

‘Je li izgledala srećno?’ upitala je tiho.

‘Izgledala je...’ rekao je, a onda zastao, ‘izgledala je slobodno’, a kad je to izgovorio muva koja ga je nervirala čitavo jutro sletela je na šank i čovek je, jednim gracioznim pokretom, podigao lopaticu i spljeskao je.

S engleskoga prevela Tanja Brkljač

Lovepuzzle

Joanna Roszak rođena je 1981. u Poznańu, piše pjesme, kratke priče, književne kritike, eseje te prevodi (Paula Celana, Nelly Sachs, Hilde Domin). Pohađa postdiplomske studije. Izdavačka kuća Plath objavila je 2006. godine njenu prvu zbirku pjesama, Tintinnabuli. Ove godine priprema drugu zbirku, Lele.

Joanna Roszak

Prvo mesto

U mojoj glavi lije kiša. england my england na poljskom. kada pada kiša lovimo ribe i puštamo čamčiće po snegu. svako sa svog mosta svako u svom gradu. posmatramo koji će štap koji kamen izroniti. everybody loves somebody (karaši i deverike udaraju u prozore). bočni putevi do vrha puni od vrha prazni u novonjujorcima i staronjujorcima. posle dve votke na dva čamca slušamo geršvina. zimski tuneli dani prolaze i mi prolazimo topimo se i presecamo talase. drugi krajevi sigurno će još proći kraj tebe prisebno. tako se tako se ostvaruje sve glatkiji i gluvlji pejzaž. kraj tek počinje zajedno s prvom zvezdicom. sanjam da toneš u nekakvoj kaljuzi voda ti dolazi do nosa i izlazi na usta. znaš s kim danas doručujemo – kucaš li odozdo? sve što ima da kažeš kaži u nedelju – čuješ li me?

Drugo mesto

 kada ruka i ruka prave dugu u nejasnom letu crnih trešanja. na moru mimoilazimo tkača snova žeteoca brodova i brojimo mrlje na suncu zavese. računamo s mrljama na suncu računamo s proputovanjem na slonu. kada se prva slova naših imena slažu u sušnom i u kišnom periodu plove u istom pravcu kao tekuća voda i počnu da se mrve tada se slogovi ne računaju jer se ništa ne slaže i ne miri. traži me posle vremena posle duge kada je tvoje nekada sada. a tvoje ovde negde i bang bang kada sa ekvatora uzmeš svoju stvar. alpe na dobar dan gospodine aleja daščica medunika otvoreno čekaju. tako umiru ptice i u vidu salta upadaju u slonovske jame strmoglavljujući se. mali tvist ispod jabuke. izvini ljubavi. koji deo tela najradije pokrećeš? kako najviše voliš da upadaš u klopku? kako se raduješ? forever and ever. kratka molitva za tebe pre nego što se našminkam. za sat vremena sedimo. spavamo i plivamo stojećki stojimo četvrtasto. devojčica na biciklu ide pravo na nas prelazi preko naših leđa, stomaka. lišće pupi boluje običan sneg odražava se od ograde i ubija se. čitam pesmu u kojoj je napisano da čitam pesmu. kako možeš da me nosiš kad te ovde tako reći nema? uspeh ili good luck u padanju na krevet. ovo je moje stopalo ono je tvoje. kraulom ćemo ući u proleće. tada ćemo reći nešto krajnje ozbiljno: laku noć do belog jutra naručućemo đinđuve posle marta posle januara. delovi tela mešaju se s delovima govora zora i proplanak na samoj ivici dodira. stigni s vodom punom ustiju namršti se imaš mene. uvek kada u snovima izlazim u šetnju u tvom gradu to činim iz tvoje kuće. možda će ponovo krenuti dani minuti iz sata u sat u večnost. bacamo kamenje da bismo ostvarili predskazanje krećem sama svojim vozom. spavajući tako u ponedeljak može se prespavati sreda i rasuti u sitne delove pazli. dalje ne umem dalje ne znam reči te pesmice uostalom volim te u prošloj godini. i iznenada poluljubavnici će propasti u pustinji. pobeći će kao krovovi u šumu progutaće talas ali

