Bojan Koštić i Suzana Marjanić  

Krleža’s not dead!

Dok smo zadnji puta razgovarali o Satanu Panonskom, ovaj razgovor posvećujemo Vašoj knjizi eseja o Krleži, koju uskoro objavljujete zajedno s Danielom Radočajem, književnikom i punksom iz Pule. Po čemu je to, ustvari, Krleža panker, kako ste izjavili u tom razgovoru za Zarez? Njegov roman Vražji otok nazivate pretečom Yu punk romana. Kako ste, prije svega, razriješili ono često dvoznačno određenje Vražjeg otoka kao novele/romana, a zatim ga atribuirali punk romanom?

 Prema Krleži sam, do 1975., imao odbojnost. U školi i na faksu, imali smo Glembajeve i neke njegove ratne priče koje nismo razumeli niti su se profesori potrudili da nam ih pojasne i približe. Krleža je tada bio živ, naš “savremenik”. Činilo nam se da piše o našem dobu, a u našoj stvarnosti nije bilo toga o čemu je pisao. Godine 1975. bio sam u Londonu, i spoznao punk. Po povratku, formirao sam punk bendove i došao, najpre, u sukob s ocem. Moja frendica, Zorica Šumanac, slušala je ove svađe, reče da je to “kao prepisano” iz novele Vražji otok. Dade mi novelu, zaista vidim svoga oca i sebe. Otac slepi podanik vlasti, sin buntovnik, anarhista. Po formi i dužini to jeste novela, po tematici i problematici, to je “romančina”. Moj slučaj s ocem bio je tipičan za sve ex Yu punkse, i svima tada preporučim Vražji otok, potom Krležinu poeziju bunta i otpora (Pjesma bogovima i jednom bogu, Uzrujano sumračje, Čovjek posle svoje smrti hoda gradom) te je Krleža postao za ex Yu punkse kultni pisac, pre Bukowskog, Kerouaca, Burroughsa... Punksi se osećaju poput Krleže, i kao on ne pristaju na takav položaj: “JA PLOČA SAM, A TI SI SLOVO I PLAMENI REZ!” (Pjesma Gospodinu koji je nad mojim Skladom i nad mojim Grčem).

KRLEŽA MEĐU PUNKSIMA

Zajedno sa Satanom Panonskim objavili ste antologiju ex Yu undergrounda Deca starog Bakunjina. Krleža je također bio naklonjen vječno pobunjenom Bakunjinu, dakle kolektivnom anarhizmu, ali – opet u skladu s njegovom antitetičkom vrteškom, kako to voli reći Stanko Lasić – i Stirnerovom anarhoindividualizmu. Kakav je bio Krležin stav prema anarhizmu? U kojim sve svojim djelima pokazuje privrženost slobodarskoj ideji, kao npr. u Vražjem otoku ili Na rubu pameti ili pak u knjizi aforizama Mnogo pa ništa, da spomenemo samo neka Krležina anarho djela?

 Mene se najviše dojmio Krležin anarhizam u Vražjem otoku, ali i u zapostavljenom romanu Banket u Blitvi. Iako levičar, Krleža je smatrao da su oni na vlasti i oko nje, širom Globusa, bez obzira na društveni poredak, izgradili poseban – komunizam. Žive na račun budžeta. Kad su štrajkovali? Kad su njihova deca gladovala ili umirala jer nemaju para za njihovo lečenje? Glavni junak Banketa u Blitvi je Doktor koji dolazi na prostore Kraljevine SHS da ojača Komunističku partiju, po direktivi iz SSSR. U belom šeširu, belom odelu, s belim rukavicama, belim cipelama, sa ženom i kćerkicom. Proneveri novac, članarinu zavedenog članstva. Kćerkica premine, ženu ostavi. To je Broz! Otuda “ne pije vodu” da se Krleža “uvlačio” Brozu i vrhovima Partije. Ko zna kakve je pretnje doživeo zbog anarho romana Banket u Blitvi; da sačuva glavu, iz moranja je uz Partiju koju je razotkrio... Kečer i ja smo imala na stotine naših pristalica, pisali su nam o svom životu. Mi smo to stavili u knjigu Deca starog Bakunjina koju je Kečer likovno osmislio i “napunio” svojim crtežima. To je taj naš punk kolektivni anarhizam. U nas se anarhizam poistovećuje s Haosom. Po punksima, anarhizam je kad unutar sebe napraviš red i poredak. A pravi Haos je u onima na vlasti i oko nje. Krleža je smatrao da anarhija ne mora biti grupna. Postoje i anarhoindividualni istupi, on je bio anarhoinidividualista. A za Bakunjina veli: Taj vam je zaljubljenik u potlačene slavenske i druge narode.

