Ljubavi moja, nisam bila potpuno iskrena. Ova ulica poznata mi je iz života pre tebe. Mislim na to svaki put kad napustimo tvoj stan, siđemo mermernim stepeništem na Ulicu de Ševalje i uđemo u metro. Misliš da se ućutim zbog mirisa pišaćke. Duboko udahnem pre nego što se spustimo. Ali nije to mokraća, to je drugi život. Nekako vreba iz ulice koja se pored tvoje pruža uz tračnice. Ulica de Ševalje nije bila tada ista. Ali da znaš – ti si bio tu i možda smo se mimoilazili – ti, tvoja deca i žena – svakako te nikad ne bih primetila.
Ova ulica je pravi grad, onaj sa zidovima od kamena, a ne od stakla. Drveni okviri prozora. Geranijumi na terasama, čak i ako su pepeljasti na ivicama. Duž čitave ulice, dizajnirani grad raste oko ove larve, sjajnog dragog kamena poprečne ulice. Star, uvek u prošlosti, ispod kamena, ljubav crva u drvetu, upravo onakav kakav Pariz i treba da bude.
Znala sam tu ulicu tada, kada me nisi poznavao.
Moj bivši imao je dva bliska prijatelja koji su živeli tu, na trećem spratu, sa svojom kartuzijanskom mačkom, kaktusima sa crvenim šeširima i mnogo kožnih stvari iz prodavnice polovne robe. Bil i Manu, tako su se zvali – sećam se jer mi se činilo da su rođeni da bi bili nekakav komički par. Možda im to nisu bila prava imena. Možda to nisu bila prava vremena. Ali sećam ih se u slikama. Crvena vrata, crveni frižider, kaktusi u uglovima, mačka iza njih, stara stakla u prozorima – ona vrsta s uhvaćenim mehurićima – pepeljasto dvorište. Takvim su mi se makar činili.
Loik, muškarac u mom životu tih dana, bio je u fazi da me upoznaje sa svojim drugovima iz detinjstva kao da je u pitanju neka vrsta testa. Prethodnog vikenda bili smo na drugoj strani grada u džinovskom dupleksu. Žena je sišla sa sprata sat nakon našeg dolaska, izvinjavala se što se toliko zadržala, tome nije bilo pomoći, prosto je morala da nahrani svoje virtuelne ljubimce. Do tad smo već bili pijani. Njene virtuelne životinje su mogle umreti od gladi da je ona sišla da nas pozdravi. Da, pijani. Jeli smo guščiju paštetu i jagnjetinu i ona je vređala Tes od Ubervila.
Sedela sam u metrou na putu kući i nemo posmatrala svoju najbolju haljinu kraljevsko plave boje. Loiku je trebalo nekoliko meseci da prizna da su bili prijatelji uglavnom zbog toga što je bila ljubazna prema njemu kad se vratio s terena, kad su ga ostali skoro zaboravili.
Bil i Manu bili su sledeći. Popeli smo se uz tri stepeniša, prolećni pljuskovi menjali su ritmove na svakom spratu dok smo prolazili pored prozora uskih kao u dvorcu. Nakon crvenih vrata, predali smo im vino, a oni su nas izljubili i poveli u obilazak stana. U spavaćoj sobi imali su svoje crno-bele fotografije, kad su bili mlađi i veoma, veoma lepi. Imali su i pravu životinju.
Nedeljni ručak je bio komad bele ribe s povrćem na puteru. Toga se sećam: porcelan, bela riba, žuto povrće servirano u kanapee. Usmerila sam pogled ka tome i psovala sam kao da mi je život zavisio od onoga što se nalazilo unutra. Zbog čega? Pa, pri prvom zalogaju kost mi se zabola u grlo i načinila prepreku.
Legla je savršeno, tačnije, bila je nekoliko milimetara duža pa je zauzela prečnik mog jednjaka u celosti, s taman toliko prostora da mi se vrhovi s obe strane zariju u meso i tamo zaglave.
Kao žaba u noći, pokušala sam da napnem grlo, da vrisnem, ali nisam ispustila nikakav zvuk. Samo sam stvorila prostor. Pokušala sam da ga povećam na mestu na kojem se kost zaglavila, ali je ona ostala zarivena. Kašljala sam, pila vodu, jela hleb, gutala, ali ona se nije mrdala.
Biću dobro, rekla sam držeći se za ivicu stola. Ipak nisam bila, znaš, nisam znala kako ću izvaditi tu stvar. Ako bih opustila mišiće oko nje, vrhovi su se zarivali dublje. Postoji granica koliko duboko možeš zavući šaku u grlo za stolom. Kost se smestila tamo, ja sam zijala, ona se kretala sa mnom. Napinjala sam se da držim jednjak razjapljenim široko, šire, najšire što sam mogla, ali ona se nije mrdala. Bela riba, žuto povrće, pomislila sam. Nastavi da dišeš.
Unutrašnja strana mojih očiju se užarila.