Treće mesto

 pevamo samo jutarnje pesmice. pevamo samo nepoznate pesmice. samo pevamo. izgovaramo samoglasnike. jabuke se smrzavaju ševar jeca karanfili klinčići mirišu. u hladnu rernu u koju naizmenično stavljamo glave tokom sedam dana. tokom pevanja uspavanki odvoženja sankama – horizont isečen na tanke trake. nebo je tužan gradić nedeljom. u belom krvotoku snega cepaju violine. odleću ptice. vidi: apači oblaka spavaju na ostrvu. tihi topli polarni. gusti mirišljavi i laki bang bangovi gutaju nas otvoreni mehurovi vazduha guše nas. pritom kažu čekaj kaj tvoj problem je što gubiš pamćenje i ne samo iz dana u dan. i posle dana je dan. ranjeni jutarnjim zorama danju noću padamo iza maglovitog mora. leto si spakovao u jednoj rečenici s peharom ispunjenom sumanutim pesmama. betwen you and me neka samo procveta ono o čemu malo znam recimo kako se zovem

Love is the place

 s kišom ispod oluka u daščanu preriju pilane od konoplji kočića iako nas nosi vetar ponovo odlazimo u pustinju. malo manje umiremo otkad postojiš. s druge strane zemljine kugle je noć a s ove strane zemljine kugle je ništa. odgađa se krik kaskanja lakog vetra kao pena u hederu. ona ptica zaobilazi zavičajne obale ovde je zavisna flotila ždralova. ljubav je premalo da bi se živeo život premalo je i da mi. sa sutrom na otvaranju reći triput amin. live is the place love is the place love is the place

ipak možeš pljeskati samo uz učešće druge ruke. zlatna vuga i vetruška viju prazna gnezda. teku u vidu mleka i meda pikiraju u nesveta kraljevstva. reci što si već rekao s objašnjenjima strelice mraza. reci nešto novo. ortolove i loveort: ljubav je prostor pokraj vremena u pustinji na drugom jeziku. u snegu u kaljugi po snegu u inju mraza. ljubav je opis mesta iz koga imaš odakle da se vratiš kući. upalimo svetlo i cigarete laku noć luče moje laku noć mili moj. posmatramo brajevu azbuku od kapi stvaramo svoje sličice – ti jedne, ja druge. prečicama sredozemljem morskom pučinom metatarzusom kad drveni podijum stavlja na čelo prevez volim te odavno sam htela to da ti kažem ali nisam imala vremena zbog međunarodnog dana ptica pevaj himne o lastama nenoći ljuljubavi lutki lutkici

S poljskoga prevela Biserka Rajčić

Crveno-belo-crvena fudbalska lopta

Martin G. Wanko rođen je 1970. godine, živi i radi kao pisac, novinar i scenarist u Grazu. Dobitnik je nekoliko lokalnih i nacionalnih priznanja, poznat je po kazališnim komadima poput Who killed Arnie? i Coach, King, General. Njegov kazališni monolog The Living Dessert izvodi se od 2008. Radi kao pisac u kazalištu Theater im Keller u Grazu, gdje se izvodi njegov sitcom Family Dossier. Nakon krimi romana Seelendschungel iz 2006. godine, ove će godine objaviti Bregenzer Blood-Games. Također, kao književni kritičar piše za razne nacionalne časopise, između ostalih Profil, The Gap i popularne novine Vorarlberger Nachrichten.

Martin G. Wanko

Ja napadača nisam odgovarao. Spoticao sam se o svaku loptu. Prema tome moj otac je smatrao da moram na gol. Napadača zna svaki navijač, golmana takođe. Pravac među stative!

Kupljene su golmanske rukavice, štitnici za kolena, kopačke, sve što pravom golmanu treba. Kruna svega je bila crveno-belo-crvena lopta.

Golmanski trening na terenu iza naselja. Ja sam stajao na golu, moj otac na jedanaestercu. Po desnoj strani sam bio stvarno dobar, to su čak i neki drugovi morali da priznaju: Ako je lopta išla oštro u desni ugao, Martin se bacao tamo. Ako je lopta išla silovito ka sredini gola, on bi je okretao iznad gola. Nisam imao strah od lopte, to je za golmana važno. Kul stvari, ali postojao je mali problem. Nisam mogao i hteo da se bacim u levi ugao. Jednostavno nije išlo. Moj otac je bio tužan, ali nije gubio nadu. “Dečku se mora pomoći, jer ko zna kuda bi to još moglo da odvede!”, mogao sam da mu pročitam misli. Odmor na gornjem Jadranu bi trebao da pomogne. U mekom pesku će savladati barijeru!