KRLEŽA SE OSAMLJENO IZDIŽE IZNAD EVROPE SVOGA VREMENA

Napisali ste monografiju Mikelanđelo – avanture tela i duha, dakle knjigu o umjetniku čiji su lik i djelo bili česta Krležina preokupacija. Postoji li razlika između Vašeg Michelangela i onog kojeg Krleža prikazuje u svojoj drami/legendi?

 Isto je, samo različiti pristupi. Krleža je Mikelanđelov sukob s leproznima duhom prikazao metaforično, kroz borbu s Crnim paukom koji paučinom pokušava da oplete skele i freske na Sikstinskoj stijeni, “na kojima se zaustavio život”, i da Mikelanđelu, Samotniku, isisa životne sokove. Mikelanđelo se bori zakrvavljenih očiju, “kao bijesno pseto”. Bori se za Život, “ako Život uopće ima smisla”. Ja sam to prikazao poimenice: ko mu je šta radio od zavidljivih kolega, braće, oca pa preko ondašnje elite novca i samozvane elite duha, do rimskoga pape. I po Krleži i po meni, i Mikelanđelo je anarhista, “Zakonodavac novih vrijednosti”. Moj roman niko nije hteo da štampa: “Što će vam to, sada mladi znaju Mikelanđela kao junaka japanskog stripa o nindžama kornjačama”. Odnesem rukopis u Italijanski kulturni centar u Beogradu pa njihov prevodilac rukopis oceni najvećim ocenama te su mi pomogli. Tiraž je rasprodat, ali nismo upriličili promociju, tada je otpočelo bombardovanje. Pripremio sam drugo dopunjeno izdanje, i ubacio poglavlje i o ovome. Opet niko zainteresovan, idu knjige nepismenih učesnika rijalitija na TV. Šteta što je Krležina drama o Mikelanđelu zaboravljena... Krleža je za Mikelanđela rekao: “Michelangelo se osamljeno uzdiže iznad Evrope svoga vremena”. Po Radočaju i meni, i Krleža se “osamljeno izdiže iznad Evrope svoga vremena”. Pa i današnjega.

ANTITETIČNOST PUNKA

Kako je Krleža često u svojoj antitetičkoj maniri pisao protiv modernizma, a sâm je istovremeno bio avangardan, je li punk moderan ili antimoderan, avangardan, neo/post/avangardan…?

-  Punk nikada nije proučavan u celovitosti. Uglavnom se osvrću na socijalnu stranu. Vi ste prvi koji pitate da li je punk moderan ili antimoderan. On je antimoderan, u pozitivnom značenju, po pitanju porodice. Skoro svi punksi potiču iz porodica poput Krležine, ili moje. Krleža u Pieti kaže: Po laži miriše u našem stanu, / tu, mati, po laži miriše. Ili jaka mati, ili jak otac. Svađe. Potezanje noževa, krv, policija, suci. A punksi vape za harmoničnom porodicom, znači “starinskom”, u pozitivnom značenju. Hegel reče: Kakva porodica, takvo i društvo, takva i država, jer je društvo, tj. država, skup porodica. I otuda je stav punksa o porodici u isti mah i moderan, tj. netipičan za to doba. Mi smo se, željni porodične ljubavi i sloge, grupisali, živeli u skvotovima, imali istu kasu, delili poslove. Kečer i ja smo to nazivali PUNK PRISNA PORODICA. Otuda nam je Krleža postao blizak... Pa ga smatramo pretečom punka u nas... Raspadom Yu, i uletanjem u kapitalizam, Krleža je u potpunosti razumljiv. “Svi mi krvarimo ludo, / i život naš križni je put, / a nije Ikarov let” (Krleža: Sonet Čovjeka koji tone). “I tako nas strava krvi muči, / u krvi tečemo živi, u krvi umirući” (Krleža: O tamnom toku krvi u nama).

