Prvi jesenji Zarez predstavlja izbor iz kratkih proza gostiju ovogodišnjeg,
devetog po redu kikindskog festivala kratke priče Kikinda Short. Velika zemlja “u fokusu”
ovaj je put maleni Lihtenštajn
priredio: Marko Pogačar
Jovica Aćin (Zrenjanin, 1946.) pripovjedač je i esejist. Nekoliko puta je bio osuđivan zbog drukčijeg mišljenja i takozvanog vrijeđanja predsjednika države. U vremenima Jugoslavije bio je urednik knjiga poput Arhipelag Gulag Aleksandra Solženjicina. Eseji i kratke priče su mu objavljivani u poljskim, francuskim, talijanskim, grčkim, kanadskim, vijetnamskim, slovenskim, hrvatskim, španjolskim, engleskim, ukrajinskim i ruskim književnim časopisima, kao i na internetskim portalima. Autor je desetak knjiga, a trenutno živi u Beogradu
Vojskovođa proslavlja poraz
Gledam kroz prozor i na ulici ponovo vidim devojku koju sam nekad, u nekom drugom životu već video. Za njom nailazi druga. Za ovom, treća, četvrta, čitava povorka prolazi pod mojim prozorom. Prozor je zatvoren, a ja stojim, donekle udaljen od okna da ne bih bio viđen spolja. Na devojačkim licima se ogleda umor, sva su obrasla maljama, na ponekom se jasno naziru brčići ulepljeni pljuvačkom. Devojke su natovarene zavežljajima. Čak dovde čujem kako stenju. Prolaze robovskim korakom. Gledam ih sumorno. Jasno mi je da s takvom ženskom armijom nemamo šanse. Poraz nam je suđen. Žalim što sam prihvatio da komandujem takvom oronulom vojskom. Sad bih rado dao ostavku, makar me proglasili za izdajnika. Samo mi neki bolesni inat to ne dopušta. U taj mah jedna od devojaka izlazi iz povorke i prilazi prozoru, nekoliko trenutaka zuri kroz staklo. Potom se pridružuje svojim drugaricama i nastavlja očajnički hod. Video sam jasno njeno lice i njen prazni pogled. Nedugo zatim opet jedna od devojaka prilazi do prozora i gleda. Iz očiju kao da će da joj linu suze. Onda uzmiče i odlazi. Najpre se u meni budi tanka radost zbog te radoznalosti, ali ubrzo bivam besan. Posle još nekoliko takvih nedisciplinovanih znatiželjnica, neprimetno otvaram prozorska krila i vrebam. Jednom probam u vazduhu kako ću, kao da grebem prstima svijenim u kandže. Iskoračuje iz povorke, evo, i prozoru prilazi moja žrtva. Desnom je rukom hvatam za vrat, levom je zgrabim za desnu stranu grudi i jednim trzajem je uvlačim unutra. Uspravljam je i odsečno odgurnem u ćošak sobe. Njena mišja usta trepere poput vlažne njuškice malog glodara. Prsti mi još bride koliko sam joj ih zarinuo u prsa. Kapci su joj poluotvoreni, samo beonjače joj se vide. Ošamarim je, ali ne opažam nikakvu promenu na njenom beznadnom licu. Oštro je ispitujem. Zašto me uhodi? Da li je to neka zavera? Ona ćuti. U meni se razbuđuje još veća jarost. Šamaram je. Postajem okrutan. Nikad se nisam takav poznavao, nisam znao da toliko okrutnosti u meni ima, premda sam prošao silne bitke, razorio mnoge tvrđave, nemilosrdno ubijao, pljačkao, silovao. Zbacujem zavežljaj s njenih leđa. Kidam joj odeću. Ona se slabo opire, zapravo se uopšte ne opire, nego se samo pogrbljuje, sitno izvija i pokriva rukama zbog hladnog vetra koji uleće kroz otvoreni prozor. Sve vreme nastavljam s ispitivanjem. Ko su ostale koje me špijuniraju, vičem. Pljesnem je punom šakom po goloj zadnjici na kojoj ostaje crni trag mojih prstiju. Nema ostalih, ona naposletku procvili. Znam šta sam video, derem se i vučem je po podu. Uvek sam to bila samo ja, šapuće. Ko si ti, odgovaraj, promuklo i dahćući šištim. Štipam je i prevrćem po prljavom podu i već bih cokulom da joj stanem na stomak. Iz usta joj cure bale. Neke su proletnje zelene boje prema kojoj sam oduvek osećao slabost. Zastajem i pažljivo posmatram pod sobom njeno nago telo. Crni otisak moje šake na njenom mesu kao da je postao još crnji. Udahnem duboko pre nego što ću ponoviti pitanje. Ko si ti? Ko su sve one druge? Čitava povorka! Nema povorke, samo ja, tiho govori tako da moram sasvim da joj se približim. Otvorila je oči i gleda me netremice. Zenice su joj sve šire i mogu da se ogledam u njima. Ono što vidim, ne liči na mene. Glas joj se gubi i jedva je čujem. Jedino sam ja tvoja vojska, a rat si izgubio. Ne mogu da verujem. Gubim ravnotežu i stropoštavam se na nju. “Ko si?”, nehotice nastavljam šapatom. Niko i ništa, odgovara mi u usta, istovremeno me hvata za donje dugme na koporanu, obavijajući me nogama. Stisak njenih butina oko mojih slabina je neočekivano snažan za nekog ko je niko i ništa. Ko si, zmijo? – ponavljam iznemoglo. Smrt, kaže. Šta hoćeš od mene? Samo proveravam da li si tu.
Dragan Georgievski
Dragan Georgievski (Skoplje, Makedonija) studira filozofiju na Univerzitetu Sv. Ćirilo i Metodije u Skoplju. Zanimaju ga: grafički dizajn (crta kratke stripove) – imao je nekoliko izložbi u Skoplju; snimanje kratkih filmova, pisanje scenarija za kratke filmove – osvojio nagradu za Experimental Short na Filmskom festivalu u Bitolju; piše kratke priče – osvojio nagradu za kratku prozu Metamorfozija. Veoma je kratka osoba.
Cvet
Kupio sam cvet za moju najdražu.
“Najdraža, ovaj cvet je za tebe”, rekoh.
“Koje boje je ovaj cvet?”, upita me moja najdraža zato što je bila slepa.
“Crvene, najdraža”, rekoh.
“A kako miriše ovaj cvet?”, upita me moja najdraža zato što nije imala nos.
“Miriše na... proleće”, rekoh.
“A šta je to proleće?”, upita me moja najdraža zato što je bila priglupa i nije znala ništa vezano za godišnja doba.
“To je vreme kada se priroda rasteže”, rekoh. Jedva sam smislio tu rečenicu.
“A šta je to vreme?”, upita me moja najdraža zato što nije imala osećaj za vreme.
“To je ono što kontinuirano prolazi dok ti ja objašnjavam sve ove radnje”, rekoh.
“Koje radnje? Ti radiš?”, upita me moja najdrža.
“Pa, ne radim, ali tražim posao.”
Raskinula je sa mnom.
Deca
Živela su dva brata. Jedan nije imao osećaj za kompoziciju, drugi je, isto tako bio budala. Oženiše se ta dva brata i imali su po jedno malo dete. Jedno je imalo osećaj za kompoziciju, a drugo je, isto tako, bilo kreten. Jednog dana, ta su deca dobila po jedno malo dete. Jedno je bilo neizmerno srećno, a drugo je, isto tako, imalo zdravstvenih problema.
Osveta
Napala me tri momka, uzela mi sve pare i gurnula me u jezero. Nisam zvao policiju, ništa od policije. Četiri godine sam ih tražio, raspitivao sam se među ljudima, istraživao sam na razne načine. Kada sam saznao ko su i gde žive, pripremao sam se tri meseca i otišao sam kod svakog ponaosob na vrata, zazvonio sam i pobegao uza stepenice.
Već sledećeg dana se vest proširila po gradu. Od tog dana se više niko nije zajebavao sa mnom. Svi su me poštovali, plašili su me se, kada sam prolazio ulicom ljubili su mi ruke, skidali mi kapu, nudili mi prženu ribu.