Kaorle u Italiji, san svakog deteta. Preko dana more, a uveče švrćkanje. Nedelja je bila tek na početku, a fudbal van moje glave. Jednog popodneva lopta se ipak dokotrljala u mom pravcu. Bilo mi je kao da me je ispalila iz raspusta. Golmanski trening. Prvo nekoliko lopti po desnoj strani. Leteo sam, pesak mi je grebao kolena, laktovi su se ukopavali, ali uhvaćena! A onda čuvena leva strana. Bio sam kao hrom. Ništa. Ćorak! Učinak apsolutna nula. Kad mi je čak i sestra polazivala kako to treba da ide, sve je bilo gotovo. Gotovo! Fudbal nije igra za sestre! Okačio sam kopačke o klin. Mislim čak da je crveno-belo-crvena lopta ostala da leži negde na plaži. U mojoj glavi je od tada više ne nalazim.

Uprkos svemu, i to me iznenađuje i dan danas, ovaj poraz je spojio mog oca i mene. U sportu postoje samo pobede i porazi, svaki nerešen rezultat je truli kompromis. Poraz boli, patnja je velika. Ali i to je bolje nego nerešeno! Stvarno je paradoksalno, ali u nerešenom leži čežnja za odlukama. Cezarov palac koji pokazuje na gore ili na dole se utisnuo u nas. Ko voli sport, voli odluke. Ja nisam bio šuter, tačka!

Moj otac i ja smo se potom fiksirali na najplemenitiju od svih sportskih aktivnosti, navijačku. Navijam, dakle postojim. U našem gradu Gracu smo godinama(!) odlazili na svaku utakmicu Gračanskog atletskog kluba, GAK^*. Svejedno da li je padao sneg ili kiša, ili je sijalo sunce, mi smo dolazili tačno na vreme. Tada sam imao oko 12 godina. A ako se nekad i desilo da nismo mogli da dođemo na utakmicu, nakačili bismo se na radio kao bolesnik na infuziju, da slušamo emisiju “Sport i muzika”. Ako je na stadionu postojala sirena za signaliziranje gola, onda bi je uključivali u živi program. U momentu bismo se ukočili kao voštane figure. U svakom slučaju su subota i vikend, a zapravo i raspoloženje cele naredne nedelje zavisili od toga, kako je naš klub igrao. To se u suštini ni do danas nije promenilo.

I kasnije sam išao na stadion, ali sa drugovima. To je bila prava tura. Najpre u igraonice, zatim u Mekdonalds i na kraju na stadion. I onda odjednom to više ništa nije značilo. Negde u vremenu napada i navale (ali hormona) odložio sam zastavu u ormar i ulaznice za utakmicu zamenio za ulaznice za disko. Glasna muzika je više uzbuđivala, pića su bila bolja, devojaka je blago rečeno bilo više a i ruku na srce imati postavu svog omiljenog kluba u glavi je doduše pohvalno, ali nije i najveća mudrost.

Zvižduk za kraj. Već 15 godina nema više fudbala.

Nazad lopti me je vratila moja ćerka Klarisa. Kad je bila u nežnom dobu od četiri godine, odvukao sam je po prvi put na teren. Naravno na GAK. Nedelju dana kasnije pitala me je, da li idemo opet na stadion. Atmosfera joj je to napravila. Osim toga pobedili smo 5:1. Ona je mislila da to tako ide dalje ceo život.

U međuvremenu smo sada opet na svakoj domaćoj utakmici na stadionu. Ponekad odemo i na utakmice u gostima. Fanatici smo, a opet nekako simpatični. Ipak se mora živeti za nešto, što je veće od sopstvene egzistencie. Zvuči glupo, ali je tako. Osim toga i šutiramo u parku. Moja ćerka ima ubistven šut, znači napadač, nema sumnje.

Pored toga uhvatio sam i loptu na jednoj od prošlih utakmica GAK-a na domaćem terenu! Jedanaest momaka je istrčalo na teren sa crveno-belo-crvenim loptama i šutirali su ih ka tribinama. Ustao sam, ni sam ne znam zašto, viknuo “Ovamo loptu!”. Momak me je pogledao sa lukavim smeškom na licu, raspalio je iz sve snage, a ja sam je uhvatio kao “jedan od velikih”. U tom trenutku sam se osetio tako velikim. Biti u fokusu publike na delić sekunde. Dino Zof, Peter Šilton, Đanluiđi Bufon, njih su gledali milioni. Mene otprilike trideset navijača. Na trenutak sam znao za šta je bio dobar golmanski trening mog oca. Čovek do mene mi je odao priznanje. “Hej! To je bio šut” Ali super uhvaćeno!” Klarisa je blistala. Crveno-belo-crvena lopta je vraćena. Za to sam dobio godinu dana fudbalske prognoze. Stubac sa nerešenim rezulatatima ću izbegavati koliko god je to moguće.