ŠERBEDŽIJA, PUNKS I JAJE NA OKO

Osim punk glazbom, napisali ste mnogo knjiga punk poezije i proze. Prema Vašim iskustvima, može li književnost nositi onu snagu i poruku koju je nosila (ili još uvijek nosi) glazba u punk pokretu?

- Imam preko 50 knjiga – poezija, kratke priče, romani, eseji, monografije... Za tematiku mojih romana imam ono što se meni događalo kad sam bio roker, potom hipik. Kasnije, što mi se događalo kao punksu… Nema izmišljanja. Danas ima “lažnjaka” i među nama. Pišu ne iz “baze”, nego s prozora svojih toplih soba svojih bogatih roditelja, onih na vlasti i oko nje. To su Krležini – Novi Glembajevi, kojih je sada “za izvoz”, na svim prostorima ex Yu, koji su se obogatili “krvavim narodnim parama”. Krleža je govorio da je prava književnost borba sa negativnim pojavama bestijalnosti u ljudskoj svijesti. I da mora biti u struji društvenih tokova, nelakirano svjedočanstvo vremena. Krleža je za lažnjake imao žestok Moj obračun s njima. Kad smo o tome – sredinom osamdesetih, u šabačkom Pozorištu gostovao je Rade Šerbedžija. Nastupao je s Krležinim tekstom Moj obračun s njima. Posle smo Rade i ja otišli kod mene, pržili jaja na oko, pokazao sam mu svoje punk fanzine, demo snimke. Šerbedžiji se dopalo to što punkse “hranim” Krležinim delima, posebno pesmama bunta i otpora. Šerbedžiji sam poklonio i knjigu svojih stihova Svadbarenje. Na stihove moje knjige Raymond Ruić je komponovao LP Pastir kraj vatre/Darko Domijan.

Nedavno je na datum Satanove smrti, točno 21 godinu poslije, objavljen kompilacijski album Oči u magli – Tribute to Satan Panonski. Jeste li poslušali album i što mislite, kako danas Satan zvuči?

 Za nas, starije, zvuči isto. Za mlađe, kao istorija, informativno. Za malobrojnije, inspirativno. U Osijeku ima punk bend Crna opera koji je pod snažnim uticajem Kečerove muzike. Frontmen je osamnaestogodišnji Borky Panonski, čudo od muzičara. Oči u magli ne gledam kao onaj koji sluša sa strane. Bio sam u srži kad je Kečer sve to stvarao. Nažalost, on je, poput mene, bio krajnje nemaran. Svima je poklanjao originale svojih fotki, pesama, crteža, demo snimka, unikate koji su sada izgubljeni. Oči u magli je i vapaj za Harmonijom. Kečera je iritiralo i to što se i Crkva postavila iznad Boga i Hrista. “Pastiri”, koji najviše treba da vole narod i da ga vode, imaju silno bogatstvo. Kečerova najmilija Krležina pesma bila je JERUZALEMSKI DIJALOG... Piljarice olajavaju Hrista i njegovu majku, tako su nove “piljarice” olajavale Kečera i njegovu majku, i šaputale: “Pazite dobro, gospa, / taj će dečko svršiti na križu!”... A kad smo Kečer, Mara, Pavo, sada svi pokojni, i ja obilazili birtije, tražeći ne samo zabavu, nego i inspiraciju, Kečer je kazivao početak Krležine Pjesme iz hrvatske krčme: “Pred svakom hrvatskom krčmom raspeti Kristuš visi, / i ljudi u krčmi piju ‘kaj denes jesi, a zutra nisi’!... Tambure zvone, / Žene se kese, ori se pijana cika. / Vjekovi pali su davni, a krčma gigantska stoji”...

