Razderana koža
Kada bi se neko usudio da progovori, započeo bi sa: 2011. kamenje će opet biti lepo belo. Maćaševa crkva, iako je mračno, može se obići, tornjevi se vide slobodnim okom. Zidovi se moraju ponovo krečiti, pomisli Edita dok gleda u tamu. Ojačaće i poprečne grede da ne bi pukle pod teretom crepova. Vitraž je postojao još pre nedelju dana, valjda ga ne treba brusiti, izdržaće tepih. Jaka palata. Koliko šuta, Bože dragi. Ispod kuća urušeni podrumi, a otac mi ponovo, i ponovo, govori i posle pedeset godina da ostanem kukavica, da naviknem na svoje lice. On će se uskoro začeti, uskoro je kraj drugog svetskog rata, majka se vraća kući, jedva da ima devet godina, ali je mišićava i skriva demonske snage u sebi. Godinama kasnije sreće mog oca, Janeka, na obali Dunava, koji se tada još skriva ispod površine vode. Od teskobe i straha se stapaju u jedno jer su odvojeno slabi za život. Mladić ima osamnaest godina i talasav pogled, a devojka, već skoro žena, jedva da je prešla tridesetu, ali se ludo zaljubljuje u to kokodakanje. Moja majka od tada slika sliku, kaže, biće na njoj jedna velika kapija, ona je već vidi, sa perspektivom odozdo, iznad, oblaci i nebo. Samo zato što sam još bila dete. Od onda je slika, ali sada će možda zaista početi jer već godinama samo zateže platno, materijal sazreva, možda će između oblaka granuti i sunce, a od kapije će postati vrata. Bio bi greh to dočekati.
Izvan kapije nema ničega. Majka mi ništa nije pričala, samo me je ošamarila kada sam, šale radi, upalila kosu svoje drugarice iz razreda. Delovalo mi je kao dobra ideja jer sam već preparirala sve muve, čekali su nastavak. Gledali smo kroz lupu kako se topi člankovita noga, ostali su stajali oko mene i nestrpljivo posmatrali, a Magda je vrisnula: gle, sad će odleteti. Zato sam joj otkinula krila. Jer ljubav je ludilo, ali sam džabe objašnjavala mami da se Magda posle tužakala nastavniku, a ja sam morala da je kaznim. Znala je da lažem. A ako ne, onda se ljubav i mržnja ponovo dodiruju, a to je najgore što mi se može desiti. Stajala sam pored nje, ali se mama okrenula od mene. Ne interesuješ me. Demonstrativno je otvorila slavinu i nalila vodu preko povrća, ali sam ja dreknula na nju. Mama obrati pažnju na mene. Tada me je prvi put ošamarila. Tata mi je pričao da su kod Edite uveče zazvonili. Edita mi je bila baka po ocu, u Iloi ulici je u žurbi uskočila u salonke jer iznenađena nije našla ništa drugo. Oko kaputa je zavezala maramu i posegnula za šeširom pa se ipak nasmejala: Čemu to, dođavola, ali stvarno. Pre par godina je naučila da ne postoji ljudsko dostojanstvo, jednom nedeljno joj je dolazio Hortijevac da ne bi i nju odveli posle Jakoba. Džabe čovek ništa ne dobija, to je naučila, a i da postoji zlo. Kad je prvi put pokucao bilo ih je dvoje i spolja i unutra, Edita i njen muž, deda Jakob, i Hortijevci. Jedan je bio mlad, a drugi ozbiljan pedesetogodišnjak, samo je klimnuo glavom, jedva da je govorio. Reči su mu oštro zvučale, ali u Editinim čistim plavim očima ni jedan muškarac nije nalazio utočište. Došli su po Jakoba, a on, ako je to uopšte moguće, bio je spreman na sve, ali nije imao hrabrosti da pomiluje ženu po stomaku. Moj otac je u tišini plutao, plivao telom dužine pedlja. Mladić se osvrnuo sa vrata, jedva je imao šesnaest godina, a Editine oči, poput reke, bile su prelepe, čiste, a posle kraćeg vremena mrtav rukavac jer kada je posle par sati ponovo pokucao, znala je šta sledi. Edita je proklela Boga i zaboravila mu ime. Mladića je kažnjavala time što je, polako otkopčavajući dugmad na košulji, pevala Na obali Dunava.