Moj deda, ovaj ovde
Došao sam kod dede u goste, otvaram frižider, uzimam pivo, ispijam dva gutljaja, oči počinju da mi suze i osećam da mi se povraća. Matori se ispišao u flašu. Dok povraćam u lavabo, deda iskače iz špajza maskiran u leptira.
“Aprililili!”
A danas – jedanaesti avgust.
“Jesi li se ti to ispišao u flašu matori?”
“Ko to?”
“Ti, šta ko!”
“A šta to?”
“Pišao si u flašu!”
“Je l’ se to čuje telefon?”
“Jesi li, bre, pišao u flašu!”
“Ko li me je zvao?”
“Niko te nije zvao, a ti, jesi pišao u pivo!”
“Siguran sam da niko nije zvao. Da je neko zvao, čuo bih ga.”
Detinjstvo
Kada sam bio mali, uhvatio sam nastavnicu za dupe. Ona je odmah pozvala mog tatu. Došao je tata i on ju je uhvatio za dupe. Ona je odmah pozvala direktora. Došao je direktor pa ju je i on uhvatio za dupe. A onda je mene uhvatio za dupe pa mog tatu, pa ja njega, pa tata mene, pa ja tatu, pa tata njega.
Ta-ta
Oduvek sam želeo da imam bebu i kada gosti dođu kod mene na ručak, a ja na stolu, pred svima, počnem da joj menjam pelene i vadim sisu da je dojim. Nekako sam opsednut time, razmišljam o tome svakog dana, osim nedeljom. Možda će me neki ljudi gledati čudno i ogovarati me, ali šta oni znaju, prosta masa, seljačka, neobrazovana.
Majka
Obraća mi se dete na ulici:
“Mama!”
i pruža ruke uvis.
Uzimam ga i stavljam ga na krkače.
Dođe njegova majka i umesto da mi lupi šamar, obraća mi se:
“Mama!”
I nju na krkače.
Dođe njegov tata i umesto da njoj lupi šamar, obraća mi se:
“Mama!”
I njega na krkače.
Dođe mu baba i umesto da urazumi mamu i tatu, obraća mi se:
“Mama!”
I nju na krkače.
Deda mu dođe i počne da im objašnjava da ne bi trebalo tako, da je to što rade pogrešno i da se to ne radi, pa mi se obrati:
“Mama!”
I njega na krkače.
Za 20 minuta, celu sam nepoznatu familiju nosio na leđima.
Nikad nisam pomislio da ću jednog dana da postanem majka na ovakav način. Uvek sam mislio da ću da postanem majka, onako, normalno.
Moja devojka
Jednog dana me je moja devojka zgrabila za rukav i izdrala mi se u facu, rekla je da mi ona nije devojka, da ja samo umišljam da mi je devojka, da ne može da izdrži više to što je svuda progonim, da je ona srećno udata već osam godina, da ima dvoje dece, da žive u lepoj kućici, da me jedva poznaje, da će zvati policiju ako se ne otkačim od nje i ne počnem da posećujem psihijatra.
Šta li je htela time da kaže?
Želi da me ostavi ili me previše voli?
Ne znam šta je, ali se nadam da je ona bolje.
Zdrav život
Ceo mesec jedeš gluposti, peciva, pice, hamburgere, salvete, burek, govna, čips, prašinu, shvatiš da kod zubara nisi bio godinama, pušiš, piješ, drogiraš se, sve, i negde na kraju meseca uzmeš jednu jabuku, baciš je u vis i kažeš sebi “Malo zdravog života, brate”, ali ti ona isklizne iz ruke i padne, a ti se nakurčiš i zapališ cigaru i uzmeš da pojedeš salvetu.
S makedonskog prevela Branislava Tomić
Faruk Šehić
Faruk Šehić rođen je 1970. u Bihaću za vrijeme SFRJ. Bio je pripadnik Armije BiH (1992.-1995.). Jedanput je teško ranjen. Književna kritika ga smatra jednim od najdarovitijih mlađih pisaca na području bivše Jugoslavije, i predvodnikom tzv. “pregažene generacije”. Njegove knjige Hit depo (poezija) i Pod pritiskom (kratke priče) objavljivane su u više tiraža. Knjige su mu prevedene na engleski, njemački, makedonski i bugarski jezik. Za roman Knjiga o Uni dobio je nagradu Meša Selimović kao najbolji roman objavljen na govornom području Srbije, Hrvatske, Crne Gore i BiH u 2011. godini te nagradu Evropske unije za literaturu – EUPL 2013. Radi kao novinar i kolumnist u sarajevskom magazinu BH Dani. Živi u Sarajevu.
Fantom slobode
Pritisnuo sam kažiprstom nevidljivu sklopku na sljepoočnici i pokrenuo vremensku mašinu u vlastitoj glavi. Otpadaju listovi kalendara kao uvojci nakon hemoterapije. Oh, sjećanja moja, zašto ste značajnija od uspomena drugih ljudi?
Mjesec je mart, godina 1994., sjedimo pored ulaza u kafić Ferari, pušimo travu i kocenimo se od smijeha.
Zuhra se vraća iz kafića noseći četiri piva. Nuno, Žile i ja naginjemo hmeljni napitak kao Popaj konzervu spanaća. U kadru se pojavljuje Ćipo. Svi dijelimo sudbinu u istoj vojnoj jedinici, i izbjeglice smo iz istog grada.
– Reko je Hare Pašin da svi komandiri vodova, odjeljenja i ostali borci moraju biti ispred kolodvora u tri poslijepodne kad sa Skokova nailazi autobus – referira Ćipo.
– Al ko ga jebe, mi smo na odmoru, ni ja neću ići, reći ću Hari, ako ga sretnem, da vas nisam vidio.
Mrtav ozbiljan ustajem i krećem kući.
– Gdje ćeš? – javlja se Zuhra, nakon što je zavladao muk i smijeh se raspršio ugodnim zrakom.
– Idem na Hasin vrh, da gore ostavim kosti.
Osjetio sam trnce nečeg ljigavog kako mi bodu kožu na faci.
Kod kuće sam obukao uniformu, stavio grudni RAP, uzeo kalašnjikov i borbeni ranac u kojem sam držao dvije bombe iz namjenske proizvodnje, tzv. cazinke, i par debelih vunenih dokoljenica. Oprao ruke i umio se. Sve radnje izvršio androidski samouvjereno. Pozdravio se sa starcima i uputio prema autobusnom kolodvoru. Oprostio se sa četiri strane svijeta. Razdužio se sa životom.
U zemunicu broj dva, na samom vršku, uvlačila se uljasta smegma pomrčine.
Sutradan u devet i pedeset ujutro započet će kombinovani artiljerijsko-pješadijski napad.
Ležeći u bolnici, nakon prve injekcije fortrala, sjetio sam se njihovog vojnika koji je gipkim skokom preletio kameni grudobran, i počeo pucati u deku što je visila na vratima napuštene zemunice. Bio je u maskirnoj uniformi petobojki. Bacio sam zelenu kašikaru na njega, i nisam ga više vidio. Moj Pokemon je bio jači.
Ugasio sam vremenski stroj i zapalio cigaru.
Naručio hladno laško pivo. O, vi, koji ste preživjeli rat, ostavite svaku nadu da ćete iz njega ikad izaći, nisam se mogao sjetiti čija je to bila parafraza.
U parku ispred kafića, na grmlju u obliku afro-frizure, golubovi su brstili crvene plodove savijajući svojom težinom žilave ogranke.
Na terasi prvog sprata penzioner je iz kutije šibica pustio bubamaru na svoju ruku isflekanu staračkim pjegama.
Sprat iznad, za ogradu terase, s koje se krunila memljiva pokorica fasade, bio je pričvršćen tanjir satelitske antene.
Preko metalnog frizbija zelenim slovima je pisalo gazija.
Dvojica tinejdžera na balkonu trećeg sprata palili su debeli džoint.
