Kontroverze oko GMO

Biotehnologija, molekularna genetika, genetički inženjering, transgeni ili genetički modifikovani organizmi (GMO), predstavljaju metode, tehnologije i proizvode koji su uzdrmali naučnu javnost, i ne samo nju, na zalasku prošlog veka, a njima se zasigurno i u novom milenijumu neće baviti isključivo uski akademski krugovi, već će biti predmetom odobravanja ili osporavanja i laičkog dela čovečanstva. Na samom početku treba pokušati razjasniti šta ključna sintagma genetički modifikovani organizmi uopšte znači? Problem je izražen zbog njene relativno česte, diferencirane i nekritičke upotrebe, kao i zbog toga što “samorazumljivost” nekog termina nikada nije dovoljna i relevantna za njegovo ozbiljno razmatranje. Pod genetički modifikovanim organizmima podrazumevaju se oni organizmi kojima je genetički materijal promenjen metodama savremene biotehnologije. Ovim genetički modifikovanim, ili transgenim organizmima genetička struktura je, drugačije rečeno, izmenjena na način koji se nikada ne bi desio u prirodi. Izvori gena kojim se manipuliše u DNA domaćina nalaze se u biljnom svetu, u svetu mikroorganizama, insekata i životinja, uključujući i ljude, a u poslednje vreme pominju se i tzv. sintetički geni.

Promoteri GMO

Ukupne površine pod GMO u svetu rapidno rastu, od početnih 1,7 miliona ha 1996. do 89,8 miliona ha 2005. godine. Od tog broja u SAD je 2005. godine bilo zasejano 49,7 mil. ha, Argentini 17 mil. ha, Brazilu 9,4 mil. ha, Kanadi 5,8 mil. ha i Kini 3,3 mil ha. Sve u svemu, prema podacima C. Jamesa za 2005. godinu, ukupno 21. država je proizvodila GMO, među njima i nekoliko evropskih – Rumunija (0.1 milion ha), Španija (0.1 milion ha), Portugalija, Nemačka, Francuska, Češka Republika (0.05 miliona ha ili manje).

Promoteri GMO tvrde da oni podrazumevaju povećanje kvaliteta i rodnosti poljoprivrednih kultura, poboljšanje kvaliteta prehrambenih proizvoda (dužu trajnost i bolju otpornost na transport plodova), kao i bolju otpornost useva na bolesti, insekte i korove. Navodi se da se GM tehnologijom želi postići širi areal gajenja useva, poboljšanje tolerantnosti na niske temperature ili sušu, uz pomoć povećanja sadržaja linoleinske kiseline, i veće iskorišćavanje trenutno neproduktivnih degradiranih zemljišta gajenjem bolje prilagođenih poljoprivrednih kultura. Sastav tako dobijene hrane bio bi kvalitetniji, obogaćen esencijalnim amino-kiselinama, mineralnim materijama, vitaminima i beskaloričnim zaslađivačima. Poželjne nutritivne karakteristike kao što su izmenjeni proteini ili sadržaj masti, itd. su od posebnog značaja, jer će, smatra se, recimo genetički modifikovani pirinač koji sadrži više beta karotena i gvožđa pomoći u rešavanju njihovog nedostatka u zemljama gde je pirinač glavna hrana, što bi trebalo direktno da utiče na smanjenje rizika od slepila i anemije. Namera je i da paradajz i paprika modifikovani upotrebom genetičkog inženjeringa stvaraju značajne količine Likopena, veoma važnog antioksidanta. Primenom biotehnologije povećan je i nivo nezasićenih masnih kiselina kod uljane repice, soje, suncokreta i kikirikija, što povećava biološke i zdravstvene karakteristike ulja. Sadržaj ugljenih hidrata je takođe moguće menjati primenom biotehnologije – stvoren je paradajz sa povećanim udelom suve materije što ga čini vrlo pogodnim za industrijsku preradu. Neke tropske vrste, kao npr. banana, su genetički modifikovane da stvaraju proteine koji mogu biti korišćeni kao vakcine protiv hepatitisa, dizenterije, kolere, dijareje ili nekih stomačnih infekcija tako karakterističnih za zemlje u razvoju. Futuristički prikaz genetički modifikovanih biljaka nagoveštava i njihova lekovita svojstva, recimo krompira, banana i paradajza, koji bi mogli biti modifikovani da sadrže vakcine, dok će recimo čaj biti obogaćen flavonoidima. Radi se na projektu modifikovanja biljaka u smeru stvaranja insulina što će obezbediti uzimanje insulina kroz hranu, umesto davanja inekcija pacijentima. Transgeni organizmi bi, po ovoj optimističkoj projekciji, trebalo da obezbede i proizvodnju jeftinijih lekova i organa za transplantaciju. Upotrebom nove biotehnologije, konačno, zaštita okoline bila bi podignuta na viši nivo mikrobiološkim čišćenjem zagađenih vodotoka i otpadnih voda i manjim korišćenjem hemijskih sredstava u poljoprivredi (herbicida i pesticida).

