Ne znam kako je tačno sve počelo. Ni kada. Znam kako se završilo. Znam kako se odigralo, i gde, i kako se završilo. Jer mada se naoko ništa konkretno do dana današnjeg nije desilo, sve se već odigralo.
Završeno je. Gotovo. Stvari se okončavaju, kad se um razbistri. Kad se metež konačno raščisti i olupine upokojenih misli slegnu se na tlu. Na dnu. Jednom kada se to desi, ostaju još samo tehnikalije. Pomije za novinare, vatromet za nastranu sirotinju, spektakl nedelje ili meseca za društveno-delatni ološ i kulturnjačke klike. Tehnikalije. Logistika. Marginalije. Agencijske vesti i zgrožene reakcije iz branše. Šablonski patos. Krupne reči. Digitalne suze. Medijski prostor promukao od izjava, svedočanstava i prisećanja. Komemoracije, buržoazija, šund.
A ispod svega, samo diskretni otisak pečata u pasošu. Toliko bled da se ni datum na njemu ne može razabrati.
Ne znam jeste li boravili nekad u Rovinju početkom avgusta. Načelo milosrđa išće da se ponadam da niste, ali razlozi koji mene pokreću neuporedivo su pragmatičniji. Radi razumevanja ovoga što počinjem da objašnjavam, bilo bi korisno da ste se zadesili u tom kamenom gradiću nekog avgusta (eventualno jula). Ja jesam. Bejah tamo letos. Tamo se sve zbilo. I okončalo. Ali pođimo redom.
Početkom juna rešio sam da dve nedelje godišnjeg provedem s devojkom i njenim drugaricama u Istri. U teoriji zvuči odlično: dve nedelje, tri devojke, leto, Jadran.
Zvuči.
U teoriji.
Samo što ja nisam letovao ni u teoriji ni u holuvudskoj tinejdžerskoj komediji (pa čak ni u Rovinju). Povrh svega, postoje veoma dobri razlozi zbog kojih se jedino još u najzaostalijim zajednicama na ovoj planeti živi pod istim krovom s većim brojem žena.
Bilo kako bilo, na letovanju s ove tri završio sam isključivo sopstvenom krivicom – ponovo sam bio dekintiran. Da sam imao drugu mogućnost, za početak bih odabrao da letujem negde na obali. Kao što prvo pravilo letnjeg turizma kaže: leto služi zato da se ide na more. No u njegovoj blizini uvek vreba pravilo broj dva, a ono kaže: osim ukoliko nisi bio istinski neustrašiv i širokogrud, pa stegnuo zube kad je trebalo i privatizovao neko državno preduzeće s nekretninama na zgodnim lokacijama, te završio s brdom para kojih na kraju teškom mukom uspevaš da se ratosiljaš kupovinom kakve jedrilice ili jahtice, ne ide se leti baš na more, već na obalu kraj mora. Svi ta pravila znamo, pa tako i ja, jer i ja sam deo nas. Ali šta to vredi kad u prošlosti nisam bio širokogrud i neustrašiv. Da jesam, sigurno ne bih svakog jutra, pošto se besomučni niz kuhinjsko-kupatilskih obreda napokon okonča (taman oko podne), sedao u usijana kola, palio motor i pola sata grilovao dlanove na volanu. Sigurno se ne bih (svakog bogovetnog jutra!) truckao po petnaest kilometara, silazeći s nekog brda, a onda se znojio i preznojavao i očajavao u potrazi za komadićem slobodnog prostora na divljem parkingu uz magistralu. I pošto napokon negde uspem da uglavim kola, poslednja deonica mog silaska na plažu sigurno ne bi nalikovala probijanju kakve iznemogle tegleće životinje kroz krvoločno rastinje, sprženo i prepuno trnja. Ako ništa drugo, na kraju te podnevne golgote pred očima bi mi se barem ukazala plaža (podsetimo se i trećeg pravila letnjeg turizma: more je plaža – plaža je more). Bi, sasvim sigurno, barem bi se na kraju grozomorne kalvarije ukazala kakva-takva plaža – samo da sam imao drugu opciju.
Ali nisam.
Nisam je imao.
I zato dole nije bilo plaže.