Kafa, cigare, pivo, pišanje, stock-cola, banalni razgovori, pijanstvo, bol u glavi, samljeveno tijelo, kurac-pička-govno-sisa...
Tričave drangulije svakodnevnice ljeskale su mi pred očima.
Sava Damjanov
Sava Damjanov (1956., Novi Sad) diplomirao je na Filozofskom fakultetu (1980.) Jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Doktorirao je 1996. Na tom Fakultetu je sada profesor. Damjanov piše prozu, književne kritike i studije iz povijesti književnosti. Njegov naučni rad usmjeren je, prvenstveno, na književnu fantastiku, erotske i jezičke eksperimentalne slojeve u srpskoj tradiciji, teoriju recepcije, postmodernizam, kao i komparativne studije. Pored brojnih tekstova u domaćoj i stranoj periodici, objavio je velik broj knjiga, studije, romane, knjige priča, eseja i kritika. Tekstovi su mu prevedeni na engleski, francuski, njemački, ruski, poljski, češki, mađarski, slovački, rusinski, ukrajinski, bugarski, slovenski, rumunjski i makedonski jezik. Za svoj književni rad dobio je mnogobrojne nagrade
Preobražaji
Tanji, u ime Onog preobražaja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Bio sam princeza, lepa razuzdana Princeza koja je svake noći začinjala čedo sa stotinjak svojih ljubavnika. Bio sam telo, Telo koje osluškuje samo glas svog srca, Telo koje oseća i prati samo tamni ritam svoje podsvesti. I bio sam majka, Majka praroditeljka svetova, Majka i rođenog i nerođenog deteta, Deteta koje sam bio Ja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Neko je ulazio u mene, neko je bolno osvajao moju utrobu, neko je prosipao svoje hladno seme koje mi je darivalo strepnju, nemoć, užitak. Neko je ostavljao svoj demonski trag u meni, neko se hranio mojim mesom, neko je svojim prstima, svojim zubima, svojim jezikom ispisivao nepoznata slova, nepoznate reči na mojoj koži, na mojim leđima. Neko je ostavljao tajanstvenu poruku onima koji će doći posle: Neko je iskonskim proročkim znakovljem progovarao o meni, o tome Gde se krijem, Sta mi je suština i Ko sam, zapravo, ja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Zvali su me Prvom i poslednjom, zvali su me Kurvom i sveticom, zvali su me belom neshvatljivom tišinom. Zvali su me palom dušom, koja je izgubila prvobitnu dvopolnost; dušom koja je bludničila i podavala se svakom; dušom koja je napuštajući jednog ljubavnika odmah hitala drugom, da ga u njegovoj postelji služi kao istinskog Gospodara. Zvali su me Onom koja nema svog pravog Muža da je voli, neguje i poštuje, Onom koju svi izdaju i svi su joj neverni, Onom koja uvek na kraju ostaje sama – udovica čiju duboku patnju ne želi da oslušne niko...
* * *
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Dečak ili devojčica, ne znam, ali znam da sam svoje devičanstvo prodao prvom ko mi je ponudio željenu cenu. Dečak ili devojčica, ne znam, ah znam da sam ubrzo postao nadaleko poznat po svojoj razvratnosti i da me je stoga kupio neko veoma moćan. Dečak ili devojčica, ne znam, ali sam tom Moćniku postao rob: činio je sa mnom sve što je poželeo, oplodio mi je usta (verujući da je to deo drevnog šamanskog rituala), davao me je svojim prijateljima koji su strasno uživali u mojim telesnim dražima i mojoj beskrajnoj veštini da drugim telima podarim zadovoljstvo...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Sićušno, malo stvorenje što se instinktom životinje parilo sa bilo kim ko je to hteo ili zahtevao od njega: da, upravo tako – sićušno malo stvorenje koje se parilo, a ne “vodilo ljubav” ili “odlazilo s nekim u krevet”. Sićušno malo stvorenje čiji su udovi bili sitniji od Udova koji su prodirali u njegovo telo, od Udova koji su ga razarali, od Udova koji su tako nemilosrdno s njim izvodili iskonsku Igru. Sićušno malo stvorenje koje je, ipak, zaista čeznulo da bude pokidano, raskomadano, uništeno: takva mogućnost uzbuđivala je to stvorenje do bezumlja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, bleštava nesreća koja je tražila drugu nesreću, pošto je osećala da dve nesreće čine jednu Sreću: kao u matematici gde minus i minus daju plus, kao u stapanju boja kad žuta i crvena daju narandžastu; kao u Ljubavi, uostalom. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti potpuno svestan svoje dramatične telesnosti i tu dramu uistinu živi. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti večno zapitan, večno u traganju za Nečim, u večnom Nemiru...
* * *
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Bio sam sopstveni muž i sopstvena žena u isti mah, voleo sam samog sebe i voleo sam se sa samim sobom. Bio sam strastveni poklonik vlastitih dojki, iz kojih je teklo mleko namenjeno novorođenčadi što sam ih napravio sa samim sobom: napravio sam ih u grčevitom zagrljaju sa samim sobom, u zanosu koji se – možda – može porediti s ljubavnim zanosom bogova. Bio sam ljubavnik koji je poljupcima pokrivao sve otvore svog tela, i ne samo otvore nego i njegove ostale delove...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Ako bi me moja ženska priroda ljubomorno upitala zašto mnogo više volim onu mušku, odgovarao bih joj: “A zašto tebe ne volim kao što volim muškarca u (i na) sebi?” Ako bi me to isto zapitala moja muška priroda, naime, zašto više volim onu žensku, dobijala je identičan odgovor. Ako bi me, pak, neko pitao ko mi je suprug, odgovarao bih mu da je moj suprug zapravo moja supruga i da stvarajući potomstvo činimo ono što je činio sam Bog. Ako bi neko zatražio da pojasnim to, govorio sam da je božja priroda (na ma kojeg se Boga ovo odnosilo) u biti hermafroditska, da sadrži i muški i ženski princip, pa je stoga u jednom specifičnom teološko-erotskom smislu samodovoljna i samostvarajuća...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Jedanput sam imao ljubavnika, drugi put ljubavnicu; nisam morao da ih imam, a mogao sam ih imati još više. Jedanput je moje srce bilo ranjeno: bol koji sami sebi nanosimo ranjava više od onoga koji nam nanose drugi, a ovaj moj – naravno – naneo sam sebi ja lično, ulazeći svojim muškim delom duboko u matericu mog ženskog dela, pri čemu je taj surovi ples ovaj put trajao satima. Jedanput je moj ženski deo odbio da vodi ljubav i to me je (tj. moj muški deo) bacilo u depresiju koja bi se možda završila samoubistvom da se tome nije protivio upravo njen krivac – moj ženski deo. Jedanput sam poželeo da se razdvojimo, da živimo kao svi drugi ljudi sa identitetom pola, ali je taj rastanak onemogućila Ljubav, Ljubav koja nas je sjedinjavala onako kako nikada, čak ni u bajci, nisu bili sjedinjeni neki ljubavnici: verno, do groba, ali i večno, u grobu i na onom svetu...
* * *
...Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Slušao sam majčino srce dok sam spokojno počivao u njenoj utrobi, dok sam zaštićen plivao u njenim toplim sokovima. Slušao sam buđenje svojih čula, dodirivao i milovao sve ono na meni i oko mene što mi je donosilo fizičku radost, gutao sam tečnost iz koje sam nastao i koja je sada za mene predstavljala najuzvišeniju slast. Slušao sam zvuke koji su značili da moj otac uzima moju majku: ti zvuči kao da su uzimali i mene, ti zvuči kao da su i mene punili onim vrelim, pulsirajućim mesom koje je tako moćno ispunjavalo moju majku iznutra...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Sklupčani embrion koji se zadovoljava samim sobom, ali i telesnim dodirima, telesnim drhtajima svoga oca i svoje majke: svaki njihov orgazmički grč bio je i moj, svaki njihov uzdah strasti takode je bio i moj, sva energija koju je emitovao njihov divlji eros bila je energija koja je i u meni stvarala – doduše još nedozrelu, neartikulisanu, nesvesnu – ali ipak takode snagu divljeg erosa. Sklupčani embrion, još nerođeno stvorenje, maleno biće koje u majčinoj utrobi sisa prst, samo je divlji eros doživljavalo kao istinski eros, osetivši da je njegov vrhunac, njegov čudni smisao upravo u neobuzdanosti, preterivanju, animalnosti: ako nas Ljubav čini ravnim bogovima, rekao bi sklupčani embrion svojim nemuštim jezikom, onda nas telesnost na jedan sakralni način vraća našim korenima, našim arhetipovima...
