Na moru

–Post scriptum! Znaš li ti šta je to post scriptum?

– A to ti je ono pe es u pismu. Samo šta mene pe es podsića na vojsku. JNA. Znaš ono “po pe esu”.

– Nemoj ti tu meni pe es, JNA. Za mene to ne postoji. Drugo te pitam, nemoj se pravit lud. Šta “ono u pismu”?

– Pa ono: najprije napišeš pismo, onda se nešto sitiš i dodaš, pa napišeš P.S., ka pe es, i onda dodaš još nešto šta si prvo zaboravija. Ili se oćeš ka curi pohvalit da i ti to znaš pa napišeš P.S. i dodaš nešto nako, bezveze.

– Pa i meni ovo izgleda bezveze. Puna borša papirića, neki dnevnik bez išta unutra i ovo: “Post Scriptum. Ili, kako ono ti kažeš, pe es. Aj čitaj, naglas – naredi šef smjene muškarcu privedenom zbog posjedovanja šest grama marihuane.

Zatim odmota punjenu čokoladicu, odgrize pola i namjesti se udobnije u šefovsku stolicu. Privedeni preprodavač uzme dva lista papira, pogleda tekst, namjesti se pomalo teatralno i započne:

POST SCRIPTUM

Što da ti još kažem o sebi?

da nisam došao one večeri

ne zbog pretrpanosti poslom nego

zato što sam zaboravio

i zaspao,

da sam mislio na neku drugu

(bilo koju)

opuštenu i nestvarnu

kad sam napisao pjesmu o tebi,

ili da više od ičeg mrzim

tvoje umake od rajčice

začinjene žestokim

majčinstvom…

Zlo mi je od ljubavnih dilema

glavnih junakinja priča iz tvog ureda.

Svaku noć otvaram prozor da otjeram

duhove tvog ustajalog

sveprisustva.

… da sam sit odglumljene hladnoće

(tvoja specijalnost)

nakon što se opet nisam sjetio

godišnjice naše veze.

Bez veze.

Bez veze je ova tragikomedija

bez pravih činova

sa scenama, uvijek istim scenama

koje tako vješto priređuješ nakon pola čaše vina

ne bi li mi odvratila pažnju

zalijepljenu na gola ženska

ramena sa susjednog stola,

dok odsutno klimam glavom na

tvoje planove o

našoj budućnosti.

Zar ti nisam rekao da sam te

volio samo na početku

kada bih od tebe dobio

tek poneku krišku laži

(il istine, svejedno)

serviranu uz vreli voćni čaj?

Ako ti i nisam rekao,

ti to ionako znaš…

… znaš sve o mojoj ljubavi.

Pa i to da ti ovo pismo

nikada neću uručiti.

Pojest ću ga sam,

kriomice,

u špagetima

s umakom od rajčice.

– Jel triba i ovo šta je rukom napisano, pa prikriženo?

– Šta piše?

– “Što ga onda nisi pojeo, mater ti je…”? E ovde psuje.

– Šta kaže, da mu jebe mater?

– E, to.

– Jeba bi mu i ja sve po spisku. Žena se ubi a on o manistri i pomama. A štaš? Nego, šta ćemo mi dva? – pokaže šef smjene na sebe pa na privedenog.

– A nemoj barba Ante da opet ovde noćin. Znaš da ja nisan loš. Nisan za druge – izvlačio se privedeni.

– Loš si ti i za druge i još gori za se.

– Ma znan, al ne triba mi puno da se skinen, osićan to. Evo obećajen. Nikad me više neš uvatit da dilan. Majke mi moje!

Ante tresne šakom o stol.

– Nemoj se samo u mate pokojnu klet, beštijo! Takve najvolin šta se u mrtvu mate kledu.

– Ma nisan ja to mislija ozbiljno, mislin za mater. Al ozbiljno ti kažen da neću više nikad. Časna rič. Viruj mi, barba Ante. Evo, sutra moran gori, u Velegradec. Iman uputnicu za biopsiju jetre. Naručija san se prije osan miseci.

– Je, je. Vidin kolko o sebi brineš. A šta si radija oti osan miseci? Jesi se pazija? Jesi moj kurac! Zašto bi ti virova, nha? I zašto bi mene bolija kurac za tvoju džigericu kad tebe ne boli? Ko zna imaš li je još i zere?

– Al, Ante, osan miseci! Ako sad ne oden, ko zna oću li više moć? – zacvili privedeni.

