Umrla Jovanka – reče Stipe Šekin i naceri se glasno na katrigi prid kavanom.
− Šta je nije odnija đava osandeset i druge?! –dobaci još jednu prgavi Ante, rodon iz Maučića.
− Ma kad je ono Šaban umra?! – podigne Stipe desnu obrvu i akuža tricu špadi.
− E, da van je bilo onda tako lajat, glistavci tupavi. Niste se ni prikrstit smili – protegne se Tonči i krene nazad put sela.
Moj susid Tonči puno je drag čovik. Žena Julija nikad nije volila naše misto. Nije u nas lako, triba znat živit na moru. Julija je pametna žena rodon iz Zagreba, pročitala je više knjiga nego šta ih mištani imaju vidit na policama Šime Prkanovog, profesora jezika.
Udala se nakon visokih škola za doktora Tonča, vratili su se iz Zagreba na more jerbo imaju puno bolesno dite, ima neku čudnu bolest zbog koje je štrkljav ki šćap, ne more šetat nego se vozit u kolicima, a priko lica mora nosit masku. Bit će za kisik jer teško diše i tako su se oni živi zakopali točno priko puta ceste, poviše glavne magistrale.
A lip mali Pavle, crvene usne ka da ih je netko nacrta, plave kovrče padaju na mršavo čelo, a ispod njega dva oka šta se uvik lipo smiju. Nije ni glup, bistar ka salamur, zna odgovorit na sve šta ga kurijožasti svit pita dok ga mater vozi uz more po mistu.
− Vid ga, isti je u facu ka oni mali šta je glumija Papundeka u Velom mistu – izvali jednom Stipan iz kafića. I ostade mali Papundek.
Život u mistu puno se prominija. Došla su neka nova vrimena, ništa od onog šušura nije ostalo, samo tišina šta se uvukla među ljude, nitko više nema vrimena za život. Nema više naše stare mise kada su glasovi starijih mištana odzvanjali crkvom, a moglo se čuti samo zbor koji dobro znade šta je pisma od Boga. Danas su glasovi virnika najglasniji, al rič Božja jedva se čuje.
Nije lako naviknit se na malo misto nakon velikoga grada. Zna je Tonči kako se tamo živi; nediljon valja poć na misu s dicom, poslin toga na kavu na more pa tek onda siguravat obid. Julija je oblačila malog svaki dan sama, nediljom bi i muž da ruke pa bi skupa krenili u staro selo poslušat šta ovi tjedan vrhovna komanda ima za reć.
Julija nije virovala u Boga, nije ni ušla u crkvu sve dok joj se dite nije razbolilo. Tako to ide, bolest i antikrista natira da se poškropi svetom vodom. Išla je na misu svake nedilje, al često bi mislila kako ne triba tamo ulazit jer to nije misto za nju. Nije znala ni sklopit ruke kad je došla u selo, Tonči je učija i nju i maloga.
Papundek bi bija uvik u prvon redu. Namistija bi se udobno da more uvatit svaku rič s oltara, štrkljavo tilo jedva bi virilo iz kolica, sklopija bi ručice, naučija je u dvoru isprid kuće. Oko desne ruke visila mu je tamna krunica šta mu je davno poklonija ćaća.
− Ajme meni, kaki in je doša ovi mali – glasno je ovo izrekla Katica Joškina i blenila u dite prid sobon.
− Ki da je od kamena. Šta ga ne držidu doma, bože mi prosti – prišapne Katauša i nastavi recitirat Virovanje.
Znala je Julija šta govore ljudi o malome. Život ju je dobro naučija da bi obadavala išta šta je remeti u njenom planu, držala je sve pod kontrolom, pa čak i ove dvi babe šta joj govore iza leđa. Nije ih čula, glave su im bile nepomične ka onom kipu sv. Roka iza oltara. Njezino dite će bit dobro, izličit će ga more.
Svaki dan šetala je s njim uz more i lipo bi pozdravila svakoga ko bi blenija u njih ka osmo čudo svita. Mali Papundek gušta je na morskom zraku, mater bi ga namistila da bolje vidi ribe šta skaču uz kraj. Volija je ribu i sve iz mora, a najveća želja bila mu je sist u kajić i poć u ribe. Ne moreš pobić od sebe, ćaćino je to dite.
Tonči je virova u pomoć s neba više nego u likariju šta je činila maloga još slabijim, pola dana provodija je s familijom, a pola u crkvi. Svi su morali molit i lako je bilo naučit dite, al sa ženom je ima velike muke. Nijedno slovo nije dopiralo do nje, povukla se cila u se i samo brojila koliko su uri proveli na čistomu zraku.
− Lako za mene, al šta mu je Pavle skrivija – znala bi reć nakon probdivene noći uz bolesno dite.
− Papundek moj ne more naljutit nikoga, a kamoli Gospodina– odgovorija bi Tonči i nastavija molit ispod loze u dvoru.
− Moli ti, moli, to će ga spasit – odbrusila bi onako ispaćena i krenila ćirnit maloga još jednom prije nego legne u postelju, a on počne nakon prve faze vapit za zrakon u snu. Onda bi Julija uzela masku s noćnog ormarića, nije ni palila svitlo, znala je svaki dio njegovog tila u mraku. Gušija bi se kratko, mater bi se stvorila prid njim brže nego šta bi se stiga oglasit dva puta. Slabašno tilo jedva se mrdalo, buljave oči ispale bi na upalom licu, ruke ka da su molile za spas.
− Malom je sve gore – rekla je to večeras smireno, ka da mu nije mater.
− Neće mom Papundeku ništa bit – reče Tonči i uputi se put kapije.
− Aj ti popij koju – drsko mu odgovori napola živa Julija.
− Šta oćeš od mene, ženo? – Tonči se okrene ka da ga je kogod stinom opalija po leđima.
− Briga tebe, ti odeš na karte i nestaneš. A šta je sa mnom, Tonči?
− Šta pričaš ti? Kako to možeš reć? S njim sam po cile isusove dane, idem na bevandu prije postelje.
− A šta je sa mojom posteljom? Šta je s mojim snom?
− Kojim snom? O čemu ti?
− E, baš tako, kojim snom? Čini mi se da ne spavam godinama, samo gledam u njega ko u Boga.
− Julija, nisi zdrava. Idem na more pa taman ti skočila u nj za mnom.
− Kad bi ja mogla negdi otić?
− Ko ti brani, ženo. Sidiš po cile dane nepomična ka stina, oli slušaš ikoga.
− Slušala bi da me ima tko čut.
− Ja te čujem, Julija, al nije te lako čut. Di si ti uopće, vidiš li ti mene?
− Ne vidim, Tonči. Ne vidim ništa.
− Pusti me da popijen jednu, čekaj me pa ćemo nastavit kad se vratin, može?
− Može, čekat ću, Tonči − okrene se žena put mora i sidne ispod Papundekova prozora.
Sunce se spustilo skroz nisko, činilo se ka da dodiruje more povrh Brača. Sumrak je najavio kraj; dan se gasio polako, u tišini. Čula se tek pokoja ptica iz šume visoko poviše kuće i glasovi balotaša doli niže na moru. Noć je započela tiho, bez glasa.
Julija je ostala nepomična, tilo ka da se ukopalo na onoj katrigi ispod vinove loze. Dlanovi su ostali spojeni na bedrima, glava visoko, a pogled tup i topal, ka da može vidit kroz zid kuće, tamo u mrak di nije potribno svitlo.