KRLEŽA PROTIV KRLEŽE

S Danielom Radočajem uskoro ćete objaviti dopunjeno izdanje svoje knjige eseja Krleža protiv Krleže?U čemu će se sastojati bitne dopune tog drugog izdanja pod naslovom i podnaslovom Vodič kroz Krležu ili Priča o godinama opasnog življenja (2010.)?

 Daniela Radočaja sam takođe “zarazio” Krležom, mojom knjigom eseja Krleža protiv Krleže. Tako da je Radočaj posle, čitajući Krležu, imao neka svoja otkrića. Onda mu rekoh: ‘Čuj, što ne bismo uradili zajedno novu knjigu o Krleži, na bazi ove moje stare?’ Od mojih 64 stranica dobili smo 150 zajedničkih. Radočaj je to slao izdavačima, uvek su nas ocenjivali među pet najboljih rukopisa, ali novčane prilike izdavača bile su takve da su štampali samo prvonagrađene. Književna revija iz Osijeka objavila je desetak poglavlja. Potom je drugih deset objavio Zarez. Uskoro očekujemo integralnu verziju; dobili smo potporu od Ministarstva kulture Hrvatske, preko naklade Studio TiM. Krležom smo, u međuvremenu, “zarazili i nove punkse. Darko Miletić iz Trebinja osmislio je opremu knjige na veoma upečatljiv način, pravi punk pristup likovnoj obradi. Tako nas Krleža povezuje; da je živ, bio bi na našoj strani, sa užitkom bi čitao to što smo Radočaj i ja napisali o njemu, i kako ga je Darko naslikao. I sam bi sa smeškom rekao: Ovo je ludo! PUNK’S NOT DEAD!

Što Vas je potaklo na pisanje navedene knjige eseja i kako je nastalo prijateljstvo s Danielom Radočajem koji isto tako ima dvije bitne fascinacije koje su vas i međusobno prijateljski spojile – Krležu i Satana Panonskog? Prilikom zadnjeg razgovora za Zarez naveli ste kako se još međusobno niste uživo upoznali s Danielom Radočajem. Kako sada stvari stoje s prijateljstvom ili je sve ostalo i nadalje na e-mail komunikaciji?

 Daniela Radočaja sam upoznao putem pisama. Pisao mi je devedeset i treće, mislim da je tada imao trinaest ili četrnaest godina. Bio je opčinjen Satanom Panonskim, i sam je formirao punk bend, počeo da piše stihove. Prikupljao je materijal o Kečeru. Mislim da ima najobimniju dokumentaciju na ovim prostorima. Usledila je moja knjiga Čizme slobode, romansirana Kečerova biografija, u bonusu pesme ex Yu punksa. I tako smo, nesmetano, što je začuđujuće, razmenjivali pošiljke usred krvavih ratova, bujanja nacionalizma. Tada je bila velika hrabrost napisati i objaviti tako nešto, i družiti se. U šali kažem: ‘Radočaj i ja zavređujemo kandidaturu Nobelove nagrade za mir’. Kako je Radočaj rastao, počeo je da izvanredno piše, ima knjigu poezije, ima roman Velika smeđa fleka, ima Odlazio sam joj na biciklu, roman koji finansira takođe Ministarstvo kulture Hrvatske. On i njegova mati opremili su mi roman Plastično lice. Zajedno smo priredili bibliofilsko reizdanje Čizama slobode, s novim Kečerovim crtežima, pesmama i pričama. Drugi program Radio Beograda postavio je 2009. godine ovaj moj roman kao radio dramu, s velikim uspehom. Radočaj planira da dođe kod mene, a najesen ja u Pulu, na promociju Vodiča kroz Krležu. Ovih dana iz štampe izlazi naša zajednička knjiga erotskih pesama i priča Nuda Veritas/Gola istina. Korice je radio Darko Miletić, kao i za Vodič kroz Krležu. Inspirisan Radočajevim poemama, i uzimajući isključivo njegove stihove, napisao sam Dvanaest Apostolki ili Čitajući Radočaja, što je neka vrsta mog Vodiča kroz Radočaja.