Samo stenčuge nad vodom, na kojima mi se telo topilo i rastakalo, a dotrajali mozak upinjao se i posrtao u pokušajima da evidentira koliko mi je pršljenova preostalo nakon celonoćnog (i svakonoćnog) zuluma, čiji je glavni protagonista bio trosed na razvlačenje na koji su me osudile, ili konkretnije aluminijumska šipka u njegovom zaglavljenom mehanizmu, povodom koje se ništa nije moglo učiniti. Jasno je da nema uračunljivog čoveka koji bi tako nešto sebi radio, ukoliko ima izbor. Sve je to očigledno, sve jasno kao dan, ali drugu opciju za leto ja nisam imao, a što se prideva uračunljiv tiče, njega je istorija davnih dana pregazila. Ukratko, po prispeću u zemlju tartufa, patuljaka i komunista prostor preda mnom kao da se najednom zatvorio, a s mojom slobodnom voljom kao da se nešto desilo te je pošla po tragu malopre pomenutog prideva uračunljiv, i ništa se nije moglo preduzeti, ništa učiniti, jedino mi je preostalo da se pomirim sa sudbinom i da popodne za popodnevom provodim zračeći madeže i odmeravajući ledenu vodu koja je mučki pretila meduzama i ježevima i sumnjivo se penila.
Obećajem, promeniću se, kazao sam sebi. Radiću više. Piću manje. Slušaću savete bližnjih. Ako ne dopadnem zatvora, narednog leta imaću dovoljno para da se ne grebem za letovanje. Planirao sam, iskreno sam verovao u projekcije bolje sutrašnjice, ali najpre je trebalo povesti računa o akutnim nedaćama: petog podneva otpratio sam njih tri do stena, kao i obično, i pošto sam opremu za plažu istovario na hridi, poželeo sam im ugodan dan. Onda sam se vratio do kola, otvorio vrata, zavalio se u sedište, zatvorio vrata, vezao pojas, prignječio kvačilo, okrenuo ključ, ubacio CD, podesio glasnoću i pošao na jug.
Proveo sam ugodan dan. Šetao sam se po Puli. Video Arenu. Pevušio pesme KUD Idijota. U apoteci kupio neku mast i utrljao je u krsta. Seo u kafić, dovršio Beckettove eseje. Odmarao sam se, u svakom smislu. U povratku sam pokupio žene i odvezao ih natrag na brdo. Pred počinak sam zamolio devojku da mi utrlja Voltaren u krsta. O delotvornosti tog postupka neću reći ni reč. Niti ću se izjasniti je li krivac bila mast ili izabranica mog srca (ili pak njihovo sinergijsko dejstvo).
Ali ujutro sam bio boljeg raspoloženja. Pula me je okrepila. Naredna dva dana na stenama podno magistrale osetno sam lakše pregurao. Prvog pročitah jedan romančić Cesara Aire, drugog sam prešao na Barthelmejeve priče. Toliko je potrajalo. Trećeg jutra nanovo mi je bila potrebna rehabilitacija. I rešenje je bilo poznato: ostaviti žene na kamenju, a onda natrag u auto.
Dok sam stigao u Rijeku, sunce se već beše uzveralo uz nevidljive merdevine. Blještalo je odozgo, ali meki lahor klizio je niz ulice koje su izbijale na Korzo i rasterivao svaku pomisao na žegu ili na ma koji drugi oblik neprijatnosti. Koračao sam. Šetao sam po gradu. Bacio oko na jedne cipele zbog kojih sam po ko zna koji put zažalio što sam sirotinja. Seo u kafić s pogledom na more, pio kafu, gledao u more. Uzeo malo Barthelmeja. Nisam mogao da se skoncentrišem. Odustao. Razmišljao o glupostima kojih se čovek valjda jedino seti dok u avgustu zuri u more, potom u mobilni ukucavao beleške za priču čija će se radnja odvijati u kidnapovanom avionu koji je prisilno prizemljen na neki aerodrom. Kakav aerodrom? Koji aerodrom? Nemam pojma. Prvobitna zamisao bila je da bude neki bliskoistočni, zatim nisam mogao da odlučim je li to dobra ideja, da bih napokon shvatio kako je pitanje njegove lokacije u krajnjoj liniji sasvim nevažno. I za sad toliko o tome.