– A šta nebi moga kad si se “skoro skinija”? Znaš šta: skini se ti meni! Al upamti, ovo ti je zadnji put. Zad-nji! I to samo zbog ćaće ti. Jebe mi se i za te i onu tvoju srdelu. Da ne kažen smrdelu. Jebala te džigerica! Aj vozi! Mrš! – pogodi ga Ante Glavonja upaljačem s plavušom i brinetom.

Branimira Bukšića roditelji su zvali Branko. Za prijatelje je bio Brane, Brana ili Bukša; za mušterije Dop, Igla, Dilber, Šut, Piz, Piz Brader i Her Špric; za starije mještane Sida, a za mlađe Hivoje. Natalija ga je pred drugima zvala Branac, a kad su bili sami Be-be. On je nju uvijek zvao Nato. Kad bi ona rekla: “A šta oće moj Be-be?” on bi rekao: “Be-be oće u NATO.”

Večer se spuštala na Stari Grad kad je Branko izašao iz stanice. Horizontalne crvene pruge na zapadu postale su zagasito ljubičaste. Iz svjetlosti otopljene u bonaci prema nadutom mjesecu poletio je galeb. Branko pogledom otprati siluetu sve dok nije iščezla iz mjesečevog kruga.

– Jedna duša ode u nebo – poluglasno izgovori rečenicu pokojne majke, koja ju je izgovarala i križala se svaki put kad bi im na prozor sletio galeb, pa odletio.

Dalja strana rive u obliku slova C bila je bolje osvijetljena. Preleti pogledom po gradiću, kao da mu hoće zaželjeti laku noć, pa skrene u svoju ulicu.

– Ej, Brane! Di si!

– Evo, iden ka doma – odzdravi Branko pruživši ruku maloljetnom mladiću što mu je dolazio u susret. Imao je neobično spuštena ramena. Mladić na trenutak zastane, kao da oklijeva, a onda ipak pruži ruku, bez stiska.

– Di ti je stric Vinko? – nastavi Branko.

– A poša je na brod. Nema dvi ure.

– Već? A nije mi se javija.

– A bija je danas. Reka mu je tvoj stari da si oša vanka. A ja san čuja da mi je poslin ocu reka da te sigurno skupilo.

– Je, nemaju pametnijeg posla. A di si ti poša?

Vinkov nećak se osvrne oko sebe, pa se malko približi dosta starijem muškarcu.

– U stvari san poša tebi. Tija san te pitat jel imaš bombona. Čeka san da mi prvo stric ode. Molinte nemoj mu kazat da san bija!

– Slušaj, Gogo! Da se mi dva razumimo. Vinko mi je prijatelj od malih nogu. Je da se zadnje vrime baš ne viđamo, al jopet. A i čovik navigaje. Prvo: zašto bi ja sad sta na tvoju stranu?

– Ma nisan ja mislija na moju stranu, nego samo da mu ne rečeš, razumiš?

– Slušaj, Gogo! Ja ti iman pravila. Jel slušaš? Jedan: konj je samo za kralja. Ko je kralj u mojoj kući? Nije jebeni Brando, nego Brane, ja. A kako se kaže konj na engleskon?

– Horse.

– E, horse, razumiš?

– E.

– Dva: trava je za život. Jel me bereš?

Gogo kimne.

– Tri: Bombona nema, niti ih je ikad bilo, niti će ih bit. Jasno? To je kemija, otrov – odrecitira Branko vidno uzbuđen, iako je pazio da na ulici ne bude preglasan.

– A imaš li onda štagod za život?

– Ala gušta! Ajme šta puca. Ludilo!

– Jesan ti reka! Bomboni su za kretene, za varat malu dicu.

Gogo je sjedio zavaljen u dvosjed u Brankovoj sobi. Ruke je raširio duž naslona, više da održi ravnotežu nego zbog udobnosti.

– Ala, brale, poletiću ka tica.

– E, ka grdelin, zapivat i poletit – odgovori Branko i odzviždi pjev češljugara. Bio je najbolji oponašatelj ptica, još od vremena kad su Vinko i on kao dječaci višćem mazali baketine i skriveni čekali pored potoka da grdelin sleti na vodu i zalijepi se na baketinu.

– Reka mi je stric Vinko da ste ti i on od sviju najviše tića uvatili. Al da je isto on uvatija više grdelina, a ti verduna.

– Je moj kurac! Pitaj Vladu, ćaću ti, ma pitaj kog oćeš, ko je u cilon mistu ima najviše ćibi. Visilo jih je sa svake ponistre po dvi-tri. I po ciloj san kući u svakoj sobi ima po pe-šest.

