M. je uvek ostavljao odličan utisak na mene, ali mogu iskreno reći da nikad, pre nego što sam čuo sledeću priču, nisam razmišljao o najboljem muzičaru koga poznajem. On je pevač jedne bivše i jedne sadašnje grupe. Prva je više tradicionalna, druga - više eksperimentalna. Obe su dobro primljene. Komponuje i elektronsku muziku. Priznajem da zvuči neobično kada kažeš da neko komponuje elektronsku muziku, izgleda da više odgovara da kažeš ”pravi” ili “miksuje”. Samo što on komponuje, a drugi prave i miksuju koliko žele.
M. radi kao grafički dizajner i, kao bezbroj drugih muzičara, za život zarađuje sa strane. U slobodno vreme voli da putuje. Najčešće odlazi na nedelju, ili dve. Išao je u Indiju, Nepal, Tajland, Kinu. Uvek je želeo da ode u Latinsku Ameriku i kada ga je jedan prijatelj pozvao da bude njegov gost u Venecueli, odmah je pristao.
Romantičnu predstavu o državi odmah je razbila stvarnost. Centralne ulice su bile opasane visokim ogradama i bodljikavom žicom. Ljudi su masovno posedovali oružje i uopšte nisu oklevali da ga upotrebe. Pre mnogo godina Čaves je u getima razdelio nekoliko miliona pištolja da čuvaju revoluciju kako bi ostala živa. M. nije mogao da potvrdi da li je revolucija živa ili nije, ali nije mogao a da ne primeti da je mnogo njih umiralo ne zbog nje, već prosto tako.
Ako bi neko poželeo da ti ukrade mobilni telefon, prosto bi te upucao i uzimao bi ga. Već prvog dana su morali da se sklone iza starog auta dok su neki tinejdžeri pucali jedni na druge. A jednom dok je išao sam jer se nije plašio, pa Istočnoevropljanin sam, pomislio je, ko bi me napao, dva mladića od oko dvadesetak godina koji se ni po čemu nisu razlikovali od ostalih žutokljunaca koje je sretao na ulicama, odvukli su ga u slepu i mračnu uličicu i uperili pištolj u njega. Na engleskom su mu rekli da izuje patike, da im da svoj ranac i da isprazni džepove. M. međutim, srce nije davalo da se rastavi od ranca – te večeri je bio pozvan na žurku i u njemu je bila mikseta i leptop. A voleo je i svoje patike. Ali ovi su naslonili pištolj na njegovu glavu. Trebalo je da reaguje.
Da li namerno ili spontano, sam nije mogao da kaže, M. je počeo da bitboksuje, postigao je nekakav divlji fristajl, počeo da igra. Zamislite samo. Oni su uperili pištolj u njega, a on peva, pleše. Zaboravio je gde se nalazi. Svet je bio pesma i ples i sve što nije bilo pesma i ples je iščezlo, prestalo da postoji, istopilo se u ritmu i melodiji.
Minut ili petnaest minuta kasnije, to niko ne zna, njegov nastup se završio. Oni su se skamenili na mestima, gledali su ga zaprepašćeno. Pištolj je i dalje bio uperen u njegovu glavu, u svakom trenutku je mogao da opali i kraj - telo bi palo na zemlju i pesma, i igra koji su ga kontrolisali do tog trenutka, odleteli bi nekuda sa delom njegovog mozga. U takvim trenucima, kažu, život ti prolazi kao na traci, ali njemu ništa nije prolazilo. Nakon nastupa se osećao prazno. Njegov strah od smrti je ćutao. I pištolj je ćutao, a mladići su provalili aplauz. Pljeskali su, vikali, radovali se. Vratili su pištolj na mesto, rekli mu da je mnogo dobar i otišli.
Eto, zato je M. najbolji muzičar kojeg poznajem.
S bugarskoga prevela Elizabeta Georgiev