* * *
...Bio sam zatočenik sna, bio sam ameba. Živeo sam u vodi, živeo sam nestvarno, živeo sam životom bespolnog organizma, živeo sam za onaj čas kada ću se susresti sa drugim entitetom i spojiti u potpunosti, živeo sam za to pretapanje kada postajemo novo, jedinstveno telo i novo, jedinstveno biće. Živeo sam nesvestan da je to zapravo savršenstvo, živeo sam nesvestan da je savršenstvo i posedovanje promenljivog oblika tela, živeo sam nesvestan da savršenstvo predstavlja i mogućnost razmnožavanja prostom deobom, kada se iz jednog preobraziš u Dva. Živeo sam nesvestan da je svako razmnožavanje na izvestan način erotski čin, živeo sam nesvestan da imam moći koje nemaju ni najrazvijenija božja stvorenja. Živeo sam i jednostavno plutao, nošen vodenim strujama i svojim mutnim nagonima...
* * *
...Bio sam zatočenik sna, bio sam Biće Ništavila. Ili sam bio Ništavilo samo: sastojao sam se od Mraka, bio sam prvobitni Haos, bio sam Nebiće koje će u kosmološkoj erotskoj Igri Stvaranja začeti beskrajne svetove i bezbrojna bića tih svetova, a ova će – opet – u odrazu moje prvobitne igre ponavljati svoje (beskrajne, bezbrojne) oblike erotske igre i istovetnog stvaranja...
(1996.)
Ivan Antić
Ivan Antić rođen je 1981. godine u Jagodini. Studirao je filozofiju i književnost u Beogradu. Objavljena mu je knjiga kratkih priča Tonus u ediciji Prva knjiga Matice srpske 2009. godine. Njegove priče prevedene su na engleski, njemački, poljski, albanski i slovenski i uvrštene u antologiju kulturno-propagandnog kompleta Beton – Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia (Priština, 2011.), antologiju Službenog glasnika – Pucanja (Beograd, 2012.) i antologiju Iz jezika v jezik (Ljubljana, 2014.). U suradnji sa Slavoljubom Markovićem priredio je izbor iz srpske kratke priče mlađih autora i autorica – Plejlista s početka veka (Beograd, 2011.). Uređivao je časopis studenata Filološkog fakulteta Znak. Prevodi sa slovenskog jezika. Član je Srpskog književnog društva. Od 2012. godine živi u Ljubljani.
Ugode
I
Tren kada se zažuti autobus iza krivine. Oko koje bludi pre toga niz dvesta metara puta.
Iščekujući. Mrseći se o grane širokog platana u daljini. Neolistalu krošnju koja nesnono podseća na moždanost. Odjednom, promena izraza na licu: časovito izoštravanje pogleda.
Opšti zastoj saobraćaja zatiče je nešto kasnije na Slaviji. Sedenje u prevozu. Bez truda da sepronikne uzrok.
Pomirenost, čekanje. Pešaci na ulici. Njihove kretnje.
Da se pobegne iz tog metežnog prizora – upiranje pogleda nagore. Zagledanost u odblesak neba u zastakljenoj zgradi poslovnog centra s leve strane.
Suton. Bledoplavi cirusi prošarani zagasitim purpurom. Neprekidno posmatranje tog prizora. Talasva deformisanost u odblesku koja godi.
Jato ptica, namah, proleće kraj zgrade.
To se kretanje reflektovalo. Pretakanje odblesaka s jednog prozora na drugi. Kao šibanje laserskih zraka.
Ptice kao lude crne tačkice – koje se gube.
U konveksnim stihijama pri obodu svakog prozora.
Iznova izranjaju na sledećem.
Ceo taj dan na poslu protekao je u stanju prijatne uronjenosti. Kao blage otupelosti. Sav taj dan činio joj se lepljiv u rastegljivosti trajanja. Ne sluzav nego suv, precizirala bi. Istovremeno gladak i intiman.
Uprkos tome – disala toplo. U malim amplitudama. Obujmljujući sam dah njima; skrovito.
(Utisku da se sporo pomalja kroz dan – u nekoj vrsti opskurne budnosti – nije se dala odupreti.)
Budući melanholična, kupila je bajadere u sokoštarkovoj prodavnici u Bezistanu. Rastakala misli kraj drvoreda platana iza Skupštine. Bez žurbe ide kući.
Sporednim ulicama.
Nema umora i bola u stopalima. Igrivo, donekle obešenjačko bacakanje nogu.
Potpuno mlitavo.
Već se pale ulične svetiljke. No, vrh jezika na prednjem delu nepca zatvara mikrokosmičku orbitu.
II
Ujutru, nadomak firme, na zasađenim površinama s desne strane, primetila je da su desetak mladih kiparisa, radnici “Gradskog zelenila” spiralno uvili, odozdo nagore. Verovatno zbog mogućeg mraza.
Kanap je bio beo. Sastavljen od svilenkastih niti.
Grane su im bile sakupljene, povijene uz stabalca, uvis. Dobro obmotane.
Na tren su joj ti kiparisi, tako upakovani, ličili na leševe ljudi u najlonskim vrećama.
U uspravnom položaju.
Ubijeni, upakovani, pa obešeni.
Ipak, i pored toga, te mentalne slike – nije bilo odsutno izvesno uživanje u plavozelenkastoj nijansi njihovih čekinja.
Došavši na posao, bila je kaosetno opuštena.
Blago čežnjivo ispunjena.
Te iznutra ipak zadovoljna.
Zato malo i usporena – to jest, umereno bezvoljna.
Tako da nije baš mogla da shvati ozbiljnost situacije kada joj je bila upućena kritika od strane pretpostavljenog. Svakom drugom mogla bi stvar izgledati kao da je sasvim izvesno da će izgubiti posao. Tek nekih sat i po kasnije, identifikovala je stanje u kojem se bila nalazila.
(U zapećku lenjosti.)
Kao da bi se najradije razvlačila sad, raznežila, dremkala, i to, činilo se, nikad slađe.
Primamljivo.
Čak toliko da se već deset minuta nakon odluke da zakaže razgovor, i nekako se, možda, opravda; svega tih desetak minuta nakon tog tobožnjeg buđenja volje i rešenosti – javilo se opet to snatrenje, ta želja da se sanjari.
Zato je i bila odlučila da sutra otputuje u svoj rodni grad, u koji je i inače retko odlazila. Otkako se zaposlila. Zbog verovatnog otkaza, osećala se sada, unekoliko, rasterećenijom.
III
Sutradan, u autobusu, gledala je kroz prozor pejzaže što promiču. Gubio joj se pogled u razlivenostima i pretakanjima.
Prozračnost blagog, ali bez sumnje, postojanog sunca.
Potom bi, u želji da zaustavi to beskonačno izmicanje – koje se počelo doimati kao gubljenje nečeg (ne sasvim prijatan osećaj) – fiksirala jednu tačku, jedan predeo i posmatrala ga.
I u toku prilaženja ka – i u trenu prolaženja pored – i samo odlaženje od.
A onda bi to ponovila.
Ponavljala nekoliko puta. I činila bi to do mile volje da je nije zaboleo vrat od tog ipak ne najprirodnijegvida putovanja. Ljudi obično zaspe ili čitaju ili gledaju tupav film. A ona je, eto, izumela nešto nalik Doplerovom efektu. U domenu vizualnog.
To s okretanjem glave.