Udaraću te dok ne zapeniš, urlao je mladić, a u glasu mu je bio šesnaestogodišnji užasni ponos, ali Edita nije htela da skine kombinezon koji je već tu i tamo krenuo da se para po šavovima. Mladić je otkinuo bretele, ali do tada je ženino rame već bilo sasušeno. Bože, trebao bi da si od šmirgle, da nešto vrediš. Kada bi se bol osećao. Dugmići na pamučnim čarapama su se otkidali, ali Edita nije čula, Odneću, iznosiću. Kombinezon je ostao, i uniforma Hortijevca. Kameni pod sobe i kuhinje je bio hladan, Editu je tu primorao da kleči dok joj je razvlačio guzicu, Ucu, devojčice poskoči, Nemoj ni da sanjaš o tome, Nemoj žaliti svoje cipelice, da ćeš imati zglavno kopile, Ako se pokida kupiću druge, hroptao joj je zavrat. Jevrejsku kurvu čovek samo u dupe jebe, nećeš zatrudneti, pre će te odneti u vagonu. Zaslužila si. Edita je pevala, ejeha, a on ju je udario u bradu. Zaklaću te ako još jednom pisneš. U salonu šešira trgovac je navaljivao da će iz komšijske radnje doneti Editi cipele koje se najviše slažu jer i glumice takve nose, prava koža, vaš članak je mnogo lepši nego Karadi Katalinin. Ukršta se na risu, Edita ih sad gleda, koliko se tada samo smejala. Polako ih zakopčava dok joj mladić gurka struk: hajdemo, brže. Edita je sada nema. Nem je i mlin. Čuje škripanje, zvuci bombardovanja, zvuk pamutne čarape koji klizi po kamenom podu koji joj je razderao kolena. Ali, ustvari, tu je samo Maćaševa crkva koja se izdiže naspram nje, slomljene grede, šut, između nas voda, ističu mi oči koliko snažno gledam.
Nije morala da viče, pored svakog važnog čoveka, na svakog zarobljenika je dolazio po jedan regrut. Iza Edite, mladić, konačno odstupio od nje i ostavio je na miru jer je morao da stane u stroj. Iza regruta bila je žičana ograda. Okrenite se svi prema Dunavu. Edita je ponovo počela tiho da pevuši. Moj otac, mala lađa u njenom stomaku, baka ne sme da dodirne stomak, misli, ovo dete neće znati šta je sa druge strane vode, šta odnosi, kuda teče. Pričam mu samo o ušćima, Edita već sama sebi govori. O delti koja se uliva u Crno more i konačno se razlaže reka. Nema stezanja, nema kopna, Dunav ponovo diše. Pucaju, Edita pada u Dunav. Polako, kako je naučila iz svoga oka kada je gledala u ogledalo, telo tupo pljusnu u Dunav, a u vodi se snažno razliva krv. Ribe se skupljaju oko nje, gledaju joj noge, nema cipele, regruti ostavljaju na keju sve izuvene cipele, mladić i pljunu po njima i opsova. Trulež smrdljivih nogu. Nakon nekoliko meseci reka plavi, stanovnici kuća pored keja gledaju zamrznutim pogledom. Pa, onda sve može da nestane, misle, Bog je okrutan i groteskan, kad sarađuje sa Hortijevim fašistima jer ovde na keju je zaboravljen zločin, misle, onda smo i mi krivi. Ali cipele snažno prijanjaju uz kamen, samo se šnjirevi polako odvezuju do sledećeg januara.
