Muzej savremene umetnosti u Beogradu kao tema radova beogradskih vizuelnih umetnika nastalih u poslednjih nekoliko godina
Zahvaljujući velikim zalaganjima nekolicine profesionalaca (na prvom mestu Miodraga B. Protića), ubrzo nakon otvaranja daleke 1965. godine, Muzej savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) pozicionirao se kako na jugoslovenskom, tako i na međunarodnom nivou inovativnom i progresivnom metodologijom koja je u potpunosti bila u skladu sa standardima i dometima svetskih muzeoloških odnosno (istoričarsko) umetničkih tokova. Zapravo, može se reći da je MSUB predstavljao jedan od bastiona kulture i umetnosti te je stoga bitno napomenuti da je njegova emancipatorska uloga u kontekstu proizvodnje znanja o umetnosti bila od izuzetnog značaja. Takav je status Muzej zadržao sve do samog raspada SFRJ, da bi se nakon toga našao na udaru nacionalističkog talasa, kada njegovo odumiranje, na izvestan način, postepeno i počinje. Po rečima istoričarke umetnosti i bivše direktorke MSU-a Branislave Anđelković “devedesete predstavljaju jedino razdoblje diskontinuiteta u radu Muzeja”. Međutim, u svetlu savremenog trenutka, činjenica da jedna od vodećih umetničkih institucija ne radi usled rekonstrukcije od 2007. godine govori suprotno.
Neophodnost refleksije Društveni nemar i nepostojanje adekvatne kulturne politike te sve manja zainteresovanost političke elite za rešavanje gorućih pitanja koja se tiču ubrzanog osposobljavanja zgrade za rad doveli su do toga da ona postane utvarna ruina. Nebrojena su opravdanja nadležnih vlasti za to da muzej ne funkcioniše u tom periodu, a kojima se pokušalo manipulisati strukom i širom javnošću. Pritom, treba imati u vidu da je, takođe, i nacionalni (Narodni) muzej zatvoren, da je budžet za finansiranje projekta u kulturi svakom godinom sve manji, da ne postoji tržište umetnina, da se delatnost nezavisne scene jedva smatra relevantnom, da umetnički fakulteti i katedra istorije umetnosti produkuju kadar koji ni u kom slučaju ne može biti samoodrživ.
U toj situaciji koja traje previše dugo nastaju radovi beogradskih umetnika srednje i mlađe generacije čija centralna tema jeste upravo MSUB. Neophodnost refleksije, dijaloga s kulturnim nasleđem, potreba za razmenom znanja, samo su neke od neuralgičnih tačaka oko kojih umetnici i kustosi artikulišu vlastite pozicije u odnosu na društveno-politički trenutak. Ovde posebno treba naglasiti da generacija mlađih umetnika nikada nije imala prilike da boravi u Muzeju, što u znatnoj meri utiče na limitiranost recepcije i artikulacije kolekcija i pojedinačnih dela važnih za razvoj budućih profesionalaca. Budući da sam uslovljen formatom teksta, ovom prilikom osvrnuću se na dva najznačajnija projekta nastala u skorijem periodu koja problematizuju situaciju oko MSUB-a. Primera svakako ima dosta, ali zadržaću se na svega nekoliko radova koji su mi se učinili formalno i simbolički najreprezentativnijima.
“Neizložba” simboličnog naziva Šta se dogodilo sa Muzejem savremene? bila je postavljena 2012. godine praktično na gradilištu, u ogoljenoj, ispražnjenoj zgradi muzeja. Ova in situ intervencija podrazumevala je odgovore umetnika i dizajnera na zatečeno stanje devastiranog muzeja. Rad Radoša Antonijevića Šator “Muzej savremene umetnosti” (2012.) možda na najbolji način razmatra temu ironično se poigravajući ikoničnom siluetom zgrade Muzeja. Naziv govori za sebe – reč je o šatoru u prirodnoj veličini, dakle, krajnje ultilitarnom objektu koji Antonijević plasira na tržište pod parolom Umetnost je živa, samo se preselila! Banalizujući istorijski i kulturološki kontekst, svodeći ga na proizvod, umetnik direktno relativizuje poziciju Muzeja kao označitelja izvesnog sistema vrednosti u kontekstu divljačke tržišno orijentisane politike karakteristične za tranziciona društva.