*
Tek tako joj je i moglo poći za rukom da zapazi tri-četiri breze na jednom proplanku što su joj ličile na neke pitome bele mačke. U lenosti podnevnog dremeža, naravno. Nakon tog optičkog poređenja i sama je počela da tone u san. Prepuštajući se.
Neka.
Neka promiče sve. Neka se gubi još više. Neka nestaje, čakintenzivnije. Mada kopne: kopne uzaman.
Dovoljna je blagodat što se kapci mogu sklopiti.
Hotimično.
*
Prijatan odsečak u opštoj oskudici sna minulih dana, bio je za nju taj polučasovni polusan, u autobusu.
IV
Ubrzo nakon ručka s majkom – proteklog u dobro znanoj nemosti – uputila se svojoj staroj sobi da prilegne. No, nije mogla da zaspi, iako je prijao poznati dodir dobrostivog modrog ćebeta. Ustala je – tako punog stomaka – i otišla do prozora.
Dok je stajala tu, kraj prozora, pucketnuo je otegnuto pod. Zvuk nalik na škripu vrata starih masivnih ormara. Lagano, ne bi li produbila užitak, počela se pomicati levo-desno.
Vraćati težinu s jedne noge na drugu.
Vratila na prvu.
Ljuljala se polako po isušenim daskama; nastavljala. Splin zatomljen u dubinama te škripe. Utonula. U nešto podobno utrobnoj udobnosti.
Blago-hrapavo krckanje pod njom.
Potapanje.
Izvesna pripijenost nečemu ispod. To slatko-neprimetno. Skretanje misli. Sveopšte izbegavanje mentalnih aktivnosti, i neprikosnovena naviknutost na to.
Anna Ospelt
Anna Ospelt (1987., Lihtenštajn) živi u Zürichu. Studirala je sociologiju, komunikacije i pedagogiju. Tijekom tri godine pisala je tjednu kolumnu za univerzitetske novine Gezetera i kolumnu za Basler Zeitung. Radila je kao pripravnik za izdavače Suhrkamp i Aufbau u Berlinu. Piše članke i recenzije za NZZ Campus, SoSchweiz amnntag i Zeitnah.ch. Godine 2012. bila je uključena u projekt za mlade pisce Aargauer Literaturhaus Lenzburg. 2013. godine dobila je stipendiju Kulturstiftung iz Lihtenštajna. Prva knjiga, pod nazivom Sammelglück, bit će joj objavljena na jesen 2014. godine
Bašta preko puta crkve
Svakog petka u pola osam održavala se školska služba. Jedino troje dece koja nisu bili katolici su stoga smela da se naspavaju do pola devet. Da li je to moglo da ih uteši s obzirom na to da su na srcu nosili tri male crne mrlje?
I mi bismo dobili takve crne mrlje kada dva puta mesečno ne bismo nacrtali svoje grehe na malim ceduljama. Tog ranog jutra petkom, vazduh u crkvi je bio prožet tamjanom, a Veronika s prćastim nosem je redovno padala u nesvest. U poslednjim redovima sedele su četiri seoske žene s retkim punđama koje su podnosile gomilu, leti oznojane i razbrbljane, a zimi šmrkljave i kijave dece, samo da ne bi propustile nijednu službu.
Pastor je pripovedao lepe priče iz pustinje, u kojima su muškarci nosili široke haljine, a kraljevi pili iz zlatnih pehara. I o tome kako je nekoj mladoj ženi u mini suknji umesto nafore, dao zelenu jabuku. Nisam razumela šta je mislio time, ali sam pretpostavljala kakvo zlo ta mini suknja može da donese u selo.
Nakon crkve bismo otrčali do škole, Veronika okružena grozdom devojčica koje je čuvaju i dive joj se. A kad nam se ukaže prilika, moje prijateljice i ja pobegnemo, iskrademo se iza crkve, preskočimo ogradu i nađemo se ispred zabranjene bašte.
Bio je to stari voćnjak s lepom drvenom šupom u sredini koju su krasile šareno obojene lobanje jelena. Na nekom štriku je visio čipkasti donji veš, na drveću su bile plišane životinje. Plišani meda, dva polarna medveda, dva šarena papagaja, a grane trešnjinog drveta su pucketala pod teretom velikog bernadinca.
Gospođa Karmeniš, nastavnica veronauke, nam je, s rukom preko usta, pričala da je čovek iz bašte nekada bio veoma pametan. Pastor se nadao da će ga poslati na univerzitet u susednom gradu. No, najednom je baštovan počeo da čisti ulice metlom, svaki list bi ponaosob hteo da pomete i znao je da potrči ako bi se vetar njime poigrao.
Naslonile bi se na ogradu bašte, prstiju upletenih u plavu žicu, povikujući “Baštoovaaanu”, a on bi došao iz svoje šupe ili se pojavio između stabljika. Ušao bi u šupu i izneo sjajnu kristalnu činiju. Bila je puna mekanih bombona koje bi nam davao kroz žicu.
Jednom su nas uhvatili i tu scenu smo morale da nacrtamo na ispovednim ceduljicama.
S njemačkog prevela Maria Glišić
Patrick Kaufmann
Patrick Kaufmann rođen je 1971. u Lihtenštajnu, gdje se i školovao. Nakon studija arhitekture, studirao je umjetnost i estetiku na Akademiji umjetnosti u Bazelu. “Patrick Kaufmann, čiji je pristup mediju teksta pod utjecajem njegovog rada na području likovne umjetnosti, nije autor koji piše konceptualno i šematski, nego autor koji crta, dizajnira, rezbari jezik, ponekad ga beskompromisno mijesi prije nego što ga pažljivo preoblikuje. On je autor koji jezik intuitivno (de)konstruira i koji ga, na kraju, strastveno slavi. Njegov način izražavanja je izražavanje ludog proroka, njegovi tekstovi nalikuju kamenu za brušenje – idealnom za oštrenje otupjelih osjećaja. Ko pažljivo čita Patricka Kaufmanna često mu lebdi osmijeh na usnama. Iako je to osmijeh koji se zaglavi u grlu.” (Sebastian Goop)
Mesečeva volja
Morfej je jedna od dve mesečeve ribe koje žive na dnu Valenskog jezera. Ta prabića su poslednji izdanci gigantskih lunara koji su davno, pre početka računanja vremena, živeli u dubokim vodama najdubljeg jezera istočne Švajcarske, u Valenskom jezeru. Njihovo poreklo svedoči o dobu pre vremena, pre svakog vremena, pre nego što je prvo Sopstvo nastalo i pre nego je oblikovanje zapisa posredstvom nepromišljenih pokreta prstiju moglo da posvedoči o sebi.
Lunari narastaju do četrdeset metara dužine, hrane se mesečevom i sunčevom svetlošću. Aktivni su noću i koriste mir da prokrstare jezerom. Oni su čuvari jezera, kao što je Mesec čuvar Zemlje.
Dišu u skladu sa talasima vode. S vremena na vreme – na iznenađenje ponekog radoznalca koji se usudi doći u blizinu jezera – na površinu se izdignu vazdušni mehuri nalik kapima rose. U tom, skoro pa mističnom poigravanaju plave boje, Kandinski je spoznao: “Što dublje plava, utoliko više poziva čoveka u beskraj, budi u njemu čežnju za čistim i naposletku za nadčulnim.”
Nekada sam s majkom često odlazio na Valensko jezero. Leti skoro svakodnevno. Imao sam narandžasti gumeni čamac i bio sam star tek četiri godine kada sam prvi put sreo Morfeja.
Bio je to jedan od onih dana kada bih tako daleko odveslao na jezero da više nisam mogao da prepoznam majku. Pustio sam da me voda nosi, nalaktio sam se na suncem zagrejan rub gumenog čamca i posmatrao površinu vode.
Naravno da je moja tadašnja dečja percepcija drukčija od one danas, kao odraslog. Tada je sve bilo veće, šire i dublje. Intuitivno sam znao da mi se nešto veliko sprema. Poprilično sam se nagnuo iz čamca i skliznuo u vodu. U svojim mislima sam plovio širinama jezera i zaronio u svet lunara. Našao sam se na Morfejevim leđima koji je sa mnom zaronio u dubinu Valenskog jezera.