Prvo ih prekriva blato i suši se na braon koži, crne cirade zaboravljaju da ih je nekada dosanjao neki obućar. Ni glas trgovca, ni Karadi, mešaju se glasovi tipova sa visokim kragnama kao da nakazno reže. Kod sledećeg punog meseca ostaće samo sitni puževi i školjke, nasukani na vrh cipela, nastaniće se na lepljenoj unutrašnjosti gde je nekada uzbuđeno bubnjala noga. Stopalo je neproporcionalno naraslo, Edita razmišlja o tome dok pluta. Stopalo je neproporcionalno poraslo, Edita misli na to dok plutaš, listovi su oslabili na debljinu olovke B5, a koleno joj je kao ogromna lopta, listovi su ti oslabili na debljinu olovke B5, a koleno ti je kao ogromna lopta. Plutaj. Kosti se dodiruju prema unutrašnjosti, treba stajati u raskoraku da ne bi bolelo, da ne klecaju kolena, da ni moj otac ne kleca sutra ujutro kad stigne do obale među divlje patke. U pogledu mog oca je isto to kretanje, barka koja se sudarila na reci. Nosi me voz, počinje da pevuši, Idem za tobom, ali moja baka ne završava. Butine joj ostaju tajna. Pamučne čarape su se još na Borarševom trgu otkinule sa sasušenog mesa, smežurane kože, nije bilo na čemu da se zategne, telo je popustilo. Na Lađmanjošu je ostao i kaput, kod Slobodne luke joj je samo kombinezon prekrivao telo. Baka pluta ispod vode, od tada pevušim, po legendi bi nekako trebala da oživi, ali je sve drugačije.
U mržnji se ne može voleti. I ja ne mogu da volim ni čoveka, ni Boga ako dozvoljava da Edita padne u vodu, da se ulubljeno telo hvata za alge, odozdo hoće da oseti bodljikavo rastinje, tu masu sitnih rakova i puževa, hoće da vidi bljesak Jakobovih očiju u krljušti riba, kao da kasnije mene vidi, kada mi pogleda u oči. Posle je pustiti da se polako, kao kad je otkopčavala bluzu, rasperja, da joj se pojavi paperje u očnoj duplji, da bez određenog pogleda Edita tamo pliva u Slobodnoj luci, Rad oslobađa, usta joj se pene, ali kliče: laž ne čini slobodnim, ne iskupljuje. Moj otac to čuje. Otac mi je sa Editom. Ali čovek zaboravlja, kao voda, nataložene puževe oko tela, zelene biljke i divlje patke.
Živim na sledeći način, što se više spuštam niz reku to je više laži u meni. Moj otac ima običaj da mi na to kaže: nije laž, samo hoćeš da živiš, a zbog toga moraš da lažeš. Zaboraviti miris spaljene kose, provetriti srce, iščupati se iz Editinog tela kao da mi je baka žena pretvorena u divlju patku sa mojim ocem u stomaku. Plutaju, ispod vode je tišina, tamo se skrivaju. Ali Edita se zaljubljuje u alge, smrt je sine ludilo, a ludilo je i ljubav. Čvrsto se drži dok ja kidam krila muva i dok Dunav iz Crne šume hrli ka Crnom moru. Nemam nimalo milosti, nimalo dobrote.