FRATAR CELESTIN I JOJINO DJEVIČANSTVO

U navedenoj knjizi ističite kako u Krležinim djelima toliki ministranti gube “djevičanstvo” te da je i Almodovar “nastradao ovako”. Ima li još nekih analogija između Almodovarovih biografskih činjenica, odnosno njegovih filmova te Krležina lika i djela? Pritom spominjete i dio iz romana Zastave, kada se Joja povjerava prijatelju Kamilu Emeričkom “da je slučaj htio da ga je fratar Celestin lišio djevičanstva”, kad ga je uzeo kao ministranta na ispovjedi umirućem barunu Ratkaju, noću, dok su još spavali u istoj postelji.

 Krleža, Crnjanski i Isidora Sekulić poznavali su se i povremeno družili. Taj po mnogima “najznačajniji trojac” na ovim prostorima imao je isto pojašnjenje za svoja dela: sve je u Freudu, Jungu i Adleru. Sve o nama, u našim je delima. Nećemo mnogo pričati o sebi, tražite nas u našim delima. TU VAM JE SVE! NIŠTA SAKRILI NISMO! U Krleže je čest motiv “gubljenja devičanstva” mladih ministranata od strane poročnih “patera”. Mislimo da je to Krleža iskusio na svojoj koži. A takođe i neki od njegovih prijatelja. I da je to odvojilo i Krležu od crkve i religije pa se, odrastajući, priklonio buntovnicima, ateistima i anarhistima. U Krleže je čest motiv lišavanje “devičanstva” vojnika na frontu od strane nadređenih. Ima toga i među krležijanskom elitom novca i samozvanom elitom duha – Glembajevima. Pa i u Povratku Filipa Latinovicza tu i tamo “namirišemo” između redova.

Isto tako navodite da u tom ključu i Krležinu novelu Smrt Franje Kadavera možemo čitati i kao Smrt Frica Krleže, gdje je ministrant odigrao tužnu ulogu “u neobično skandaloznom homoseksualnom procesu”.

 Ako pažljivo analiziramo Krležine Dnevnike i Detinjstvo u Agramu, ne samo njegove novele “iz vremena mira, i iz vremena rata”, često se vraća na tu “boljku”, osmogodišnji ili desetogodišnji ministrant, predmet mračnih želja Živih Biblija, kako je Krleža nazivao sveštenstvo. Naravno, ne kaže svoje ime, ali kaže nadimak koji je nosio – Fric/Fritz! Stvar je s Fricom zataškana; baka mu je dobila veću sumu novca i eto je ubrzo u Parizu. I ovih dana čitamo da je Katolička crkva, širom globusa, dala preko 600 000 dolara obeštećenja porodicama zlostavljane mladeži. Ima toga i u pravoslavlju; nedavno je četvoro mladih ljudi, i njihovi roditelji, tužilo jednog srbijanskog episkopa. Sud je slučaj proglasio zastarelim. I ne samo Krleža i Almodovar. Ima i u D. H. Lorencu (Lawrenceu), upravo ga proučavam. Nedavno sam s Antonelom Pivac, profesoricom Sveučilištu u Splitu, koja je magistrirala na Pasolinijevoj literaturi, objavio knjigu Moje druženje s Pazolinijem. Tu Antonela i ja iznosimo podatke kako je i Pasolini bio seksualno zlostavljan u najranijem detinjstvu, najpre od “patera”, potom i od svog profesora književnosti. Knjigu je likovno opremio Daniel Radočaj.

