Manifest neoliberalizma
Ja sam bezosećajni neoliberal
i važan mi je samo jezički profit!
Sa svojim tajnim bratstvom pesnika-brokera
(među kojima ima i žena i poneka manjina,
ali to je više fasada
i ustupak duhu vremena)
kontrolišem pesničku berzu:
nameštamo jedni drugima poslove,
proizvodimo balone jezičkog kapitala,
vešto prikrivamo simboličke tragove.
Mi nemilice teramo u bankrot
drugorazredna jezička preduzeća,
preziremo provincijalne književne poslove
i pesnike sa posebnim jezičkim potrebama.
Igru krupnih pesničkopolitičkih koncepcija
ja uvek igram va banque:
ja sam pesnik 24 sata dnevno
7 dana u nedelji,
uključujući i državne praznike;
ja sam lučonoša globalizma
i sklon sam apsolutizmu:
pesnički poredak je surov
i u njemu nema mesta za sve,
ponavljam:
u njemu nema mesta za sve!
Kome se to ne sviđa –
nek’ se žali Akademiji i Univerzitetu
i ostaloj komunističkoj boraniji,
nek’ piše projekat za nevladinu organizaciju,
neka priča o alternativnom kanonu
i drugim levičarskim glupostima.
Kada je pesma u pitanju
ja uvek igram na sve ili ništa
i uvek stavljam svoju glavu na panj
(a kamoli tuđe);
kroz ruke mi neprestano prolaze
ogromne količine živog pesničkog novca,
koje dodatno oplođujem;
tradicija je mrtav kapital
dok ne dokažem suprotno.
Ja sam pesnik sada,
sutra će biti kasno!
Ko danas želi da rimuje –
sebi neka ga rimuje!
U pesničkom poretku
nema mesta za sve!
Svakog sam pesnika,
svaki sam krvavi stih
ovom glavom i ovim srcem
ja stvorio –
i ne dam!
Gost u domu
uspomeni na dostojanstvo Jana Skacela
U igri se moralo učestvovati:
živeti:
na mahove spokojno,
obasjan žižom stiha
ili tišinom vina,
okružen mladim lavovima
i njihovim lovačkim nagonima,
divokozi iščupati jezik,
trebalo je pisati neprikosnovene stihove,
zajedno sa nekolicinom
čuvati ključ (doma),
iako ih je nekolicina u svakom slučaju;
ono bitno
uvek je pucalo u oči,
potom susprezanje,
iskustvo iskušenja,
najviše strepeti od tih sitnih,
beznačajnih kompromisa,
živeti među žicama,
prošetati gradom slobodno,
odmoriti pod drvetom,
ispišati se u reku,
vratiti se domu
kao uvek neželjeni gost,
uvek neizračunljivo živ.
Brka
Stjepanu Gulinu
jednom je jedan negovao brkove
kao pesme
kao instalacije
ali u modi su krediti
i poludisperzija
zgrade uspijuše
u njima starci žive večno
kao Srbija kao Jugoslavija
sišu limunove i grickaju jabuke
bikovi elastične krave i deca telad
ali nije brka vo
nije brka veselnik
prišao bi on na prstima
pljunuo bi im u prozor
da se smrznu do zuba
ali pred zgradama su daske
sa ekserima na gotovs
pred zgradama su lepljive trake
sa dlakama od podavljenih mačaka
druga će hirurgija ovde da radi
pomisli brka i ode dole
pravo u grad
dođe brka do srži pa vikne
banko, lepojko
spremaj miraz
oženi se mnome
ili ću te licem u lice silovati
a ona mu se podade
i eno ga sad!
na to prisutni građani povikaše: tako je!
i dadoše se u beg
Sveti bol
Voji Jovanoviću
Bolest je pitanje časti,
ostalo proguta voda.
Sveto izdajstvo jezika,
prilazio sam ti iz nekoliko glava
bivajući uvek sam,
iz svakog ugla,
u svakom smislu sam,
prezrivo sam se ophodio
prema skromnosti reči,
prema sirotinji i trpkosti.
Sveto izdajstvo,
sveta prevaro jezika,
volim kad me pošalješ po doručak
rano izjutra,
kad ti se pod pokrivačem vidi erekcija,
volim ti zube, izlučevine,
snagu želudačne kiseline;
sveta planino jezika,
mesečna krvi kurvice,
moji su brkovi
sveti bol.
Dlake
Siniši Tuciću
Hteo sam da se zaljubim
ali smetale su dlake.
Proklete dlake
nicale su svuda,
izrastale ravnomerno i pune samopouzdanja.
Načuo sam ponešto i o stranim jezicima:
da njihova je tehnika kao brijač,
učio sam navrat-nanos.
Ali dlakav prostor se širio unutra:
u trbuhu je skakutao miš,
soba je puštala brkove.
Bio je to bolan proces,
dlake su urastale u telo zidova,
u moje tople, bele zidove;
na zgradama sam video maljice:
iz daljine delovale su bezazleno,
ali primakavši se shvatio sam:
to je ona oštra bradica od nekoliko dana
tzv. robijaška,
na koju žene najviše padaju.
I na jeziku sam počeo da ih osećam,
lepile su se,
kačile o pljuvačku između zuba,
sve teže sam izgovarao suglasnike.
Ko je tada mogao da mi poveruje
da sam se zaljubio:
niko živ.
Jurodivije
BSO-u
sam sebi razumljiv, dakle
misliv, jedino jezikom grada –
čiji sav prostor kao zapremninu,
kao popudbinu svugde sa sobom nosim –
prošao sam prpošno kroz,
i to nečim nalik na podrivač,
na tanjiraču.
ne rilne i muzikica za samozaborav:
duboko oranje! kao kad se sa ženom
legne treći-četvrti put; luđe,
jurodivije sam reprodukovao –
ja, pesnik među mladićima –
volšebnije sam redistribuirao.
nikako dijački, dečački,
već stvaralačkočitalački, delatno,
mangupski, n-agonski, istinski,
naskakivao sam,
na dubljem planu napredovao,
iskusno, sitnosopstvenički;
iako,
ispotiha,
večiti
đak.
Nagib
Zvonku Makoviću
Pesma je nagib
jezika kosi hitac
reči drhtave utešitelјke
svojom površinom
dok padaju
poslednjoj igri se prepuštaju
značenja se osipaju
nekadašnji slojevi povremeno zatrepere
tamnom dubinom
samo na rubovima njihovih podatnih tela
reči se smanjuju
ostaju kost i koža
tačne slike više ne žive u tom mesu
mrežica se tanji i postaje prozirna
omamljene prividnom veličinom sopstvenih udova
reči su semantički baloni
u čijoj širećoj praznini nestaje svet
one neprimetno sklizavaju niz strminu
rasplinjući se prevazilaze sopstvene granice
stradavaju na oštrinama
i ostaju zauvek zaboravljene u tajnim ponorima sebe
ali oštri su zubi sveta
stvarni
oni izgrizavaju reči iznutra
precizno se zabijaju u mesto dodira
kidaju tačku u kojoj se reči svezuju jedna za drugu
dok padaju
u dnu prostora
u pustinji jezika tinjaju olupine svetlosti
koprcaju se oči reči
kroz koje slike sveta prolaze kao kroz vodu
ne ogledajući se
u njima se samo ponekad
probudi svetlosni nagon
povremeno
kada preokrene se perspektiva
i hitac krene nazad ka tački polaska
krivulja koja ispisuje pad
tada napukne na najosetljivijim
najopasnijim mestima
u tim tačkama zasija prava krv
i svet na tren
učini se da postoji
na tren
svet bude živ