S mađarskoga prevela Ember Kristina
22 (ulomak)
Bio je to dug put, a na stanicama je zvuk pištaljke iznova i iznova sve više iritirao. Džoana Maja je išla u selo gde je Goran provodio svako leto svog detinjstva. Selo je od Subotice bilo na jedva sat vremena, tu su živeli roditelji Danila Gašparovića, Branka Rakezić i Nebojša Gašparović. Čovek je bio seoski fotograf. Okolinu su spominjali samo kao selo slepih ulica, poslednja kuća iza crkve i pijace je bila njihova. Iznad ograde se protezalo drvo kruške sa kojeg su, u julu, opadali zeleni, nezreli plodovi, a oni nisu stizali da ih pokupe. Dok je sazrevao ostatak, ispod očiju Branke Rakezić bi nastali ogromni, tamni kolutovi jer je tolike noći provela pored šporeta, čekajući da se jagode, kajsije, a zatim i šljive zgusnu. Tako bi prošlo leto, a Goran je kao dete, samo po boji podočnjaka ispod bakinog oka znao kada se završilo. Koliko je još vremena preostalo, kada će ponovo, sa strane kojom se dolazi do Palića, prići gradu, a kuće koje proviruju ispuniti mu srce. Do tada bi bakini podočnjaci postali crni, boje slične izgorelim kostima. Naravno, prošle su godine dok je put kojim je stalno prolazio stvorio osećaj da je kao kod kuće. Kasnije je mnogo razmišljao o tome, da li je taj osećaj “kao kod kuće” samo produkt ponavljanja, ili ima neke veze sa onim kućama, ogromnim kapijama i krovovima procvetalim od mahovine koje je Bog smislio kako bi ga zabavio. U blizini tornja na Paliću uvek bi dublje udahnuo i sporije izdahnuo vazduh kada bi se kraj leta približavao dok je on bio na početku tinejdžerskih dana. To je bilo pomalo teško jer bi mu se u nos uselio slatkasti miris voća kojim je odisala koža Branke Rakezić, međutim, kod tornja bi ga obuzeo strah dokle će uopšte trajati džem od jagoda, šljiva i kajsija. Uplašeno bi se okrenuo nazad, međutim, napredovanje na putu je bilo sve teže, u nos mu se bezobzirno uvlačio miris Palića, miris morske trave i truleži ribe koji je dopirao sa jezera.
Palić je za njega bio simbol majke, divno svileno telo Marmunka Bore koje je tokom godina u sve zaobljenijem obliku ukazivalo da je telo žene rođeno za to da u sebi nosi život. Jedna strelica koja pokazuje na sebe, pomislio je Goran kasnije kada je zaboravio pogled na telu svoje majke, a u svakom periodu njegovog života nešto drugo je izazivalo osećaj divljenja prema njoj. Marmunka je volela da šeta obnažena po kući, ali time nije želela da izazove sablažnjavanje, jednostavno je volela svoje telo, volela je vetar, hladan povetarac nakon kupanja koji bi zagolicao njene pregibe. Branka Rakezić je i umrla ne shvatajući da njena snaja šeta obnažena i da njen unuk iz dana u dan može posmatrati žensko telo, pazuh, toplu i vlažnu površinu iza kolena. Za Gorana je sve ovo postalo prirodno, sa zadovoljstvom je otkrivao promene, ponekad vidi celo telo, a zatim delovi predstavljaju neke novine. Jutarnja svetlost koja se prelama na stomaku njegove majke. Sveži, letnji povetarci koje je ređe primećivao, usled vremena koje je provodio u selu, zatim rano posle podne sa mirisima jesenjeg paradajza, umornog i tupog sjaja, kada je sunce ipak nekako jače sijalo te bi za par sati koža pocrnela toliko, koliko za celo leto nije. Spram slepih ulica, zimi bi i ogolele grane postale štivo za čitanje tela, grančice koje su lupkale po njihovom prozoru, kada bi Marmunka Bora postala užurbana jer, koliko god da su stavljali drva u peć, kuća bi se do ujutru uvek malo rashladila. Dok bi čekala da voda provri, stajala je u otvorenom bademantilu, a svila finog tkanja između bademantila i njene kože za Gorana je predstavljala zimska jutra. Leti je bio braon, ispupčeni stomak, preko jeseni tufnasti lakat i brada, zimi svilenkasta hladnoća kombinezona, s proleća pak gola, savijena kolena.