Oko sedam pođoh nazad. S volanom u šakama pokušavao sam da ne zaboravim neke dosta dobre stihove koji su mi padali na pamet. Bejah inspirisan. Kroz bočni prozor video se Cres, nad njim su se nadvlačili oblaci. Bili su tanki, krhki, rašiveni na mnogo mesta. Kroz svaki od procepa videlo se po jedno modro ništa. Onda sam pomislio da zapravo nije tako, da se ništa ne nalazi gore, u prozračnom plavetnilu između oblaka, već da je mnogo tromije, masivnije i – paradoksalno – nepostojanije, da ga načas možeš nazreti, ali da ti već u sledećem trenutku izmiče, beži, da ga vodena tama poklapa i da ono tone u slojeve mraka ispod donje granice morskog ili okeanskog života, te otud ovo gore, između oblaka, ne može biti ništa, već je nešto drugo – nenametljivo prisustvo koje je tu, ma koliko nam teško padalo da priznamo kako je zaista tu i kako je nešto, bilo šta (to jest nešto), ma koliko ga, pežorativno i kao nekim prikrivenim, pogrešnim deminutivom, nazivali ništavilom, u nadi da će nam od toga biti lakše, no svejedno, od terminoloških akrobacija pomoći nema, a gore, u prostoru koji se u tom času pomaljao među promičućim oblacima, sve druge stvari, pa i same senke svih drugih stvari, rasplinjavale su se, i zajedno s njima bledela su jedna za drugim poslednja utočišta samoobmane (ili zaštite), i ostajala je samo divljačka, monstruozna izvesnost da to tamo, u onome što obavija sve, nije ništa, da je to najfinije i najudaljenije plavetnilo u stvari nešto. Ali put je bio krivudav, brdski, pa nisam mogao dugo da zadržim pogled nad Cresom i morem. Slušao sam Grateful Dead i bavio se zapamćivanjem svojih novih stihova, a pre spavanja naterao sam devojku da mi još jednom utrlja mast u krsta, u naivnom pokušaju da se suprotstavim lumbagu (i šipci).
Probudio sam se.
Opet.
I onda opet sve isto: tri žene, kola nizbrdo, stene.
Puta dva.
Odustao sam od Barthelmeja. Od knjiga koje sam poneo na more, na raspolaganju su mi još bile Onettijeva Straža i Perecove Jutarnje radosti. Prešao sam na Pereca. Ne znam zašto nisam odabrao Onettija, ali ni na mnogo jednostavnija pitanja čovek nema odgovor, ukoliko nije prostak. Možda je reč o običnoj koincidenciji, možda naslov Perecovog romana nema nikakve veze s tim, tek prvog jutra nakon riječke ekskurzije jedna od drugarica moje devojke (ne ona, srećom, u čijoj smo kući odsedali) nije bila sva svoja. Završilo se tako što je pred svima izgovorila reči mrzovolja, nadrkan, težak, ti, dosta i tako još neke slične; a sve te reči izgovorila je u premalo vremena, ponavljajući ih i kombinujući s uvredama i psovkama, i sve su one, naravno, bile upućene meni.
Kako je moguće da sam ostao pribran? Zbilja, kako je moguće da sam sve mirno saslušao, i da ne samo što nisam posegnuo za kristalnom pepeljarom ili flašom malvazije ili stolicom, već nisam izgovorio ni reč? Ne znam. Ne znam. Možda je moja iznenadna staloženost imala veze s onim spoznajama o (modrom) ničemu i (neporecivom) nečemu do kojih sam došao kad je baš sve čega u mojoj glavi ima gnjuralo kroz gitarska bespuća Jerryja Garcije. Možda je nedokučivi razlog moje mirnoće na neki način bio povezan s mislima koje su nastale kad je dvadesetominutna improvizacija iz 1972. ili 1969. ili 1971. ustupila mesto tišini; s kočopernim, rastrzanim mislima kroz koje su defilovali O’Hara, Despotov i Poe. Ali način na koji sam reagovao bio je toliko neuobičajen da se ne bih iznenadio ukoliko bi se ispostavilo kako se njegov uzrok zapravo pojavio tek kasnije, tek nakon posledice do koje doveo – dan ili dva pošto se sve prividno stišalo, a ja bio desetinama kilometara daleko, s tabanima porinutim u rovinjski šljunak. O stvarima nepodložnim prosuđivanju nema smisla donositi sud, znao je to još Sekst Empirik, možda i Al-Gazali, a zasigurno Laurence Sterne, zasigurno i Hillary “BDSM” Clinton. Sve što tvrdim je da su mi se na putu iz Rijeke čitali O’Hara, Despotov i Poe (pogotovo Poe). I kao što rekoh, narednog jutra na napad rospije nisam uzvratio, samo sam se izmakao, a uvrede koje je odapela mimoišle su me. Vreme se, zatim, ponovo pokrenulo i počelo je da struji. Odlučio sam da verbalnu komunikaciju sa saputnicama svedem na minimum. Usporio sam hod i pokrete ruku, a poruke sam razmenjivao telesnim stavom i – kad nije bilo druge – pogledima. Trećeg dana po poseti Rijeci ponovo mi je bio neophodan oporavak od tri žene. Iskustvo me je podučilo kako se u takvoj situaciji postupa, problem je samo bio što u blizini nije bilo trećeg grada: Pulu već posetih, a takođe i Rijeku. Prostudiravši mapu, doneo sam jedinu moguću odluku.
