Za očuvanje Jadrana potrebna je solidarnost ne samo hrvatskih građana, nego i Evropljana s kojima smo geografsko i politički povezani
Mnoga su proturječja i besmislice nezaobilazni dio hrvatskog razvojnog trajektorija. Jedna od posljednjih je svakako suluda ideja vlastodržaca odgovornih za ekonomsku politiku da pokrenu projekt bušenja nafte u Jadranu ne bi li kompenzirali nedostatke svoje političke imaginacije i tekuće proračunske deficite, a ukupni bogati ekosustav Jadrana kao žrtvu podarili novom bogu ekonomskog konstitucionalizma kojeg, za razliku od nas neznalica i barbara, navodno samo oni poznaju. Projekt koji ne samo da nije imun na megalomaniju, već koji i u nižim razredima osnovne škole pada na ispitu matematike, svakako neće omogućiti održivi ekonomski oporavak za što se izdaje.
Nepotreban rizik
Sumnja je još opravdanija kad se odluku sagleda u kontekstu sličnih razvojnih projekata. Čak i u kontekstu konvencionalne i konzervativne ekonomske logike, javljaju se rizici koje bi taj projekt imao po turizam (već sam po sebi problematičan zbog svog utjecaja na okoliš – porasta CO2 emisija i količina otpada), a istovremeno pozivaju strateški investitori da u projekte poput “Brijuni Rivijera“ investiraju stotine milijuna eura u projekte duž obale. Istovremeno, Vlada je u stanju dati autoceste u koncesiju i garantirati na njima povećanje prometa u idućih pola stoljeća. Dovoljno je zamisliti i manju havariju u malom jadranskom bazenu koja generira ne samo ekološku štetu za floru i faunu, već i nesagledive posljedice po ribarstvo i po turizam. Broj turista kao i intenzitet transporta drastično bi opali, a garancije koje je investitorima dala država (tj. trenutna vlada) plaćali bi desetljećima ionako prezaduženi i osiromašeni građani iz srezanih javnih financija.
Ukupna razvojna postavka ne samo da je upitna iz ekološke perspektive, nego je izuzetno ranjiva i fragilna, dakle visoko rizična za svakog prosječnog ekonomista. Takva statična slika koja ignorira sve rizike i uništava podlogu budućeg života – i javne infrastrukture i eko sustava – daleko je od svakog common sensea. Zagonetku takvog rasta očito može riješiti samo ministar koji čuva tajnu i vrata (gatekeeper) potrošenih ekonomskih modela koji su sa kašnjenjem stigli i u naše podneblje. Činjenicu da spomenuti razvojni projekti idu upravo u suprotnom smjeru od evropske energetske i klimatske politike koja se sve više oslanja na obnovljive izvore energije i da, štoviše, čine još veću štetu ukupnom ekosustavu ne treba ovdje posebno ni naglašavati. Fosilni ekstraktivizam prisutan u novom valu i drugdje u Evropi dobio je ovim projektom zagovornike i u nacionalnim upravljačkim strukturama koji žele iscijediti ne samo svaku kap nafte, već i svaki preostali euro u našim javnim budžetima. U toj priči država se već postavlja kao serviser viših ekonomskih interesa, kao netko tko će poput brokera zaraditi siću na novom dealu.
Evropsko javno dobro
Međutim, tu dolazimo do središnjeg problema. Čini se da Evropa ne mari za Jadran, ili ne mari dovoljno. Istraživanje nafte u Jadranu upakirano je u sofisticiran PR proizvod koji je visoko lokaliziran, dakle gotovo neprimjetan za širu evropsku javnost koja je inače putem turizma ipak dobro upoznata s vrijednostima Jadranskog mora. U sjeni višestruke političke i ekonomske krize (od Ukrajine i Grčke do imigrantske krize) koje uzdrmavaju Evropu, pokušavaju se provesti projekti štetni ne samo za ekosustav, nego i za domaće ekonomije koje se dodatno žele onemoćati putem gramzivih ministara-brokera i neodrživih modela fosilne orijentacije.
Zasada Jadran doživljava tragičnu sudbinu Juga. Dok traje, predodređen je da bude turistička destinacija, razvojno da ostane periferija na kojoj je moguće provoditi neodržive razvojne projekte i zadržavati imigrante željne Sjevera. Pa ipak, Jadran je iz perspektive upravljanja javno dobro. Nas, ali i Evrope. Izvan pravno upravljačkog konteksta, Jadran je golemi prirodni resurs, posebna klimatska konfiguracija i bogati ekosustav koji na početku 21 stoljeća ne zaslužuje visokorizične projekte na bazi fosilnog ekstraktivizma. Spas Jadrana i zaustavljanje nerazumnog projekta moguće je jedino s Evropljanima koji su ga upoznali, ne sa njihovim vladama i investitorima. Neki od građana Italije već su nam se pridružili u toj borbi, a Jadran sada može postati mjesto solidarne zajedničke borbe svih zemalja Juga koje u moru vide bogati ekosustav i obnovljivi resurs, neodvojivu od njihovih društava i kulture. Utoliko je Jadran mjesto borbe za život budućih generacija, ne samo protiv pojedinih ekološki i razvojno neodrživih projekata, nego i ukupno, protiv napada na održivu bioekonomiju.
Kampanju “S.O.S. za Jadran“ trenutno vode udruge iz nacionalne okolišne mreže Zeleni forum: Zelena akcija (Zagreb), Sunce (Split), Zelena Istra (Pula), Žmergo (Opatija) i BIOM (Zagreb) u suradnji s Greenpeace Hrvatska i WWF Adria.
Temat uredio Luka Tomac.