^*GAK: Poznati fudbalski klub u Austriji

S njemačkoga preveo Vladislav Vukotić

Ne mogu ničega da se setim

Danilo Nikolić rođen je 1926. u Splitu. U Beogradu je završio pravni fakultet. Prvu knjigu pripovijedaka, Male poruke, objavio je 1957., a uslijedile su Povratak u Metohiju, Spisak grešaka, Provetravanje vladara i druge. Prvi roman, Vlasnici bivše sreće, objavio je 1989., a niz uspješnica nastavile su Kraljica zabave, Jesenja svila i druge. Uz ostala priznanja nagrađen je NIN-ovom, Selimovićevom, Andrićevom, Čopićevom i Nolitovom nagradom.

Danilo Nikolić

Ne mogu. Taj događaj u ponoć, u polutami, u uglu između dva zida, zaklonio je sve. Ne mogu da se setim koje je to mesto bilo, kud sam name-ravao da krenem, zašto sam uopšte bio tu, te noći. Znam samo da je ta železnička stanica bila izvan grada, u ravnici, i da su vozovi svaki čas pro­lazili. Brzi šišteći, teretni muklo tutnjeći. Od toga su podrhtavale svetiljke na dugačkom peronu, žute svetiljke nalik na fenjere sa kapom.

Htedoh da uđem u restoran. Nemam drugu reč za tu prostoriju sa šankom u kojoj putnici čekaju svoje vozove. Bila je prepuna kožuha, šubara, kačketa. Poneka beretka, nijedan šešir. Neki su sedeli na svojim koferima, neki čak na patosu, uza zid. Takozvana stanična restoracija, puna duvanskog dima i mirisa (ako je to miris), mirisa jeftine rakije.

Nije bilo slobodnog mesta. Ne bih ni izdržao. Te krenuh duž perona. Bio je natkriven i čist.

Vazduh oštar, zaseca lice. Moralo se ići brzo, hodati žustro, kao na smotri; ruke utiskivati što dublje u Belove, ramena uzdizati, da reveri, podignuti kao uši, pokriju sve do slepoočnica.

Prođoh tako od jednog kraja do drugog i primetih da neko stoji u uglu između stanične uprave i skla-dišta. Žensko, u mantilu od mekog štofa izmešanih boja, kao na grlu košute. Mrko, naran-džasto, svetlosivo.

Odoh do drugog kraja, do same skretničareve kućice, uzdignute ukoso, i kao prolete, da bolje vidi koloseke u nedogled. Pa se vratih istim pravcem i dođoh naspram osobe u mantilu od mekog štofa. Stajala je u uglu sa sto kofera oko sebe, stisnuta od zime.

Uvek, kad ovo pričam, kažem sto kofera. Bile su, u stvari, dve putne torbe kod njenih nogu, jedan koferčić, i neki zavežljaj u grubom platnu, umotan kanalom.

Ne mogu da se setim ni kako, ni zašto, tek odjednom krenuh ka njoj, stadoh na korak ispred nje, i rekoh:

“Izvinite, ali ja moram sa nekim da razgovaram!”

Ona se osmehnu između revera koji su joj za-klanjali pola lica.

“I ja sam poludela od ćutanja”, reče, načini polukorak, ispruži ruku.

Ne mogu više da se setim zašto oboje tog trena izgubismo ravnotežu. Upravo, ona je načinila korak unazad, ali ruke nisu htele da nam se ras-tave.

Nasmejasmo se zateturani, i stadosmo jedno uz drugo, u polumračnom tom uglu.

Ne mogu da se setim koji je voz čekala ona, koji ja. Svi su vozovi kasnili te pozne jeseni, na sreću.

Povremeno je iz zvučnika na peronu dolazilo obaveštenje koji voz iz kojeg pravca dolazi, koliko se zadržava, u kom pravcu ide.