Branka bi oko tri sata ujutru legla, zatim ustajala nakon dva do tri sata sna i dok bi Goran otvorio oči, ona je već svom mužu pomagala u radionici. Tokom godina je naučila da je navika dobra samo za to da se u hlebu urežu crtice, od toga ništa ne zavisi u životu. Nebo je iz daleka doneo fotoaparat, rođaci su prvo došli da se čude, zatim opipaju i na kraju su prvi stali da poziraju mladom čoveku. On se u početku povukao u drugi plan i vragolasto se smeškao u ćošku, kako oni ne bi ni pomislili na kakva sve čuda i mučenja može biti spremna ova mašina. Tada još ni on nije razmišljao o svemu. Znao je toliko da će devojke sa svojim slatkim prstima ispipati sliku na kojoj je mladoženja, a da će ruke muškaraca ostaviti masan otisak na zdepastoj, ali sve više uzbuđenoj zadnjici. Zatim dolazi zajednička fotografija kada parovi moraju da stanu jedan pored drugog, ispred raznoraznih kišobrana, naslonjeni na mali sto i pogledom sanjalački uprtim u daljinu. Kada nije svejedno da li gledaju jedan drugog ili u istom pravcu. Tada je na fotografiji ostajao samo trag golotinje, kao da se muva uneredila na njoj. Nebojša Gašparović koga su mušterije zvale samo Nebo iz ćorsokaka, ovekovečio bi jedan zaraženi trenutak. Branka je, upravo zbog toga, bila privržena Nebu, drugi put strožijem Nebojši, kako je ni slučajno ne bi pomešali sa pohotnim, mirisnim bedrima njenog muža. Rođaci su započeli. Oni su bili ti koji su na drugo fotografisanje doneli pribor jer su videli da, na ranijim slikama koje je Nebo napravio sa crnogorskim, obnaženim ženama, postoje različiti predmeti koji upravo toliko odvlače pažnju sa žene i njenog tela, koliko je i uzbuđuju za nijansu. Jer je ta sofa, taj šal, poneki šešir imao takav uticaj na muškarce da su zaboravili da dišu, stomak im se stegao i grč je popustio tek onda kada su kod kuće uzeli stvar u svoje ruke i drkali svoje kite sve dok se ne bi oslobodili napetosti. U međuvremenu bi bljesnule slike čas kukova, čas sofe, poslednju su poznavali, znali su njene osećaje, znali su da postoje oni čija municija izlazi u vidu pojedinačnih dlaka i da je bolje iščupati grube, neprijatne dlake. Kao one iritirajuće dlake na ženskim bradama koje predstavljaju znakove nestajanja lepote, koje upozoravaju na to da će polako prestati mesečni ciklus, polako će se izvući kreč iz kostiju, prestaće zaštita, postaće mnogo ranjivije i nesigurnije od već naviknutog. Fotografija nastala u prvom najbližem selu, ovekovečila je Nebinu sestru bliznakinju, nakon toga je Jasna Gašparović ovoj mašini mogla zahvaliti i život i smrt. Jer se seosko stanovništvo složilo i u tome da slepe ulice imaju značajnu karakteristiku sela: mlađa sestra Nebe iz ćorsokaka. Nasledila je lepu kožu majčinog izdanka koji potiče iz okoline mora, kao da su se preci tokom dvesta godina odavali njenom vinu, zbog njenog raspoloženja, kako bi izglačala pore finim peskom. Jasna je bila suva, kao njen otac, ali od toga nije postala ni gruba ni muškobanjasta. U linijama svoga lica je sakrila tek toliko distorzije, da je podjednako izbegla poglede i muškaraca i žena, ali je prouzrokovala nekakav nemir u krstima. Zlatni rez. Zbog toga ju je trebalo pogledati ponovo, zbog toga je u njima nestala ljubomora jer Jasnino lice je bilo osetno drukčije, bilo je nepravilno. Ludilo nepravilnosti je ućutkalo ćorsokake, niko ovu ženu nije ogovarao. Žene su samo uveče, tokom kuvanja pekmeza, kada bi probale voćni nektar zahvaćen vrhom varjače sanjarile o njoj, a muškarci mnogo kasnije, dok su vezivali grožđe. Nebojša je svakog četvrtka posle podne, u isto vreme postavljao svoju mlađu sestru da sedi ispod drveta kruške, pre nego što bi nastali pupoljci, kada bi se rascvetala, zatim kada bi sa krošnji otpadale kruške uz tup udarac o zemlju, tokom celog proleća i leta, i kasnije, kada bi grane ogolele, pravio je fotografije na kojima je bila njegova mlađa sestra.