KRLEŽA I MRTAV ZBLIŽAVA

Što Vas je posebno fasciniralo u Krležinu životu i djelu, a pritom napominjemo kako Bora Ćosić, koji se isto tako kao i Vi poslužio psihoanalizom u svojim knjigama o Krleži, ne voli riječ fascinacija i povezuje je s cirkusom i politikom. Koliko se Vaša knjiga eseja razlikuje od Ćosićeve knjige eseja Poslovi, sumnje, snovi Miroslava Krleže?

Radočaj i ja smo se bazirali na onome što se zaista događalo Krleži, što je razbacao po svim svojim delima, u vidu jave, u vidu sna. Navodili smo gde smo to pronašli pa ko nas čita, može da prihvati ili da odbaci. Jer, kaže Biblija, svako ima pravo na vlastiti izbor. Bora Ćosić je u pravu, ne samo Krležin život, nego život oduvek je Cirkus i Politika. Radočaja i mene posebno je fascinirala Krležina enciklopedijska obaveštenost. Ogledao se i u glumi, i u muzici, i u slikanju. Tu je i njegovo insistiranje na poštenju, na ljubav među bližnjima, njegov pacifizam. Krleža kaže da nisu Slovenci, Hrvati i Srbi uletali u “katastrofalne ratne cirkuse” od turskih perioda naovamo, što je bio “kraj našeg normalnog nataliteta”, brojali bismo danas “najmanje oko pedeset milijuna stanovnika”. I da se ne zaluđujemo šundom. Tako je potonula “njegova” jadna Melanija, koja je “gutala” ljubiće, kakvim nas i danas establišment zasipa u cilju zaglupljivanja pučanstva. Krleža nas i mrtav zbližava. On se više izučava na strani. Pre godinu dana dobijem mejl iz Poljske, od studenta slavistike, Szymona Gonczara. Za diplomski, uzeo je Krležu. Obratio se svima, ovde, koji su pisali o Krleži. Niko mu nije odgovorio, sem mene. Poslao sam mu materijal. Simon bi, zauzvrat, da plati. Ja nipošto. I gle! Simon prevede moju knjigu Lorka je umro od ljubavi. Krleža itetako zaslužuje “nobela” za književnost, ali kako je mogao da ga dobije kad su ga dodeljivali, i dodeljuju, oni koje je on “šibao” kroz svoja dela. A nije bio ni rotarijanac, ni mason, ni templar, ni jezuita, nego – svoj! I nažalost, veoma omražen. Mrze ga, a nisu ga detaljno čitali, ni proučavali. Pa Radočaj i ja pokušavamo to da ispravimo, koliko možemo.

KRLEŽA I PJESMA ULICA JORGOVANA

Nadalje, među ostalim, u svojoj knjizi o Krleži navodite kako ste jednom prigodom i upoznali Krležu, i to za jedne šetnje Maksimirom. Međutim, vrlo kratko opisujete i susret kada ste mu odnijeli ploču Ulica jorgovana na Gvozd 23. Jeste li razgovarali ili ste mu samo predali ploču?