S druge strane, Saša Tkačenko realizovao je instalaciju Ograda sastavljenu od staklenih ploča u formi prepoznatljive fasade muzejske zgrade. Za razliku od Antonijevića, Tkačenko odlazi korak dalje u problematici, te upućuje posmatrača na vlastiti odraz suočavajući ga s neophodnošću preispitivanja pojedinačne, ali i kolektivne odgovornosti spram zanemarenog kulturnog nasleđa. Projekat Nova Kolekcija takođe postavlja u centar problema upravo nevidljivost i nedostupnost MSUB-a, samo što to čini na daleko drugačiji način – konstituisanjem novog narativa. Nazivom projekat jasno sugeriše potrebu za uspostavljanjem kontinuiteta oslobođenog stega istoricizma bilo koje vrste. Aktivirajući studente umetnosti i istoričare umetnosti s ciljem pristupanja i upoznavanja s uslovima rada na lokalnoj umetničkoj sceni, Nova Kolekcija pozicionirala se kao produkciono-edukativni servis praktično preuzimajući ulogu državnih institucija kulture koje to više nisu.
U tom smislu, instalacija Podsetnik Nikole Radosaljevića na najbolji način skicira prekid i nedostatak komunikacije s institucijama i protagonistima umetničke scene. Video projektovan na niz trakastih markizet zavesa predstavlja intervju s Ješom Dengerijem (snimljenim u muzejskoj zgradi), jednim od najrespektabilnijih istoričara umetnosti regije. Ton je znatno usporen, dok je slika razlomljena zbog površine na koju se video projektuje, te prizor eminentnog kritičara koji govori postaje komičan i nerazumljiv. Tim radom umetnik konstatuje i simbolički izražava nemogućnost uspostavljanja odnosa sa znanjem i iskustvom koje Denegri poseduje. Mlada umetnica Milica Mila Ristić realizovala je rad Miracle, objekat – akvarijum u obliku zgrade MSUB, čime je poetično prozborila o realnoj opasnosti kojoj može biti izložen budući da se nalazi u neposrednoj blizini reke. Međutim, zlatna ribica koja je plivala u akvarijumu-muzeju sve vreme postavke na značenjskom nivou predstavlja bezizlaznost situacije, omeđen prostor delovanja, ali i krajnju ambivalentnost u odnosu na problem.
Stvari koje nestaju Godine 2013. MSUB je priredio izložbu 100 dela iz kolekcija u Muzeju istorije Jugoslavije pa ostaje nejasno kako je moguće da muzej nije bio aktivan i pre toga neovisno o tome što nema svoju zgradu. Izuzev dodatnih muzejskih jedinica – Salona MSUB i Legata Čolaković s povremenim izložbama – da li je zaista jednoj ozbiljnoj instituciji koja poseduje bogato produkciono iskustvo bilo potrebno toliko vremena da se oglasi u javnom prostoru? Izgubiti kontinuitet je vrlo nezgodno, te se u tom smislu vrlo lako može steći pogrešan utisak da je izložba Šta se dogodilo sa MSUB? funkcionisala kao azil, izgovor ili opravdanje za letargičnost. U prilog obrazloženju naslova teksta a u odnosu na temu, osvrnuću se i na naziv ovogodišnjeg 54. Oktobarskog salona Stvari koje nestaju koji mi se čini da postaje paradigma trenutne situacije u domenu kulture, posebno savremene umetnosti u Srbiji. Odluka o promeni statusa Oktobarskog salona u bijenalnu manifestaciju, dovođenje stranačkog i nestručnog lica na mesto direktorke Kulturnog centra (organizator OS), medijski linč koji se sprovodi nad radnicima u kulturi, samo su neki od pokazatelja o novoj i neartikulisanoj kulturnoj politici omeđenoj konzervativnim i nacionalističkim nastojanjima političke elite. Prema tome, izjava ministra kulture Ivana Tasovca da će Muzej savremene umetnosti biti otvoren do 20. oktobra 2015. godine, tačno na 50 godina od otvaranja tog zdanja, ne znači ništa ako će rad institucije biti instruisan upravo gore pomenutim ideološkim diskursom koji je netrpeljiv prema savremenoj umetnosti, jer je kritična, ekscesna i glasna.