Lunari su svetleća stvorenja koji sijaju u tami. Lagano plivaju kroz vodu, ponekad brzo, ponekad sporo. Bio je to za mene jedan izvanredan događaj i skoro da nisam mogao da razaznajem stvarnost od uobrazilje. Mogu da se setim da sam se probudio u čamcu koji se nasukao na obalu jezera. Od svega toga moja majka nije ništa primetila. Do sada nikome nisam ispričao o tom svom doživljaju.
Čudnovati mir, zadovoljstvo i unutrašnje blaženstvo me preplave svaki put kada se prisetim svog davnašnjeg doživljaja.
Ne mogu se više ni svega setiti, pogotovu ne toga kako se čamac vratio na obalu Valenskog jezera.
Ali to će verovatno zauvek ostati misterija baš kao i samo Valensko jezero.
S njemačkog prevela Maria Glišić
Daniel Batliner
Lihtenštajnski književnik Daniel Batliner rođen je 1988. godine u Vaduzu. Član je PEN-kluba i IG Wort. Studirao je filozofiju i političke nauke na Univerzitetu u Lucernu. Napisao je nekoliko uspješnih predstava (Wodka Nicotschow, Einmal Oberland, bitte!, Schwarze Farbe auf Leinwand) koje su bile izvedene u Lihtenštajnu i Švicarskoj. Često je i sam bio na pozornici kao komičar, moderator ili glumac. Uz svoj kazališni rad, Daniel Batliner je suorganizator Literatursalona, platforme za pisce iz i oko Lihtenštajna, od 2011. godine. Međunarodno je priznanje doživio kada je njegova kratka priča Monolog nezadovoljnika objavljena u američkoj antologiji Najbolja evropska literatura. Godine 2012. nagrađen je Prix Kujulie, nagradom za mlade umjetnike u Lihtenštajnu
Helmut – Na raskrsnici
U suštini se radi samo o oprezu. Ni o čemu više. Svako zna da se na raskrsnici Svetog Petra u Šanu nalazi radar. I stoga Helmut ne može da razume uzbuđenje drugih vozača koji stoje iza njega i trube i besne. Na semaforu je zeleno, ali je već nekoliko puta u poslednjih petnaest minuta, koliko Helmut stoji na toj raskrsnici, bilo. On je jednostavno malo obazriviji. Ne želi da rizikuje da se, onog trena kada on krene, upali žuto i da ga usled toga uslika radar. To bi svako trebalo da može da razume. On je već primetio da svi vozači u Lihtenštajnu pokazuju više poštovanja prema raskrsnici Svetog Petra nego prema bilo kojoj drugoj.
Opet je crveno. Predah. Trubljenje utihnjuje. U suštini je nerazumljivo zašto se drugi ljudi ne potrude da se stave u Helmutovu kožu. Oni samo trube, s nerazumevanjem. A trebalo bi za početak da pokušaju da razumeju kako je to biti prvi ispred semafora na kojem svakog časa samo što se ne upali žuto pa radar može da uslika vozača. Ali ne, nerazumevanje samo raste i to Helmuta ljuti. Oni ništa ne znaju i nemaju pravo da na takav način prazne svoje frustracije na njemu. On jednostavno ne želi da rizikuje da dobije prekršajnu kaznu. Godinama već prelazi preko te raskrsnice i uprkos saznanju o postojanju radara, nikada nije bio svestan koju opasnost on zapravo predstavlja. Još juče to nije bio problem, ali otkako je čuo da je njegov prijatelj upravo tu uslikan, sve izgleda malo drukčije. I drugi vozači jednostavno treba da imaju malo razumevanja za to. Pa makar čekao do kraja radnog dana kada se semafor gasi.
Zeleno. Sirene. Na poslu će sigurno imati razumevanja za njega. Njega ne sme da bije glas da se ponaša kao kakav klipan. To ne ide. Ne ovde u Lihtenštajnu. I, ako njegov poslodavac to može da razume, onda bi trebalo da razumeju i svi drugi poslodavci u zemlji, tako da i drugi smeju da zakasne nekoliko minuta do, ako treba, i nekoliko sati. Radi se o katastrofalnoj pretnji.
Crveno. Nema više sirena. Nikada do sada nije tako snažno osećao strah od posmatranja kao danas. Ali ne od posmatranja koje je dolazilo kroz zadnji vetrobran, iz drugih automobila iza njega, već onog što je dolazilo iz stakala radarske kutije koja mu s druge strane ulice dobacuje zlobne poglede i, verovatno, samo čeka na trenutak da krene i da mu sevanjem spreda i otpozadi signalizuje kako jednostavno nije u stanju da se drži pravila. A na to čekaju svi. Da vide kako će ga uslikati ta kutija. I stoga on ne kreće. I zašto bi? Nema razloga za to. Upravo to bi trebalo da razumeju i svi oni što stoje iza njega. Ne može da razume lakomislenost automobila koji dolaze u susret. Kako samo mogu tako bestidno da se izlažu toj pretećoj opasnosti.
Zeleno. Sirene. Muškarac srednjih godina izlazi iz automobila iza i kreće ka njemu. Helmut spušta prozor, ali ni napadna dreka čoveka ga ne može pokrenuti da kola zakotrlja ni milimetar. Tek ga pretnja da će pozvati policiju tera da posluša. Šta je gore? Izložiti se opasnosti da te uslika radar, za šta su šanse neznatne ako bude krenuo na zeleno svetlo, ili da ti policija nasilno odšlepa automobil i da onda, pred sudom, objašnjavaš da ti ne predstavljaš opasnost po saobraćaj, već da si od onih koji su svesni opasnosti? Onome koji je došao da ga ubeđuje obećava da će sada sigurno krenuti. Odlučio se. A ovaj odlazi natrag ka svom autu i drugim vozačima daje znak da će se Helmut sad napokon pomeriti sa mesta na kom je dvadeset minuta stajao. Sirene utihnjuju. Helmut kreće.
Žuto. Crveno. Helmuta uslikaju. Kakav usran dan. Znao je.
S njemačkog prevela Maria Glišić
João Tordo
João Tordo je rođen u Lisabonu 1975. godine. Studirao je u Londonu i New Yorku. Živi u Lisabonu. Romanom Tri života (As Três Vidas) 2009. osvojio je prestižnu književnu nagradu Saramago. Bio je u užem izboru za Portugal Telecom nagradu u Brazilu s istim romanom 2011. godine. U užem izboru za književnu nagradu Fernando Namora bio je dva puta: 2012. za roman Anatomija mučenika (Anatomia dos Mártires) i 2011. za knjigu Dobra zima (O Bom Inverno). Isti roman je bio i u užem izboru za najbolji roman Društva književnika Portugala, a njegov prijevod na francuski je ušao u uži izbor za Evropsku književnu nagradu. Objavio je sedam romana. Njegove knjige su objavljene u nekoliko zemalja, uključujući Francusku, Njemačku, Italiju, Brazil Hrvatsku i Srbiju. Najnovija, Biografia involuntária dos Amantes, izašla je u aprilu 2014.
Petnaestogodišnjakinja
Razdvojeni vremenom i prostorom, ja i Hulija Montel i dalje činimo jedan organizam, jedno čudno stvorenje koje naokolo luta: ponekad ga vidim u dnu mračne ulice, malo jasnije nego neku senku; ponekad se, opet, javi u podnožju mog kreveta, usred noći i moli me da ustanem i poludim. Kada se to desi, ustanem i izađem na terasu da se nadišem noćnog vazduha ispunjenog mirisom obližnje vrbe koja raste na obali potoka iza kuće. Poželim tada da zapalim cigaretu, ali se setim da sam pre mnogo godina prestao da pušim, skoro pre onoliko koliko je Hulija imala kada sam je zatekao ispruženu na kauču, s jednom dojkom otkrivenom, s drogom u venama, dok joj je jedan mladić uzrasta mog sina (da sam imao sina) sisao bradavicu dok se samozadovoljavao.
Hulija Montel.
