I magarac ako stavi šešir na glavu, pa ode u Mokrin, oženiće se!
(Priča mora da bude zaokrugljena, pogotovo, ako je kratka. Ali zašto? Da bude slatka? Ne mora da bude. Ili slatko-gorka? Samo jedna slika je dovoljna. Ne mora ništa da se događa. Nema ni početka ni kraja, tren, sama večnost, radost večnosti. Ipak, to što se događa oko te slike, nebitno je. Slika je priča, možda, neispričana. Ali to neispričano, prećutano, to je ono najuzbudljivije. Nagađanje onog koji posmatra sličicu iz života. Njegove zablude. Eto!)
Leto je, opojno leto. Dok ovo zapisujem, nalazim se hiljadu kilometara daleko od Panonske nizije. Slušajući Monteverdijeve Madrigale rata i ljubavi, prenosim se, uranjam u prozirne modre talase, vidim mirise, osluškujem boje, njušim šumorenje, a duša lebdi, vlažna a suva, postaje sve suvlja. “Srce, čuj to pevanje mornara!” – ima li ičeg uzbudljivijeg? Ali osećam to kao neku vrstu izdaje, neverstva, jer Panonija je moj zavičaj, a more je davno reklo zbogom ovom kraju. Kakvi mornari, paorska tamburica se čuje u daljini, u širini ravnice. Ipak, svaki pejzaš je lep, sadrži nešto opojno, ne lebde duše samo iznad Sredozemnog mora. Odjednom imam flashback: leto u ravnici pre desetak godina. Na samom ulazu u Kikindu, neki hotel, zapravo, bašta hotela u kome je ugovoren sastanak učesnika festivala. Pristigli smo već nas nekoliko, ali nam kažu da moramo pričekati ispred hotela, pošto su unutra neki svatovi. Ušunjam se u ajnfort da malo osmotrim situaciju, znatiželjan sam da vidim svatove. Kakva je mlada? Kad ljudi sednu za sto da proslave, da pojedu i popiju uz razgovor, na kraju da se i posvađaju, pa i da pripucaju ako zatreba, da li ima suštastvenijeg trenutka u njihovom životu? Ne verujem. Stolovanje, e to je ljudska situacija, jednom za svagda, dok je čoveka. “Od kada smo razgovor”, što reče siroti Skardaneli. Iznenađenje: u toj šarenolikoj skupini vidim dva poznata lica: odmah do mladenaca, jedan sa jedne, drugi s druge strane, sede Srđan i Mića, dva mokrinska dragulja.
Srđan, sa svojim sada već legendarnim brčićima, Mića, sa šiškama koje mu nestašno padaju na čelo. Tako su mladi, uparađeni, opasani belim vezenim peškirima, s ruzmarinom koji miriše na more, u reveru, dva banatska uncuta, deca naša vojvođanska. Mogli bi biti bilo ko, ali ja dobro znam ko su oni. Kada me opaze, smeškaju se pretpostavljajući da sam u čudu što ih vidim ovde. I ja se osmehujem, preplavi me neka milina. Pomislim koliko ih volim, koliko su mi dragi. Rod rođeni. Ipak, nešto me začudi, između njih je praznina, mesto predviđeno za mladence je prazno, valjda, oni tek treba da se pojave. Ali nema ih i to kao da niko ne primećuje. Odjednom hop, mladenci izrone ispod stola. Šta su tamo dole radili? Sada sam u još većem čudu: pa taj mladoženja liči na mene, to sam ja, samo malo puniji, kako i dolikuje pravom lali. Pored mene je moja mlada, Jovana Ćirilova, kikindska lepotica, ljubav mog života. Na devetom sam nebu, na prestolu ljubavi, osećam neopisivi užitak, samu čistu radost večnosti. I to pred kakvim svedocima. Ali to kratko potraje, odjednom je taj mladoženja neki meni nepoznat mlađi čovek, nisam to više ja, međutim, mlada je još uvek moja Jovana. Ne mogu da verujem: drugi je ženi! Nešto mi se steglo u stomaku, spreman sam da pravim probleme, da se potučem ako treba. Krenem prema njima, u ogorčenju nameran da pokvarim svadbu, ali Srđan i Mića priskoče i zaustave me, kažu mi da moram biti hrabar, da moram da se pomirim sa situacijom. Ne mogu i nikada se neću pomiriti, zaurlam. I dok su me oni tako tešili i zadržavali, mladenci opet nestadoše ispod stola. Jaoj, muke moje! Otrgnem se, pa na sve četiri jurnem pod sto, ali tamo nikog. Samo noge, mnogo nogu u mraku.
Slobodan Tišma
(1946.) srpski je književnik i urednik. Objavio je devet knjiga, a za roman Quattro Stagioni je 2009. dobio NIN-ovu nagradu. Dobio je brojne druge nagrade, među ostalim i nagradu za ukupno stvaralaštvo Zavoda za kulturu Vojvodine.