– Nemoj se oma žestit, Brane. Nisan te mislija uvridit.

– Ma ne žestin se. Samo govorin kako je bilo – reče Branko, ustane, uzme sa police s pločama neseser i izađe iz sobe.

Kad je ostao sam, Gogo se pokušao koncentrirati na bilo što. Načas mu se učini da je uspio misao usredotočiti na dugi niz ploča na polici iznad radnog stola, ali mu se pažnja opet vrati na šarene leptiriće u želucu. Kad bi zatvorio oči leptirići su mijenjali boju i oblik, a već sljedeći trenutak postali bi rojevi pčela i bilo ih je posvuda, i u njemu i oko njega. Dugo, dugo, uz bezbroj ponavljanja, na gramofonu se vrtio Kashmir od Zeppelina.

Branko, koji je bio izašao pomalo razdražen pričom oko grdelina, vratio se potpuno smiren. Gogu su u međuvremenu prestali škakljati leptirići a počele bockati pčele. Na trenutak se pribere i primijeti promjenu na Brankovu licu. Da ga je morao jednom riječju opisati rekao bi: drven, jebate. Pomalo uplašen vlastitim stanjem, još više Brankovim izgledom, pokuša se pribrati.

– Brane!

– A!

– Jel te mogu ništa pitat?

– E!

– Jel istina da imaš sidu?

– Iman tri side – odgovori Branko kroz smijeh i počne prebirati po dugoj masnoj kosi tobože tražeći sijede vlasi.

– Ne, ozbiljno te pitan.

– A toga se znači bojiš. A jel se i Vinko boji?

– Ne znan. Al meni nije svejedno.

– Oke, razumin. Budi bez brige. Neman sidu. Znaš da san ja glavni negativac u cilon mistu. Kako onda mogu imat sidu kad san negativan? Razumiš?

– Ma razumin. Al priča se po mistu pa san te mora pitat.

Branko je s naporom pratio tok misli. Malko se zaljulja pa ipak nastavi:

– Iman hepatitis. C. Boli me jetra. Moran sutra na pregled. Ne, prikosutra. Iden gori, u Velegradec. Iden, vele, u Gradec. Razumiš?

– A ti i te tvoje baze! Dosadan si više – reče Gogo i u šali ga udari u rame.

Branko se skljoka na krevet i počne se kreveljiti.

Proveli su neko vrijeme svaki u svom filmu, sa zajedničkom muzičkom podlogom: Oh, let the sun beat down upon my face…

– Brane!

– A!

– A jel se i Nata bode?

– Šta si reka? – razrogači Branko oči.

– Mislin, je li horse samo za kralja il je i za kraljicu? – odvaže Gogo oprezno svaku riječ.

Branko se pridigne, skoči s kreveta i zgrabi mladića za vrat.

– Ko te šalje? Priznaj! Jel te šalje oni glavonja Ante? Jel za njega špijaš? Siguro te uvatija da kradeš bakar. Jel te uvatija? Reci! – pjenio se Branko.

– Je, uvatija me kad san ga nosija prodat cigićima. Al me je pustija bez išta. Nisan ja ničija špija. Nisan špija! – odgovori Gogo na rubu suza.

– Ne virujen ti. Vidija san te kako zviraš po sobi. Šta ti je reka da tražiš?

– Ma nije ništa, majke mi moje! Nisan nikad bija u tvoju sobu, pa nisan zna da imaš same ploče. Nijedan CD. To mi je bilo nikako čudno.

– Aj, da vidin džepe! Iskreni, sve!

Gogo posluša, ali sve što je iz džepova ispalo bilo je par novčića i zgužvana skorena papirnata maramica.

– Sad ajde ća, lupežu jedan slinavi! Svi ste isti, cila raca. “Sigurno ga skupilo.” Je prijatelj, svaka mu čast.

Gubi se, šta čekaš – završi otvorivši vrata.

Pogledom isprati zbunjenog mladića kroz hodnik. Kad je Gogo zalupio izlaznim vratima, Branko zalupi vratima sobe i padne u krevet. Kukavica u dnevnoj sobi zapjeva jedanaest puta.

Kukavica u dnevnoj sobi zapjeva jedanaest puta. Branko otvori oči i spazi Natalijine oči kako gledaju u njegove. Poznati miris svježe ribe – friškine, narugali bi se mještani – privuče ga bliže ženi. Osjeti toplinu njezina tijela i razvuče usne u osmijeh.

– Jel se naspava moj Be-be?