Jednom ona reče:

“To je moj voz. Ali, taj je uvek prepun. Sačekaću sledeći.”

Drugi put i ja nešto slično kazah. To jest, da neću da stojim u hodniku, u prepunom vozu.

Sećam se: ona beše stigla iz Subotice. Išla je kod oca, inženjera koji je gradio neku hidrocen-tralu. Ali ne mogu da se setim koliko smo reči upotrebili za hladnoću, niti kako smo se raskopčali. Ona mekani mantil od čupavog štofa, ja kaput od tamnog velura.

Bilo nam je tako dobro, tako toplo, da smo drhtali.

Ne mogu ničega da se setim, samo rš osećam njen otisak na meni, od kolena do čela. Pamtim i glas, šapatom:

“Ne smem da te ljubim. Imam neka zasenčenja na plućima. Zato idem kod oca. Preporučili su mi planinski vazduh.”

Ne mogu da se setim ni njenog imena. Imala je ime nekog cveta, neke biljke. Zaboravio sam kako glasi prevedeno sa mađarskog.

I da sam brojao, ne bih mogao da se setim koliko je vozova prošlo dok smo stajali stopljeni. Ponekad mi se čini da još stojimo tamo, u onom polumračnom uglu na peronu, a vozovi stalno pro­laze, prolaze, prolaze...

Naš plan za Nemačku

Ann Cotten rođena je 1982. godine u Iowi, odrasla je u Beču, a živi u Berlinu. Njena prva knjiga, Fremdwoerterbuchsonette, zbirka soneta u kojima se koristila riječima iz rječnika stranih riječi, objavljena je u izdanju Suhrkampa 2007. godine. Studirala je njemačku književnost, i diplomirala 2007. godine radom koji će biti objavljen pod naslovom Nach der Welt. Die Liste in der konkreten Poesie (Nakon sveta. Lista konkretne poezije) 2008. godine. Piše prozu i poeziju koju objavljuje po magazinima i na internetu, a trenutačno radi na svom internetskom projektu, Glossar.Attrappen, svojevrsnoj enciklopedije svega i ničega bez ikakva reda.

Ann Cotten

Mi, to jest, SAD, dakle naša vlada, ćemo postupiti na sledeći način: jedna polovina Nemačke – jedne od početka do kraja nepotrebne i mučne zemlje – biće iskopana i stavljena na drugu polovinu. Tako nastaje nešto bolji krajolik. Na to će doći farme vetra, gust tepih od Baltičkog mora do Alpa i kompletno od Odre do Rajne. Izuzetni Nemci će biti smešteni na jednom ostrvu u Južnom moru ili već po želji u malim grupama ili pojedinačno kod plemena iz džungle. Američko stanovništvo sa izuzetkom asocijalne ekipe fensi komunističkih propaliteta biće naseljeno u sada podzemne nemačke tržne centre ski-halu Diseldorf. Tako će biti zaštićeni od napada. Prema našim proračunima oni to neće ni primetiti. Nemačke šume će biti unapređene korišćenjem mrtvih Nemaca kao đubriva. Tako oslobođena teritorija Severne Amerike se može koristiti za igranje Indijanaca. Svi ostali narodi mogu uglavnom ostati tako kako su sada, osim Kine, koja će se sama od sebe malo manipulisati.

Berlin će se možda uz pomoć vazdušnog džepa ili neke vrste vazdušnog mosta podići do lebdećeg posebnog statusa (upor. Scheibbs) i tako će služiti kao đubrište za Amerikance, koji eventualno polude u tržnim centrima ili postanu anti-narodni.

S njemačkoga preveo Vladislav Vukotić

Premotavač

Srđan Srdić rođen je 1977. u Kikindi. Diplomirao je na katedri za opću književnost i teoriju književnosti. Trenutačno je profesor srpskog jezika i književnosti u kikindskoj gimnaziji. 2007. godine pobjeđuje na natječaju hrvatskog sajta www.bestseler.net, nakon čega je njegova priča Sivo sumorno nešto objavljena u zajedničkoj zbirci Da sam Šejn. Na sajtu www.litkon.org objavljeni su dijelovi njegova romana u nastajanju. Pobijedio je na natječaju časopisa Ulaznica za 2007. godinu, u dijelu koji se odnosi na prozu. Objavljivao i u internetskom časopisu Plastelin.