Teško se zaboravlja. U principu brzo zaboravljam imena. Svakog dana razgovaram s ljudima – u kafeima, prodavnicama, u berbernici u Bjenvilu koju posećujem svake subote u nameri da se oslobodim ovo malo kose što mi je ostalo. Uvek idem kod istog brice koji je za mene već deset godina anoniman. Svaki put kada sednem u udobnu kožnu stolicu da mi istrlja vrat lavandom, uspem da se setim (moram da ga vidim da bi se to desilo) njegovog prezimena; i zatim sve bude odneseno talasom nezahvalnosti. Bukvalno u nekoliko sekundi. Izađem iz berbernice, krenem niz ulicu ka kolima i već je nestalo. To mi se s Hulijom nikada nije desilo. Nikada nisam zaboravio njeno ime. Ponekad mi se učini, u onim trenucima koje pripisujemo određenoj utrnulosti duše i njenoj prirodnoj naklonosti ka sujeverju, da sam joj znao ime i pre nego što sam je upoznao. Ime koje je uvek bilo tu, zatrpano u mojoj glavi, kao blago utonulo u morski pesak; ime koje sam izmislio u nekoj noćnoj mori.
To se desilo u Kataloniji, gde sam oduvek živeo. To je bila ona. Nije bila Katalonka, to sam ubrzo saznao: Hulija je bila Galicijka i upoznala se s mojom ćerkom u jednom od onih letnjih kampova koji se zvao Estrelja de Mar, u Kasteldefelsu. Moja žena i ja smo naterali našu ćerku Nuriju da provede tri meseca u kampu jer je s trinaest godina počela da pije votku i uzima kokain s dva starija druga, dva ološa (jedan od njih je umro tri godine kasnije – zanimljivo je da su ga kola pregazila, iako je, verovatno, on bio kriv za nesreću). Odlučili smo da je odvojimo od Bario Gotiko i da se od juna do kraja avgusta ne vraća u grad, niti viđa s lošim društvom. Desilo se da je Nurija, u svojoj neukrotivoj potrebi za ludovanjem, vrlo brzo počela da pretvara kamp u verodostojnu kopiju grada. To sam otkrio kada sam otišao po ćerku. Čuvar parka bio je isfrustrirani pesnik i alkoholičar koji nije obraćao nikakvu pažnju na decu koja su tamo leti boravila, prepuštena svojoj sudbini, zaboravu roditelja i bolu pubertetskih muka. Nurija je ostala čvrsta kao stena, ali druge devojke i momci koje sam video kako ulaze u roditeljska kola nisu bili ništa više do treperave senke. Slomljeni i uplakani. Tada sam prvi put video Huliju. Koje li je godine to bilo? 1998. ili 1999., tu negde. Tih godina moja žena je živela šest meseci s nama i šest meseci u ludnici koju je nazivala kućom svoje majke. Matora je živela u Tihuani i tamo je moja žena provodila evropsku jesen i zimu; tamo je živeo njen ljubavnik i tamo je ona bila u noći rođendanske žurke.
Ali da ne žurim. Tog jutra povezli smo Huliju Montel. Ostavili smo je na stanici Sants. Ne znam da li se vraćala u Galiciju ili je išla negde drugde; izmiču mi reči koje smo razmenili, ako je uopšte i bilo tako nečega. Sećam se da sam tokom puta posmatrao kako Nurija i Hulija u retrovizoru razmenjuju nežnosti. Šaptale su, milovale jedna drugoj kosu. Osećao sam miris njihove odeće zrele za pranje i, istovremeno, ostatke slatkog povetarca s kraja avgusta, trag koji im je ostavio na koži. Razmišljao sam tom prilikom kako će, ma koliko devojka bila nemarna prema svom telu, uvek bolje mirisati od nemarno okupanog mladića. Ali možda mi je glava već tada bespovratno bila otrovana.
Kada sam video Huliju kako se udaljava u pravcu stanice Sants – vukla je za sobom ranac, preplanule noge njihale su se u izlizanom šorciću od teksas platna – postao sam talac njene nežne i prefinjene figure. I osetio sam tugu: neosnovanu, kao da mi je već nedostajala.
Te januarske noći bio sam u Madridu i čekao da počne aukcija, kada sam se setio Nurijinog rođendana. Telefonirao sam kući iz hotelske sobe i guvernanta se javila. Rekla mi je da priprema hranu za Nurijin petnaesti rođendan. Zamolio sam je da mi da ćerku na telefon. Kada se javila rekla mi je da je pozvala nekolicinu prijatelja. Pitao sam je ko su prijatelji. Zaklela se da nije pozvala nijednog probisveta. Da li se sećaš Hulije, pitala me je. Naravno da sam je se sećao. Istrčao sam iz hotela i zaboravljajući na aukciju (Albert Pinkam Rajder prodat tog dana mnogo godina kasnije završio je u mom salonu u Magazin Stritu) uhvatio poslednji let za Barselonu.
Tako sam je zatekao ispruženu na kauču dok joj je jedan mladić uzrasta mog sina koga nikada nisam imao sisao bradavicu. Krv joj je curila iz vene u koju joj je neko ubrizgao injekciju. Povukao sam mladića za kosu, pogledao ga u lice: imao je tupav izraz, oči obnevidele od droge, penis mlitav. Možda je to bio jedan od probisveta. Bacio sam ga u stranu i on se prostro po podu kao da je iznutra šupalj. Stan je bio demoliran. Čuli su se užasni krici pomešani s muzikom koja je trštala. Razbijene flaše, tela razbacana po trosedima i po tepihu. Na stočiću u dnevnoj sobi bilo je praha u nekoliko boja. Niko nije primetio da sam došao; niko neće videti ni da sam otišao.
Odneo sam Huliju u svoju sobu. Nosio sam je u naručju, lice joj se naslonilo na moju ključnu kost (treperava senka u mojim rukama) dok su, sa svakim stepenikom, jenjavali i buka i strah. Zamandalio sam vrata. Spustio sam je na krevet na kojem je moja žena spavala šest meseci u godini; otišao sam u kupatilo, pokvasio peškir, obrisao joj sasušenu krv s ruke, video je kako se grči od mora izazvanih heroinom. Zatim sam legao pored nje i zagrlio je. Uronio sam lice u njenu zamalo riđu kosu, zavukao ruku ispod njenih pantalona i ubacio joj prst u vaginu. Zastenjala je, ali ne od zadovoljstva. Zaspao sam i sanjao da je Rajderova Konstans uništena. Probudio me je probojni zvuk sirena; probudio sam se s desnom rukom na njenom još uvek dečjem bedru. Otišao sam do prozora i video policijska kola parkirana pored hitne pomoći u ulici Grasija, četiri sprata ispod nas. Obukao sam se na brzinu i sišao. Dosta vremena sam proveo u magnovenju glasova i lica. Nisam razumeo ništa što su mi govorili: video sam kako medicinska ekipa odnosi telo moje ćerke, video sam kako kola hitne pomoći odlaze uz zvuke sirene koja para zoru boje leđa flaminga. Stegao sam kaiš kućnog mantila. Bio sam bos na ulici; bilo je toliko hladno da sam mislio da će početi sneg da pada.
Vratio sam se kući. Stan je i dalje bio demoliran ali tela su već nestala: jutro posle bitke bez žrtava. Popeo sam se i Hulija Montel je još uvek spavala. Setio sam se njene kose u svojim nozdrvama, kako me golica i grebucka u isti mah: bilo je u njoj, tad mi je sinulo, nečega što podseća na vrbu. Istuširao sam se, pošteno se isplakao – voda vodi – obukao najbolje odelo i krenuo u bolnicu. Sat vremena kasnije dobio sam vest. Iz bolnice sam zvao ženu, ali nisam je našao; zamislio sam je s ljubavnikom na letnjoj vrućini u Tihuani. Tokom meseci koji su usledili ja i Hulija razmenjivali smo pisma i mnogo puta razgovarali telefonom. Pouka priče je očigledna. Krivica, neokajana, ostaje da traje i kao ptica rugalica prezrivo se smeje i mrači svest onoga ko je ne priznaje. Danas živim sam u novom gradu u drugoj zemlji. Poželim da zapalim cigaretu. I ponekad je ugledam: u dnu mračne ulice, malo jasnije nego neku senku; u podnožju mog kreveta, usred noći, moli me da ustanem i poludim.