– Mmmm – odgovori Branko i zagrli Nataliju oko struka. Lice nekad najljepše djevojke u Starom Gradu prekrile su bore. Tamna put je posivjela, a u kovrčavoj kosi bilo je podjednako crnih i bijelih vlasi. Jedino što je na njoj ostalo isto kao i prije dvadeset godina bio je vitak struk. Izbočeni ali ne preširoki kukovi činili su ga još vitkijim. Branka je podsjećao na vazu koju je u šestom ili sedmom razredu majci kupio za Osmi mart. Samo što je vazu po sredini mogao obuhvatiti jednom rukom, a Natin struk s dvije. Jedino bi pupak ostao među palčevima, nepokriven. Upravo to ga je činilo pravim mjestom za poljubac: “Ccccccc-mok!”

– A jel gladan moj Be-be? – raznježi se Nata od mlačne vlažnosti u pupku.

– A je malo.

– A šta bi tija Be-be?

– A znaš šta bi tija Be-be. Te-be.

– A znaš da to ne smimo.

– A iman golduna.

– A nije to to.

– A znan.

– Aj pričekaj baren do kad se vratiš od gori. Jesi kupija kartu?

– Je, stari mi je uzeja.

– A jel uzeja rezervaciju?

– A valjda je. A di je on?

– A di bi bija: il je u vinogradu il u podrumu.

– Il u posteji.

– Ma kojoj posteji, luda glavo, znaš ti koja je ura?

– Koja?

– Jedanest. Prošlo.

– Ujutro il uveče?

– Asti isukrsta! Moga bi malo i otvorit te škure. Još malo pa će podne.

– A nemoj se, Nato, jidit – reče Branko privivši se bliže uz njezin bok. – Kad si došla sa pazara? – nastavi.

– Evo maloprin. Odnila san ocu mi kruv i cigare, i došla pravo tebi.

– Jesi prodala šta?

– A sve. Pet kašeta. Ostavila san kilo srdela bratu i ocu, i kilo skuša za nas. Štufalo me ist srdele.

Glasanje kukavice utopilo se u lupkanju žlica po tanjurima. Dok je njih dvoje ručalo, Brankov otac uđe u dnevnu sobu, odjeven u radno odijelo i gumene čizme.

– Oćete ist s nama, barba Stipe? – upita Natalija.

– Samo vi ite, ja san izija zericu sira – odgovori šezdesetogodišnjak.

– Stari, jesi uzeja povratnu kartu?

– Jesan, eno ti je namo u kredenci.

– Jesi uzeja rezervaciju?

– A ja san tražija sve šta triba. Reka san joj za oni šta ide u jedanest – pojasni otac i izađe iz kuće.

– Nato, jel ti pisa mali? – upita Branko Nataliju dok je stavljala na stol veliku tacnu s prženom ribom.

– A već si me pita niki dan. Rekla san ti da nije već misec dana.

– Skužaj, Nato, zaboravija san. Sav san nikako smantan. Bolilo me noćas.

Natalija ga pogleda u oči, a on skrene pogled.

– Opet si se uboja, nha Be-be?

– Ma nisan puno, Nato, viruj mi. Davija me oni glavonja Ante, pa mi je tribalo pinkicu da se smirin.

– Zašto mi onda lažeš da te boli?

– Ma boli me. Majke mi – odgovori Branko i nakon kraće šutnje doda:

– Najrađe bi da ne moran gori. A moran.

Malo pošuti, pa nastavi:

– A jel bi ti pošla s menon, Nato?

– Znaš da bi, Be-be, al ne mogu oca ostavit. Može svaki dan umrit.

– A brat ti? Šta on ne ostane dan-dva s njin?

– Mora u ribu. Lipo je vrime, neće još dugo vako.

Natalija duboko udahne pa nastavi.

– Muči me to šta ne piše. Čudno je to: dok nije pisa nikako je sve bilo lakše. Ka da ga nije ni bilo. Pa ni kad san se vratila iz komune nisan puno o njemu mislila. Al zadnje dvi godine, otkad se počeja javljat, ne mogu dočekat da čujen motor Šime poštara.

– Strpi se, Nato. Još malo pa će bit punoljetan, svoj čovik.

Natalija obriše suzu iz krajička oka i protrlja Branka kroz kosu.

– A ti, kad ćeš ti bit punoljetan, moj Be-be?

– Dogodine. Ka i on. I to po drugi put. Pa ja san bar uvik bija ponavljač.

Izišavši iz vlaka na velegradečki kolodvor Branko definitivno zaključi da su stari vagoni s kupeima za šest ili čak osam putnika udobniji od ovih, toliko razvikanih nagibnih vlakova.