Srđan Srdić

Odjednom, nešto nije bilo u redu. Sad, nevolja je bila u tome što je to odjednom trajalo oko trideset godina, dok je ono nešto gotovo pa zamrlo u sve težoj neodređenosti. Uznemiren, potražio sam rešenje, i kao i svaki razuman i duhom bogat čovek, posegao za svojim primerkom Žutih strana, tom Biblijom mogućnosti.

Agencija Inferno nudila je putovanja na destinacije o kojima nismo ni sanjali. Kako ja već duže vreme uopšte nisam sanjao, odluka koju sam doneo bila je izvan svake sumnje. Ljubazna sekretarica mi je saopštila da se njihove prostorije nalaze na južnom obodu grada. Iza stare klanice, rekla je, pa dalje u pravcu nečega što će Vam se učiniti najmanje verovatnim.

Prateći njena jasna i nedvosmislena uputstva, obreo sam se na mestu koje je izgledom podećalo na odavno napuštenu železničku stanicu. Nije bilo putnika, nije bilo vozova, i ja sam, pomalo prestrašen nekakvom prigušenom škripom, krenuo ka crvenoj kapi otpravnika čiju sam figuru zapazio kako izranja iz januarske magle pokraj jednog od pustih perona.

Vidno obradovan, otpravnik me je očinski zagrlio i nekoliko puta otvorenom šakom lupio po leđima. Iz nosa i ušiju izrastale su mu riđe, oštre dlake. Na pitanje kome mogu da se obratim, odgovorio je tako što se predstavio: Đavo, lično! i skinuo kapu uz uvežban naklon.

Nešto kasnije, hodali smo po trulim pragovima, ja sam iznosio suštinu svog problema dok je ruka gospodina Đavola bila prebačena preko mog ramena a moj levi obraz plamteo od njegovog vrelog daha. Par sekundi po završetku izlaganja, gospodin Đavo se okrenuo, pogledao me u oči i ponosno mi saopštio: Imam rešenje! Pažljivo sam slušao:

Vi biste na mesto koje je toliko daleko da Vam je jedan život nedovoljan za povratak. Kako vidite, nema tu budućnosti. Naša agencija i ne računa sa takvom kategorijom. Nego, ajte da vidimo šta možemo sa onim što imamo. Danas su interesantne stvari kreativne, one u čijoj evoluciji i Vi učestvujete, menjajući ih s obzirom na sopstvenu perspektivu. Ajte da mi lepo potpišemo jedan ugovorčić, pa da Vam uručim Vašu životnu kartu, šta kažete?

Tako je govorio i smestio me u kupe otmenog, putničkog voza koji se odnekud pojavio.

U lokomotivi sedi vesela veštica. Ja sam jedini putnik. I tako godinama. Krećemo se isključivo unatrag. Umesto imena, na svetlucavim tablama pred staničnim zgradama su brojevi. Datumi, da budem precizan. A i te stanice su samo pozadine različitih događaja. Sve ih znam, te događaje.

Na primer, na prvoj stanici, a to je ona do koje smo najduže putovali, posmatrao sam ženu kako iz porodilišta u malom gradu iznosi tek rođeno dete. Novembar je i hladna kiša prska sumorno popodne. Vidite, to dete sam ja.

Ili, dečak vrišti na užarenom asfaltu, pridržavajući ruku slomljenu u laktu. Pa razni pogrebi na kojima prisustvuju dete, mladić i čovek. Pa razne žene koje dozivaju dete, mladića i čoveka. Pa razni bolovi. Pa razne praznine. Pa prazne beline.

Preživeo sam stotine sopstvenih života. Zaustavljao se da preživim još jednom ono što nisam želeo nijednom. Svake noći pojavi se razdrljeno demonče močvarnog zadaha i donese mi papir i olovku. Od Vašeg izdavača, kaže. Često se setim, dok po papiru razvlačim sebe i raspredam o sebi iz sebe, kako sam olako potpisao taj nesrećni ugovor...

Odjednom, više ništa nije u redu.

Šta ćeš, đavolja su to posla.

Bilješke:

¹ Ričard Vitington (c. 1354-1423) – srednjovekovni trgovac i političar, i inspiracija za junaka britanske pantomime, Dika Vitingtona. Postoji nekoliko verzija te tradicionalne priče o Diku, dečaku iz siromašne porodice koji, u pratnji svog mačka, odlazi u London da tamo potraži sreću, prim. prev.