Dva oštra kraja negde u blizini mesta na kojem nastaju reči i predaleko da bi se dohvatila spolja, kopala sam i kopala.
Osećala sam kao da sam ja ta koja se obmotala oko te riblje kosti i zaplakala.
Bilo je predloga: vino – ne. Još vode. Bićeš dobro, ti jesi dobro. Kašlji, ali ne pregrubo, ni preslabo – želela sam da izvadim tu stvar. Ništa se nije mrdalo. U redu je, u pitanju je samo koščica.
Naposletku sam otišla i zaključala se u kupatilo. Uzak prostor nalik na hodnik s pravougaonim lavaboom na daljem kraju. I ogledalo za brijanje. Tamo razjapila sam usta, raširila sve što se nalazi unutra i onda zavukla šaku najdalje što sam mogla, toliko da su mi zglobovi prstiju udarali u krajnike. Dobro je, mogla sam da osetim kost. Vrh mog srednjeg prsta je dosegnuo i povukla sam je. Osetila sam kao da u meni postoji harfa i jedan ton, klizava žica načinjena od pljuvačke. Još samo malo i dohvatiću je. Zarila sam ruku dublje. Srednji i kažiprst su mogli da je dohvate. Zatim sam povukla. Uhvaćena između dva prsta, tamo duboko, daleko, daleko u mojim razjapljenim čeljustima, tek tad je popustila. Minijaturna povlačenja i isto takvo ogledalo, i izbečene oči, i moj jednjak poput dugačkog hodnika, i sve odjednom hladno i imala sam je.
Izvukla sam je i isekla svoju unutrašnjost. Čim je ispala iz ležišta, mogla sam da je iskašljem. Držala sam je među prstima sa kojih je kapljala sluzava pljuvačka. Bila je tako mala. Svetlucava naspram belih pločica, ali i čvrsta. Dovoljno velika da je imala maleno koštano krzno na sebi. Proučavala sam je dok nisam otkrila svoje lice, ogromno u majušnom ogledalu, iskolačene oči iza odraza kostiju, usta i dalje otvorena i bala koja kaplje sa donje usne.
Ne znam šta sam uradila s njom. Izašla sam iz kupatila i ona je nestala. Pekli su me uglovi usana, oči su mi bile vlažne poput ostriga.
- Jesi li dobro? – pitali su.
- Jesam – odgovorila sam. To nije bilo istina. Želela sam da idem kući. Želela sam makar da izbegnem večeru. Bezimena riba je umrla i onda mi je to učinila. A ja sam želela da napustim to mesto na trećem spratu u Ulici de Ševalje.
Iako ova priča ne menja tebe, kao ni mesto na koje smo se danas uputili, ti sa svojim italijanskim cipelama i ja u svojim čizmama do članaka koje odzvanjaju na mermernom stepeništu, ne govorimo ništa od onoga o čemu mislimo, samo se spuštamo na Ulicu de Ševalje, prolazimo pokraj džinovskog grafita, žurno hodamo; ne to zaista ne menja ništa. Ali ovde postoje ti tanjiri iz Limoža, bela riba, žuto povrće, kartuzijanska mačka, bašta s kaktusima, nedeljni pljuskovi, pljuvačka po mojoj levoj ruci i ta kost u mom grlu.
To je bilo pre pet godina – ne, i više od pet. Loik i ja smo ponovo prijatelji. Njegova devojka je trudna. Prestao je da puši i pustio je kosu. Poslednji put kad sam pričala s njim rekao mi je da njegova dva prijatelja i dalje žive u Ulice de Ševalje. Svaki put kad ti i ja idemo iz tvog stana niz ulicu ja mislim na riblju kost i nešto u mom grlu. Iako posmatram prolaznike u nadi da ću prepoznati Bila i Manua, mislim da ih nikada više neću videti. Mislim da svi stvaramo razdvojene živote u istom gradu. Oni me svakako ne bi videli. Ali ne mogu, a da se ne zapitam, u trenutku kad nas dvoje budemo pošli različitim putevima, ljubavi moja, ako se ponovo vratim u ovu ulicu, kako će mi tada izgledati i da li ću se ikada umoriti od svih života koje sam zakopala?
S engleskog preveo Vladimir Arsenić.
Siân Melangell Dafydd
velška je književnica i prevoditeljica čiji je prvi objavljeni roman Treća stvar osvojio prestižnu nagradu National Eisteddfod Literature Medal 2009. godine. Piše na velškom i na engleskom jeziku te često surađuje s umjetnicima iz drugih disciplina. Objavljuje u raznim časopisima. Trenutno radi kao predavačica kreativnog pisanja na Američkom univerzitetu u Parizu. Jedna je od urednica na stranici yneuadd.com koja njeguje nove pravce. Uskoro će joj biti objavljen i drugi roman na velškom jeziku, zajednička zbirka pjesama s malezijskom pjesnikinjom Anitom Tampi, kao i zbirka priča za djecu o jogi.