“Rešavanje gladi u svetu”

Legitimitet nove tehnologije pokušava se dodatno osnažiti i pominjanjem starog problema: “rešavanja gladi u svetu”. Koliko je snažan otpor tehnologiji genetičke modifikacije pokazuje podatak da čak 60% Italijana misli da borba protiv gladi u svetu nije dovoljan razlog da se prihvati rizik ovakvih istraživanja. Svega 20% Italijana pozitivno misli o GM hrani čak i u slučaju da je organoleptički bolja od one koja je trenutno na raspolaganju, dok bi samo 10% njih kupilo GM hranu pa makar bila i jeftinija od tradicionalne. Slične stavove imaju građani u drugim evropskim državama uprkos tome što je američka agencija FDA (Food and Drug Administration) na osnovu petnaest godišnjeg laboratorijskog istraživanja i poljskih ogleda sa GMO zaključila da rizik gajenja i korišćenja ovakvih biljaka nije veći nego rizik korišćenja biljaka stvorenih konvencionalnim metodama, koje su u upotrebi već više od 100 godina. I da su ovi zaključci FDA potpuno pouzdani i tačni, svakom ozbiljno istraživaču je jasno da će sasvim verovatno proći još puno godina dok se u potpunosti ne utvrdi moguće štetno kumulativno dejstvo GM hrane (O svemu ovome detaljno pišu M. Jošt i T. Cox u uverljivo napisanoj i detaljno obrazloženoj studiji provokativnog naslova Intelektualni izazov tehnologije samouništenja, Ogr. Mat. hrvatske, Križevci 2003). Najveći broj pomenutih stvari ipak nije odmakao dalje od nivoa proklamacija, a njihovo ostvarenje podrazumeva najpre da transgena tehnologija bude široko prihvaćena, što za sada nikako nije slučaj, ne bi li onda eventualno omogućila dalji napredak čovečanstva u novom stoleću i milenijumu.

Transgeni paradajz sa genom ribe

Prilikom isticanja potencijalnih ili stvarnih prednosti GMO ređe se navode podaci o pokušajima čiji je ishod bio negativan ili loš. Američka kompanija Pioneer Hi-bred International je tako u cilju povećanja sadržaja proteina, u soju unela gen iz brazilskog oraha odgovoran za ovo svojstvo. Soja modifikovana na ovaj način izazivala je alergijske reakcije kod ljudi alergičnih na brazilski orah, te je projekat ubrzo povučen. Drugi primer sa identičnim posledicama je transgeni paradajz sa genom ribe, koji naravno izaziva probleme kod ljudi koji su alergični na ribu.

Najviše zastupljene transgene biljne vrste u proizvodnji su one kojima je genom izmenjen insertovanjem genskih konstrukcija za otpornost prema herbicidima širokog spektra delovanja, odnosno totalnim herbicidima. Indikativno je da su to, po pravilu, specifični herbicidi proizvedeni i patentirani od strane iste kompanije koja je proizvela i patentirala odgovarajuću transgenu kulturu, kao i gensku konstrukciju. Kada je u pitanju tolerantnost prema herbicidima manje se pominje povećanje zavisnosti poljoprivrednih proizvođača od herbicida, jer se smatra da će ostale mere biti potisnute u drugi plan ili će u potpunosti biti izostavljane. Takođe, pretpostavlja se da će razvoj novih konvencionalnih herbicida i ostalih mera za suzbijanje korova biti usporen ili zapostavljen. Najveći strah kod genetički modifikovanih biljaka koje su otporne prema herbicidima (GMHT) vezan je za mogućnost transfera gena u divlje srodnike i razvoj rezistentnih korova. Postoji mogućnost i od pojave GMHT biljaka kao samoniklih biljaka u narednim usevima, tzv. “superkorova”. Zatim, povećava se rizik od oštećenja neciljnih biljaka primenom herbicida širokog spektra delovanja, moguće su promene korovske flore, i konačno GMHT biljke su potencijalno veoma ozbiljna pretnja biodiverzitetu.

Zanimljivo je i da multinacionalne kompanije, koje su vrlo dosledne u zaštiti svog vlasništva i patentnih prava, ne pokazuju istu ažurnost i interes da svoja prava zaštite u slučaju gajenja ilegalno uvezenog GM semena u pojedine zemlje, bez sklopljenog ugovora. Iza kulisa pominjanih “izrazito moralnih” parola često se odvija krajnje prozaična borba visoko razvijenih zemalja za monopolom u svim segmentima biljne proizvodnje, kao i trka za maksimiranjem profitnih stopa velikih multinacionalnih kompanija.

Oprez

Uzimajući u obzir stavove pristalica i protivnika ove “revolucionarne” metode, autor je na stanovištu da ne treba a priori odbacivati nove i nedovoljno istražene tehnologije, ali da je u konkretnom slučaju potreban znatan oprez, odnosno da su (bio)etički opravdana jedino ograničena istraživanja GMO u naučne svrhe, uz sve neophodne mere predostrožnosti. Autor, takođe, smatra da ovom regionu i Evropi u celini u sadašnjem trenutku nisu potrebni transgeni organizmi, ni u poljoprivrednoj proizvodnji ni u lancu ishrane (EU je 1999. godine uvela moratorijum na transgene biljke, što je podrazumevalo i zabranu uvoza svih transgenih proizvoda iz SAD u EU. Upisivanje 17 novih transgenih sorti na zajedničku sortnu listu EU krajem 2004. godine je od strane nekih autora protumačeno kao, na žalost, de facto ukidanje postojećeg moratorijuma). Argumenti za ovakvu tvrdnju pronalaze se u problemima koje bi po zdravlje ljudi i okolinu moglo prouzrokovati hotimično gajenje GMO. Naime, ukoliko se ne budu prelazile granice pojedinačnih vrsta i ako se osnaže njihove endogene karakteristike, biće smanjen potencijalni rizik od nenadoknadive štete kako sadašnjoj tako i budućim generacijama koje može doneti izmenjeno biološko nasleđe, odnosno uvažiće se jedno od četiri temeljna bioetička načela, neškodljivost. Konačno, ne treba dopustiti ni daljnje svesno smanjenje biodiverziteta, odnosno treba u što većoj meri uvažavati kompleksnost same prirode, njenu autonomiju i “različnost”.