 Tada nisam bio “krležijanac”, pojasnio sam zašto. Tako da sam propustio, nažalost, neki razgovor s njim. Nego, Krleža je sedeo na klupi pa mu je vetar odneo šešir, i ja mu vratim. Krleža pita jesam li iz Zagreba. Nisam. Pojasnim da sam iz Šapca. On reče da je davno prolazio kroz Šabac, vodili su ga kolima u Beograd. I da je za Šabac čuo od ranije, iz doba Cerske bitke gde su mu izginuli njegovi drugovi iz Liceuma. Zašto sam u Zagrebu? Tu snimam ploče. Kad, čuo za Ulicu jorgovana! (A ko tada nije za nju čuo! Antonela Pivac, s kojom sam objavio Moje druženje s Pasolinijem, reče da ju je pevala, u vrtiću, za priredbu, kad je imala pet godina). OK. Doneću. Možda ga je i zainteresovala ta moja ravnodušnost prema njemu. Sećam se da je u toj uličici njegova kuća imala dva ulaza. Pa sam dao služavki, a video sam kako on razgovara s nekim momkom, kasnije otkrijem, bio je to “krležijanac” Predrag Matvejević. Tako sam “propustio” i Andrića. Dolazio je u Šabac 1968. godine. Na putu za selo Mišar, gde se odigrao Boj na Mišaru. Nedelja, pljusak, pa se zaustavio kod Muzeja, a tu smo otvarali izložbu slika moga kuma Slobodana Jeremića Jeremije. Te mu kum pokloni minijaturu, a ja Andriću dam moj karirani kačket; nije imao kišobran. I ode Andrić s mojom kapom. Ali, bar smo se “uslikali” s Andrićem; drži moju kapu. Krleža mi je isto tako prošao “kao pesak kroz prste”. Krležu tek danas shvatamo, ali čujem da ga polako sklanjaju iz lektire, nije podoban tobože najdemokratskijem i najhumanijem društvu – kapitalizmu. A i sada “Po ulicama ko na dnu ponornica / vuku se gladna, ožalošćena lica” (Badnje veče nad čađavim gradom), ono čega u moje vreme nije bilo ni u snu... Al’ ništa! SVIĆE! INTERNACIONALA! (Krleža: Veliki petak godine hiljadu devet stotina i devetnaeste).

PLAČ MAJKE JEVROPE

I završno – je li u Vašoj knjizi eseja sve povjereno fakticitetu ili uvodite i fikcionalne elemente, kao npr. dolazak Ujevića na Gvozd 23?

 To o Ujeviću Radočaju je ispričao njegov bivši kolega (Marko Rajić). Kaže, pri jednom od poseta Zagrebu, sreo je Ranka Marinkovića u tramvaju. Oduševljen što vidi čoveka koji je napisao njemu mnoge drage knjige, prišao mu je i upitao ga: “Oprostite, jeste li vi Ranko Marinković?” “Još uvijek!” odgovori mu ovaj. A zatim su krenule razne priče, među kojima i ta kako je Ujevića oterao Krležin sluga jer je, zbog njegovog boemskog izgleda, mislio da je skitnica. Pa smo i to ubacili, detaljno, kao unikat, da ostane zabeleženo. No, cilj nam je bila Krležina romansirana, “ludistička”, biografija, a ne stopostotni “dokumentarac”. A sve ovo kazuje da “priča” o Krleži nije gotova, i da nikada neće biti. Uvek će biti novih istraživača, naročito kad na svetlost dana izađu rukopisi koje je on “pohranio”. Biće i novih kritičara. Jer u Dijalektičkom antibarbarusu Krleža je lepo stavio opasku da je pamet ljudska neprekidno na Mrtvoj straži. I “Sve što je javno štampano, treba da bude i javno kritikovano”. Krleža je voleo da provocira pa smo i to Radočaj i ja uzeli od njega. Krleža ume da bude jedak, i da nedobronamernim kritičarima kaže: “Zar nemaš plohe druge,/ već mene,/ čedo bola i sjenu trule tuge?!... “I što će meni u uljanici mojoj/ otrovno Tvoje ulje” (Pjesma Gospodinu koji je nad mojim Skladom i nad mojim Grčem)... Jer, samo razmena iskustava, stavova, pogleda, vuče Čovečanstvo u Boljitak... Reče Krleža još nešto, što se odnosi i na naše (ne)prilike: “Brodolom je, nek pliva ko može!/ Jedra nema, ni korablja nema,/ sve je nehar, krv i opačina,/ osakaćen trup je savjest ljudska,/ Raščerečen, obezglavljen, jadan” (Plač Majke Jevrope). A postulat, ili moto Radočaju i meni bilo je ono što je Krleža želeo da saopšti svima, kroz sva svoja dela: “PJEVAM PJESMU SVETOG SVITANJA!” (Krleža: Pjesme na livadi u lipnju)...