Na početku rekoh kako se iz sasvim pragmatičnih razloga nadam da ste bili nekad u Rovinju početkom avgusta. Ukoliko je tako, mnogo toga već vam je jasno. Ukoliko nije, poseta nekom paklu donekle bi olakšala stvar. Kažem donekle, jer nema tog pakla koji bi se s ovim mogao meriti. Vatra je tu sporedna. Važne su uvele pihtije, tone i tone uvelih pihtija, tone i tone sala, nepremerive tone italijanskih i švapskih babetina. Tone babetina s natprirodnim moćima, kadrih da vam svašta učine. Nema načina da to zamislite. Ne pokušavajte. Ne zamišljajte, i ne idite tamo. Jer ako odete, delovaće vam da se ništa naročito ne dešava, a stvari će se i te kako dešavati. O, da. Ne govorim napamet. Iz mojih usta govori... nema veze. Zaboravimo to. Ne biste mogli ni da zamislite šta su za kratko vreme u stanju da vam urade tone italijanskih i švapskih baba, početkom avgusta, u Rovinju. Jedan mali primer – verujem da će biti dovoljan: učinile bi da se obradujete egzistenciji srpskih turista. Možete biti Hrvat koliki hoćete, možete, štaviše, biti čak i srpski turista u Rovinju – učiniće vam to. Učiniće da želite srpske turiste. Istinski. Stvarno. Biće to sveprožimajuće iskustvo. I neverica će biti uzaludna. Učiniće da im se nadate. Da im se, zaista, nadate. Znam o čemu pričam, činim to iz prve ruke: krčeći sebi put među telesinama, ja sam tog popodneva počeo da čeznem za svojim ženama na stenju pod magistralom. O takvim moćima se ovde radi – o moćima koje će učiniti da ne prepoznajete sopstvene želje. O moćima koje se ni tu neće zaustaviti, nego će nastaviti dalje, i njihovo dejstvo neće popustiti sve dok sopstveno telo ne prestanete da doživljavate kao svoje. Nekoliko sati biće dovoljno. Moja devojka tvrdi da po povratku odatle više nisam isti čovek. Sasvim moguće. Pregršt je pitanja u pogledu kojih sam sklon da joj protivrečim, no ovo nije jedno od tih.
Mada je, ruku na srce, u mom slučaju postojalo još nešto. Šta to? Šta tačno? Teško je reći. Ima li i to veze s babetinama, jesu li one opet upletene? Uistinu je teško reći. Ali evo: suština je da čovek ne može da se šeta po Rovinju ceo dan. Stari grad se obiđe za sat vremena. Osim toga, bilo je vruće. Osim toga, već treći dan zaredom nisam ušao u more (prethodna dva proveo sam prevrćući se po stenju s Perecom u rukama, pokušavajući da ignorišem dokono žensko prenemaganje). A bio sam na letovanju. I vreme je isticalo. Te odlučih: da se okupam. Konsultovah jednog ljubaznog trafikanta. Poželeti plažu u Rovinju nije dobra ideja. On je to drugačije sročio, ali ja sam fokusiran na suštinu. Zamislimo da sam već tamo, da se nakon promašenih staza i šipčenja po sparini nalazim pred uskim pojasom šljunka, krcatim ljudskim telesinama. Presvlačim se pod borovima. Presvukao sam se. U kupaćim sam gaćama. Zapućujem se ka gunguli kraj vode. I tek što stupim na šljunak, iskusiću onu vrstu neprijatnosti koju svaki neoštećen homo sapiens oseti kada obnažen korača pred drugim homo sapiensima koji odozdo, sa svojih peškira, pilje u njegovo telo. Obnažen i neoštećen homo sapiens, naime, ne može a da ne oseti neprijatnost dok ga u hodu rešetaju nepoznati pogledi. Ne može, ukoliko nije matora debela svinja. A ja letos to nisam bio. Ako postanem, drugačije ću organizovati ferije. Ali rasplinjujem se. Stopala su mi, dakle, napokon bila na šljunku. Zaputio sam se k desnom kraju plažuljka, procenivši da ću se tamo lakše probiti do plićaka – ali avaj!