Jasna je u svom detinjstvu imala dobar osećaj za loptu. U njoj je istovremeno bilo netremične pažnje mačke i ptice. Kada je Mihailo Ratko stigao u selo, niko nije ni pomislio da će Jasna, zahvaljujući njemu, iz godine u godinu osvajati teniske turnire i da je muškarac koji je bio njen trener, Mihailo Ratko, isti taj čika Miša kojeg je život osudio na život u jednoj maloj garsonjeri. Goran mu je svakog drugog dana nosio ručak, lonci su glasno lupkali na prašnjavoj subotičkoj ulici. Nije razumeo zbog čega je baš on raznosač hrane, ali porodica je sklopila nemi dogovor. Jasnu su čuvali u ćorsokaku gde je mogla brojati udarce krušaka o zemlju, kao kada bi teniska loptica dotakla zemlju, a Mišu su preselili u grad i Danilo i Marmunka su ga negovali. Tako su sudovi ostajali Goranu. Nisu imali srca da izbace starce iz svojih života, uzalud bi se Marmunka sve češće sručila na staru sofu koja je korišćena kao rekvizit za fotografisanje, s izgovorom kako ona više ne može da izdrži miris čika Miše. Danilo se tada ne bi čak ni okrenuo, pogotovo ako je nešto radio, ni pogled ne bi podigao, samo bi procedio kroz zube: “Možeš Marmunka. Ama više.”
Jasna je imala dvadeset pet godina kada je imala najveći teniski meč u svom životu. Bila je u vodstvu, Mihailo je stegnutih zuba sa strane posmatrao set kada je jedan golub sleteo na protivnički deo terena. Jasna ga je jednim šokantnim udarcem pogodila. Potpuno se izlomio. Osećala je da je nesposobna da nastavi, nesposobna da prihvati ubistvo, da na svojoj duši nosi nepomičnu pticu. Odjednom je razumela, samim svojim prisustvom uzrokuje bol i smrt, te, ako je tako, neće da živi. Bila je nepažljiva, možda i nesmotrena, ili ko zna? U njoj živi neko, ko je hteo da ubije baš tog goluba. U njoj živi neko ko namerno oduzima život. Sama zloba, a ako je to tačno, onda ona ne želi da živi sa njom. Borila se sa sobom, saznanje o krivici koje ju je morilo, i oslobođenje nakon koga bi konačno mogla da stane na put svakom. Pronašla je u sebi jedan otvor kroz koji je lepo, polako, mogao da iscuri zdrav mozak, gde se stvorilo dovoljno prostora da skine odgovornost sa sebe. Nebo je tada stigao. Utrčao je na teren, uzeo je goluba u ruke, spolja je izgledalo kao da utopljava mrtvu pticu, a zatim se nagnuo prema njoj. Nešto mu je šapnuo u uho, na šta je golub, čudnog li čuda, oživeo, čak se činilo da mu nije ništa, malo se razmahao svojim krilima u Nebinim rukama, a zatim odleteo. Jasna nije verovala svojim očima, Neba je uhvatio za nadlakticu i polako je pogurao prema terenu. Hajde, idi, osvoji.
Prošlo je leto, a stanovnici sela su već i zaboravili ovaj događaj. Samo se Nebi, dok je četvrtkom fotografisao svoju mlađu sestru, činilo da se u njoj nešto promenilo. Nestala je trezvenost, postojanost, nešto drugo se uselilo na to mesto. Bilo je isto kao i svakog četvrtka posle podne, iz Jasne je jednostavno potekla rečenica kao da prepričava svoj san koji je toga dana usnila ili kao da daje komentar na kišu koja upravo stiže. Hvala ti Nebo, što si onda oživeo onog goluba. To je za mene bio početak svega. Nebo je sa istim vragolastim osmehom izašao ispred svog fotoaparata. Ne, Jasna, ne. Nisam mu mogao dati život. To niko živ ne može dati. Nebi je gotovo laknulo, sigurno je ovo uznemiravalo njegovu mlađu sestru, ovo ju je promenilo. Ali to što je usledilo nakon ovoga, promenilo je sve što je Nebo ranije mislio o čoveku, slici, pokretu i nepomičnosti. I u tome je sve laknulo.