– Još se giban, jeba te led – izgovori za sebe. Kroz kolodvorsku zgradu uputi se prema tabli s natpisom VELIKI PARK. Gledajući tramvaje kako kreću, padne mu na pamet da su nagibni vlakovi tek njihova malo udobnija i modernija varijanta.

Sve se vama mora prilagođavat! Jebala vas metropola, dobaci u mislima svima oko sebe. Zatim se uhvati riječi ‘metropola’ pa je u mislima počne premetati tražeći neki anagram, ali sve čega se dosjetio bila je kombinacija ‘metro-pola’. Pomisli kako metropola nema metro, čak ni pola metroa pa joj zato valjda trebaju nagibni vlakovi. Naposljetku cijelu konstrukciju odbaci kao neupotrebljivu za razgovor s Natom ili starim. Pogleda na papirić. Uđe u tramvaj broj 11 i odveze se do Državnog zavoda za patologiju.

Bilo je negdje podne kad je iz bolnice pješice silazio u pravcu grada. Osjeti trnce uz kralježnicu a zatim po cijelom tijelu. Iz sportske torbe izvadi tabletu i proguta je bez vode. Širokim pločnikom s desne strane ceste prema njemu se kretala pogrebna povorka. Iza kovčega što su ga nosila četvorica vukla se manja kolona predvođena starijom ženom u pratnji dvojice policajaca u smeđim uniformama.

A šta je ovo, jeba te Irud? Čuvaju je ka da je premijer, začudi se Branko i ženi i uniformi policajaca.

Kakva je ovo pandurija? Ovde u metropoli je stvarno sve drugačije, zaključi.

Iz povorke se izdvoji krupniji prosijedi muškarac, priđe mu i upita ima li vatre. Branko se opipa po džepovima hlača, izvuče upaljač s plavušom i brinetom i neznancu pripali cigaretu.

– Oprostite, šjor, jeste vi na ovon sprovodu?

– A da, bil sam kraj mrtvačnice, al ne idem gore na ukop. Ne volim ukope – odmahne.

– A mogu li vas nešto pitat?

– Je, pitajte.

– Ko je ova žena šta je vodi policija. Jel to uopće policija, il šta?

– A to! To je majka pokojnikova. Stara je u zatvoru. Zbog ubojstva il nešto. Nisam nikad s njim o tom pričal. Boris – Boris se zval – nije o tom pripovedal. Ja sam nešt o tom načul al ne znam detalje.

Branko htjede upitati o smeđim uniformama, ali ga sugovornik preduhitri.

– A vi niste odavde?

– Nisan. Ja san van iz Starog Grada. Tu san radio neke pretrage.

– Sad ono malo u šetnju gradom? – nasmije se krupni muškarac.

– Ma je, mislio san malo prođirat, do katedrale i to. Iman vlak tek u jedanest uveče.

– Ua, pa vi imate cijeli dan. Jeste možda za kavu? Ima tu jedan kafić s finom terasom.

– A može.

Nebo su prekrili galebovi, štafetni roman-prvijenac Zorana Tomića svojom fabulom luta (sub)urbanim pejzažima Velegradeca i okolice slijedeći njegove stanovnike – brbljave klošare, kurve u zrelim godinama, bešćutne političare, neshvaćene homoseksualce, studente, depresivne uredske službenice, smetlare... – i njihove priče. No to lutanje, kao naizgled besciljna radnja, kako roman sve više odmiče, ispisivat će sve jasniji tlocrt i portret Grada, priče će se usložnjavati a naizgledne slučajnosti ukidati, epizode serijalizirati, dok ne sine jedinstvena, iznenađujuća “milenijska fotografija snimljena skrivenom kamerom”. Velegradečku vrevu i moving, gradski kotao u kojemu se unatoč stalnom krčkanju i previranju ne događa sinergija, teško da je moguće dati drugačije negoli je to učinio Zoran Tomić: stilski i tonom heterogeno – jer u babilonijadi narječja i jezika prisutne su i tužne i sretne sudbine – u konačnoj izvedbi – hrabro i uspješno. Nebo su prekrili galebovi je roman ulica i njihovih profesionalaca, roman u kojemu se istraga i mašta skladno dopunjuju. Čitanje ovog romana je lako i brzo kao rolanje dugonogih ljepotica po asfaltu u kojemu ne nedostaju figure, opasni skokovi, strmine i zavoji, a u ciljnoj ravnini – iznenađenje s “mirisom” ekološkog univerzalizma.