Tada, upravo u tom času – ukazao se.
Stvorio se preda mnom. Nije nas delilo više od pet metara šljunka. Bio je obnažen kao i ja, samo kosat i bradat i debeljuškast i mokar i nasmejan. Prepoznao me je. Veselo iznenađenje treperilo mu je u glasu, obratio mi se prezimenom, a ja sam rekao Zdravo, i izgovorio njegovo u vokativu. Ne doprinosi efektnosti priče, a ne beše ni primerena reakcija, ali istina je da sam se i sâm osmehnuo. I to je bilo sve. U tom trenutku odigralo se i završilo. Sve. Negde u meni pojavio se poriv. U deliću sekunde poriv se iskristalisao i sazreo je, pa je porodio misao, a ova se onda, brzinom koja nadmašuje spekulacije najsumnjivijih futurologa, pretvorila u kaubojski pokret moje leve ruke. Dlan završava u mraku levog džepa. Tamo se grči. Refleksno obavija dršku skrivenog pištolja. Pištolj napušta džep. Obasjan popodnevnim suncem, penje se kroz vazduh. Ruka dospeva u vodoravni položaj. Zaustavlja se. Ruka steže pištolj i – paf! – pet ili šest metaka – paf!, paf!, paf! – poleće ka golom trupu – paf! (paf!) – sada već friškom truplu, regionalno slavnog mi kolege.
Kamo lepe sreće.
Kamo lepe sreće da se baš tako zbilo.
Da jeste, glas bi se proneo do poslednje balkanske i anti-balkanske palanke i bilo bi nemoguće prečuti sve istinite i izmišljene detalje, naricanjem bi nam klistirali mozgove dok se nebesa ne bi otvorila, kao u epskoj poeziji, a moguće je da bi se i zemlja pod njima raspolutila i progutala dobro parče naše evropske deponije. Ali nije. Ništa slično, kao što znamo, nije se desilo: živote istinskih doajena regionalne književnosti – gorka je to istina – baš kao i živote nacionalnih književnih veličina, nemoguće je tek tako okončati. Druga gorka istina je da sam se osmehnuo. Utom se poriv odnekud pojavio, munjevitom brzinom za njim se stvorila misao, a nakon nje opisani pokret. I on se desio, i to je istina. Ali tu je bio kraj. To je sve. Posegnuo sam za pištoljem, ali nisam ga obavio prstima, jer pištolja nije bilo. A nije ga bilo jer nije bilo ni džepa u kojem je mogao ležati: podsećam, bio sam u kupaćim gaćama. O, da: u kupaćim gaćama, bez džepa, te shodno tome i bez pištolja skrivenog u njemu. Pa ipak, valjda ne shvatajući šta se događa – ne pravdam se, ali moram da podsetim na okolnosti koje su svemu prethodile – načinio sam taj nagli pokret i dotakao prstima kupaći, a onda, razumevši grotesknost svog kaubojskog čina – kriknuo i pojurio u pravcu borove šume.
Ženama ništa nisam spomenuo. Strpljivo sam ćutao i čekao. Bio sam pokorni sluga do kraja letovanja. Po povratku kući nabavio sam pištoljčić od tipa koji na buvljaku drži maskirnu tezgu. Iz stana izlazim s levom rukom u džepu. Spreman sam, i znam da neću oklevati. Jedino me muči slutnja da će verovatno prvo stradati neko još mnogo gori. Zasigurno neka literarna hulja, ali koja je istovremeno i ljudska nula. I da će se tako stvari koje želim da držim razdvojenima pomešati. A potreban mi je neko poput njega. Želim da počnem s nekim ko barem donekle ume sa slovima i ko je na izvesan način čak i simpatičan (u najbanalnijem značenju te reči, onom kojim se otklanja mogućnost da u pitanju bude neka iritantna, uštogljena kretenčina – visokoparna i nadobudna, uzvišena i hladna). Želim nekog dobroćudnog i poznatog, nekog ko udara i po ustašama i po četnicima, dobričinu omiljenu među sredovečnom buržoazijom ženskog pola; nekog ko je posve u redu i čiji je jedini greh u slovima. Ali mislim da više nemam vremena za razmišljanje o tumačenjima. Spreman sam.