S portugalskog preveo Jovan Tatić
Réka Man-Várhegyi
Réka Man-Várhegyi rođena je 1979. u Rumunjskoj, trenutno živi u Budimpešti. Školovanje je započela na smjeru mađarskog jezika i književnosti, a završila je estetiku i sociologiju. Bavila se, između ostalog, kvalitativnim istraživanjem, uredništvom i prevođenjem. Trenutno radi kao urednik u jednoj dječjoj izdavačkoj kući. Od djetinjstva piše prozu, ali, osim par radova, počela je objavljivati u posljednje vrijeme. Radovi su joj objavljivani u časopisima Irodalmi Szemle, Kalligram, Magyar Lettre International, Mozgó Világ i Műút. Za rukopis Nesreća u naselju Aurora dobila je 2013. godine nagradu JAKkendő za mlade pisce proznih djela. Prva zbirka joj je objavljena 2014.
Leva noga napadača, opasna po život
Jedne vrele letnje zore probudila sam se misleći da sam Lajonel Mesi, igrač FK Barselone. Sunce upravo izlazi i cela soba je u narandžastim tonovima. Suprug i ja goli ležimo jedan pored drugog. Nesigurno silazim s kreveta da bih stala pred ogledalo. Ne plašim se, iako me on gleda iz ogledala. Smeđa, oznojana kosa mi se lepi za čelo, brada mi je kratka, a nos prćast. Sitnim očima poput dugmića, s nevericom posmatram sebe neko vreme, ali potom, šta bih dugo i mogla, ponovo ležem. Zaspala sam s mislima da će me suprug prihvatiti ovakvu.
Kad sam se ponovo osvestila, zidni sat pokazuje osam časova. Moj suprug gunđa, ne podnosi vrućinu. Ni ja. Takvi kakvi smo, nagi izlazimo u kuhinju i ležemo na hladan kuhinjski pod. Tada sam se setila doživljaja od zore. Okrenula sam se ka suprugu, danas mi je ovo prva rečenica: u snu sam bila onaj fudbaler Mesi, on me pogleda i nasmeši se. Laska mu. Oseća kao da sam sanjala nešto lepo u vezi s njim.
U predvečerje odlazimo u šetnju u gradski park. On igra fudbal s prijateljima, ja planiram da kraj terena čitam knjigu s koje povremeno podignem pogled i posmatram kako trčkara i namigne mi kad da gol. Obično je tako. Ali sada, kad spazim loptu, kao da su me začarali, ne mogu da skinem pogled s nje. Uzalud pokušavam da se udubim u knjigu, ne ide, samo me lopta zanima. Kada ju je jedan momak šutnuo van terena, skačem i jurim za njom. I u ovim trenucima mislim da ću je uhvatiti rukom i pomalo brinem da li ću moći toliko daleko dobaciti.
Ali kada je stižem, moje noge sve rešavaju same. Desna noga, nepoznatom mi veštinom, savladava loptu, a levom šutiram. Lopta leti u luku, elegantno – ne mogu da verujem da sam to ja uradila. U čudu gledam za njom, a moj suprug i njegovi prijatelji se smeju. Vratila sam je na teren bar s pedeset metara.
Kada sam se vratila svojoj knjizi, neko me pita zašto ne igram i ja? Sležem ramenima, nikada nisam igrala fudbal, bojim se da ću se povrediti. Suprug mi mahnu, toga ne treba da se plašim, čuvaće me, inače uzdržano igraju, tu više niko nije tako žustar kao pre petnaest godina, dakle slobodno.
– Obećavam, dodavaću ti – kaže jedan krupan momak kroz smeh.
– Dođi, trčkaranje prija – kaže moj suprug.
Posle svega ostavljam knjigu i odlazim na teren.
Od prvog trenutka, lopta se lepi za mene. Uskoro sam dovela loptu do gola driblajući igrače iz svoje ekipe. Daću gol kakav retko vide gledaoci iz gradskog parka. Prosto plešem s loptom, dodajem tu i tamo, i kao da imam potpuni periferni vid, tačno dodajem i unazad. Od deset, devet golova pogađam. Neverovatno.
Igru završavamo posle sat vremena. Imam osećaj da bih još mogla bez problema, ali bi momci voleli da popiju pivo. Svi se smejemo onome što sam radila na terenu.
– Da si počela da igraš pre deset godina znaš li šta bi do sad postigla? – reče moj suprug uz uzdah. Sad će početi da žali što sam žensko. – Da si muško, već sa šest godina bi primetili kakav si neverovatan talenat.
Bojim se da nije u pravu. Ranije nisam imala nikakav osećaj za loptu. Bila sam nespretna i kukavica. U ono doba, u srednjoj školi su me potpuno smorili časovi fizičkog kada se igrala košarka ili odbojka. Ekipne sportove sam, uglavnom, smatrala suviše brzim i nervirali su me. Sa šesnaest godina su me izbacili iz baletske škole, a posle sam dugo bila sumnjičava u odnosu na bilo kakvo telesno vežbanje. Imala sam talenta samo za balet, ali ni za to dovoljno. Hvala Bogu, to je sad već davna prošlost, prebrodila sam neuspeh, završila fakultet i zaposlila sam se u državnoj službi. Udala sam se za vreme studija i već više godina treniram jogu da pripremim svoje telo za trudnoću. Savršeno se držim, vreme me ne požuruje, samo malo. Čeznem za trosobnim stanom sa terasom, klimom, velikim, ugrađenim plakarom u predsoblju, mašinom za pranje posuđa u kuhinji, a u krevetu bih volela jednom da imam dušek od kokosa koji odmara kičmu.
– Ovu stvar s fudbalom si sama prizvala u svoj život. Priupitaj se zašto te nije probudila zamisao da imaš trosoban stan – sleže ramenima moja najbolja drugarica na terasi jednog kafića. Ostale smo na tome.
Suprug me svakog drugog dana nagovori da izađemo malo da se dodajemo, iako sam nakon posla umorna. Kod njega odavno nisam videla toliki entuzijazam. Hoće da me uči da driblam, ali već sve znam. Kod kuće mi pokazuje video snimke najvećih golova u istoriji fudbala, a ja najčešće osećam da bih to mogla ponoviti bilo kad. Brzo se navikavamo da sam toliko spretna. Uključujemo se u igru s drugima i ja postajem svesna da je bolje da se obuzdam. Pojedinci teško podnose kada ih počistim s terena. Postaju agresivni, fauliraju me ili me šalju kući da kuvam.
Na terenima gradskog parka, uglavnom, igraju muškarci, malo je devojaka. Kada se sprijateljim s njih par, kažu mi da dolaze već godinama i puno treniraju da im noge naviknu na pokrete koji su muškarcima prirodni. To rade od detinjstva pa nije ni čudo što su im pokreti automatski. Nalazim samo jednu devojku koja tako dobro igra kao muškarci. Igrali smo već sat vremena kada je stigla. Niska je, mršava, ima vrat bika i kratku kosu začešljanu i gelom slepljenu unazad. Nosi crnu majicu kratkih rukava, crni donji deo trenerke i crne patike. Stručno pljucka semenke ludaje dok odmerava igru. Ja upravo stojim u golu, nisam upadljiva. Posle par minuta, cereći se pita da li može da se uključi u igru i posle nekoliko pokreta zagrevanja utrčava na teren. Nije samo spretna već i pametno igra, usred driblanja smireno gleda oko sebe, kome da doda loptu i na kraju koristi ogradu da bi je sebi vratila. Na gol šutira skoro s polovine terena. Potom pucketa vratom i uradi par bokserskih zamaha u vazduhu. Ona i izgleda kao bokser. Kao da je to cena da tako dobro igra. Osećam sažaljenje prema njoj, žao mi je njenih iluzija, žalosne čvrstine, tako da vezujem pertle, izlaz